Iskreno, nisam nikad previše razmišljao po pitanju ostvarivanja ženskih prava, verovatno zato što sam muškarac. Ipak, pre nekog vremena došao sam do muzike nekih ženskih izvodača koji se bore za “svoja” prava, bacio pogled na tekstove pesama i otkrio da je da je zajednički imenilac skoro svim tim ženama prežvljena trauma u vidu psihičke i fizičke torture od strane muškaraca, različite diskriminacije po ostvarivanju njihovih elementarnih prava i razne bolesti. Znam da su nama muškarcima te teme uglavnom strane i možda nekima od nas smešne, jer nama se ne dešavaju pa nas baš briga, ali to pokazuje samo mušku samoživost i nivo nebrige prema slabijem polu. Za razliku od muških bendova, ovi ženski izvođači su podrška jedni drugima. Nisu u pitanju samo pevačice koje pevaju u bendovima, već i ženski bendovi u celosti. To je cela ženska “scena”. I uopšte nije mala stvar. Sve je nekako počelo početkom devedesetih sa Kathleen Hanna i Bikini Kills, da bi se u ovom današnjem vremenu etablirali Petrol Girls, Bombpops, Not On Tour, Maid of Ace, Venomous Pinks i mnogi drugi.
Iako ovo nije ekskluziva, obzirom da je od Punk Rock Holiday-a 2.3, u Tolminu, u Sloveniji prošlo skoro pola godine, neposrednost naših sagovornica i njihova aktuelnost u ovoj godini, naterala nas je na objavljivanje ovog pomalo zakasnelog intervjua. Na Punk Rock Holiday 2.3, imali smo tu čast i veliko zadovoljstvo da u press room-u razgovaramo sa fantastičnim curama Lihn Le i Stacy Dee, dušom i srcem benda Bad Cop Bad Cop, koje su strpljivo odgovarale na naša pitanja, bile jako otvorene, iskrene i krajnje ljubazne tako da sam na trenutak pomislio koja bi sreća bila da žene vladaju ovim svetom. Znam sigurno da bi bio bolje mesto za život.
Kako se osećate nakon činjenice da ste svirale na glavnoj bini Punk Rock Holiday 2.3 festivala, nekako baš u prajmtajmu?
Mi nismo prvi put na Punk Rock Holiday-u, ovde se uvek rado vraćamo, jer se super osećamo, poslednji put kad smo ovde svirale pre par godina, svirale smo ranije, a ovo je bio baš super tajming. To smo nekako i očekivale, iako baš malo ženskih bendova svira u prajmtajmu noću. Izgleda da su nas baš ispoštovali i da smo stavljene na pravo mesto. Za to smo već godinama marljivo radile, i valjda smo zaslužile to, i da, bilo je sjajno, publika je super odreagovala pokazavši svu svoju ljubav prema nama. Bilo je stvarno neverovatno.
Bliži se i poslednji koncert na vašoj evropskoj turneji sa Venomous Pinks? Da li ste zadovoljni sa istom?
Da, cela turneja je bila fantastična, bili smo sa njima, to su naše pustinjske sestre i drage prijateljice. Družimo se koliko god možemo i koristimo svaki slobodni trenutak jer su one u Arizoni, a mi u Kaliforniji, što znači 8 sati udaljenosti. Da, mislim da samo Cassie živi u Los Anđelesu, ostale su u Arizoni. Otkad smo ih upoznale stvorena je jaka veza, a ja moram lično i da im se zahvalim što su mi dali prvu producentsku priliku, tako da su njihov posljednji album koji su izdali, želeli su da im baš ja budem producent. Iako nemam baš nikakva iskustva s produkcijom, one su želele našu pomoć, ja sam pomislila da je to super i bilo mi je drago što mogu pomoći i zapravo to je suština onog što mi radimo jedni za druge. Pomoć u vidu obostrane podrške je uvek dobrodošla, videli ste one su bile sjajne na beach stage-u, iako nisu bile po rasporedu baš u nekom dobrom vremenu, ali to je ispalo stvarno dobro..Čini mi se da je ova turneja, bila najbolja turneja koju smo ikad napravili, na kojoj smo mi glavni bend, a one naše gošće, radili smo zajedno i u prošlosti, ali činjenica jeste da i danas rasprodajemo koncerte. Ovog leta rasprodale smo devet od naših 14 koncerata, ovaj nastup je jedini čiji smo bili deo, a koji još nije rasprodat, a možda i grešim oko toga, osećala sam se kao da je takođe bilo rasprodato jer je bilo toliko mnogo ljudi pa smo mi na bini bili jako ushićeni i zato se i osećamo kao da je ovo najuspešnija turneja koju smo imali u Europi.
Kako je uopšte ostvarena veza sa Venomous Pinks i kako ste se zapravo upoznale?
Upoznale smo se pre mnogo godina kad smo svirale u Feniksu, zaboravila sam koje je mesto bilo, ali Drea nam je prišla i predstavila se i uglavnom to je bio početak naše saradnje. Ostale smo u kontaktu, zajedno smo odradile čisto žensku turneju, to smo bili mi Bad Cop Bad Cop, to su bile one – Venomous Pinks, i još dva ženska benda Doll Skin i Go Body Go i to su bili fantastični nastupi u okviru te turneje, stvorena je prekrasna hemija između nas, jer je svaki bend doneo na zajedničku turneju nešto jako, svoje i drugačije. Cassie iz Venomous Pinks znamo jer dolazimo sa punk rock muzičke scene u San Franciscu, ona je tada svirala potpuno ženskom Turbonegro cover bendu, a onda je počela svirati u novom bendu. Tako smo se ponovno povezale kroz turneju, iako nas je život razdvojio, ali evo od tada je već 15 godina prošlo. Kad smo se upoznali, ona je bila jako mlada, svega 18 godina je imala, i da, poznajem je jako dugo tako da imaju našu podršku i jednostavno podržavamo jedni druge. Naravno da među nema nikakvog takmičenja i ljubomore ili osuđivanja. Za svakog od nas ima mesta u zajednici i stvarno mislim da je bitno da podržavamo jedni druge, jer će samo tako svi pobediti i svi imati svoje mesto za ovim stolom, pod ovim suncem. Bitno je samo biti normalan, ponašati se u skladu sa prirodom, niko ovde nije viši i značajniji od nekog drugog, jer je svaki čovek individua za sebe. Sve nam ovo prija, ali ja se još uvek zaista osećam čudno kad mi neko potraži autogram.
Vi ste u Fat Wreck Chords izdavačkoj kući, pod patronatom Destiny Toorbooking agencije. Kako i koliko ste zadovoljni?
Baš smo zadovoljni. Treba znati da su Destiny Toorbooking i Dave Pollack danas dobro poznati brendovi koji su većini američkih punk rock izvođača organizovali evropske turneje, što uopšte nije mala stvar. Iskreno, sad nam je baš ugodno jer nas ljudi vole, jako se dobro brinu o nama, mislim, reći ću ti da nam je i Fat Wreck Chords dao priliku da budemo ovde i mi smo sa njima jako dugo jer kad ti kad potpišeš ugovor sa izdavačkom kućom kao što je Fat Wreck Chords jednostavno moraš da radiš u kontinuitetu, oni su stavili celu mašineriju iza nas i to vam je kao kad idete na svakodnevni posao, a ne treba vam specijalna pozivnica za to. Dave je neka vrsta legende u bendovima koje je doveo iz Amerike u Evropu, baš smo juče pričali na tu temu, on nam je dao ovu priliku za koju smo veoma zahvalne, on je verovao u nas toliko godina, a sada pogledajte šta se događa, i stvarno mislim da nećemo ići nigde drugde, jer za tim nema apsolutno nikakve potrebe.
Negde se moglo pročitati da je povodom proslave 25 godina NOFX-a, vaša bivša koleginica iz benda imala određenih problema sa drogom? Kako je ona sada?
Jane Carlson je bila ta osoba, ali to nisu bili problemi sa drogom, bilo je nešto drugo u pitanju, ja najbolje i ne mogu da se setim šta je to bilo, jer nije bilo baš skoro. Ona danas više nije u bendu, odlučila je da promeni svoj život i da ne želi nastaviti sa tim i mislim da joj je svega bilo dosta – nije baš za svakog studijski i naročito život na turnejama. Ona je bila jedna od prvih osoba s kojom sam bila u bendu i zapravo ja sam upoznala Stacy i Myru preko nje. Jen je bila jedna od prvih osoba koje sam upoznala kad sam se preselila u Kaliforniju, pa kad je Jen odlučila da više ne želi svirati, bez obzira što mi baš nije bilo svejedno, onda sam ja probala, i zapravo tad sam i počela svirati, jer smo otkrili da to može tako da funkcioniše. Dobro je što svi pevamo u bendu, baš zbog perioda kad sam ja imala svoje i to ogromne zdravstvene probleme, bila sam bolesna od raka, ali to je sada iza mene i danas npr. pijem samo vino, ali i moj život se potpuno promenio jer imam razloga da živim. Da, sada sam skroz oporavila od svoje bolesti, postala sam super pozitivna osoba koja se oporavlja najviše od mržnje prema sebi. Godinama sam živela bez spoznaje vlastite vrednosti, oporavila sam se od pomisli o samoubistvu i uopšteno crnih misli i sada želim samo da živim. Samo sam odlučila da želim da pravilno razmišljam i shvatila sam dobila sam priliku da promenim sve. Ne želim se više nikada vratiti na taj užasan način života i stvarno sam zahvalna što su devojke ostale uz mene kad mi je bilo najteže dok sam imala krizu i bila bolesna. Ozdravila sam i zahvalna jer moraš dati nekome priliku, i da spoznaš da ti je stalo do nekoga, svesna sam da smo svi ljudi i da stalno grešimo, ali znaš ako ti je stalo do nekoga i daješ mu priliku da se iskupi na bilo koji način, jedino je pošteno dati mu tu priliku i ako odluči da bude na istom putu kao i ti, to je stvarno dobro.. To je skoro uvek otrovno, sa neizvesnim ishodom, možeš ili preći preko toga i dati bezrezervnu podršku ili jednostavno otići. Stacy je odlučila da ozdravi i živi, ali je odlučila i da bude pozitivna. Da je bilo drugačije, sigurno danas ne bismo radili ovaj intervju, ili barem ne u istom sastavu, zato se maksimalno trudimo da se zabavljamo zajedno, zbližili smo se i baš se volimo, ali da nije ovde, ne bi bilo nikakvog nastavka ove priče. Zato je podrška prema bliskim ljudima u svemu najbitnija.
Šta je uloga ženskih bendova danas i jesu li još uvek nedovoljno zastupljeni?
Ženskih bendova ima sve više, taj broj je konstantno u porastu, činjenica jeste da tražimo perspektivu koja ne zavisi samo od volje muškaraca, iako se ovaj svet još uvek zasniva na njima. Žene drugačije boje kože, transrodne žene, to je sve deo savremenog sveta, i ako šira društvena zajednica ne primeti da su i one tu, imamo problem. To jeste perspektiva koja je jednostavno mnogo zanimljivija od onog što su nas učili i govorili celog života.
Aktivni ste i u domenu zaštite građanskih prava. Kako se to danas odražava na bend?
U prošlosti smo bile prilično besne u smislu poštovanja prava žena, ali kao što kaže Jenina pesma: “…ne postoji krajnja destinacija, postoji samo vožnja…”. Ta vožnja je značila dodirivanje različitih delova naših iskustava kroz naše pesme u našim životima. Samorefleksija je nešto što se ljudima dešava u zrelijim godinama, utoliko su naše pesme danas mnogo bolje nego ranije i uopšteno cela ploča nam je u hitovima, koji su vezani za posebne delove naših života.
U vašim pesmama se oseća različit spoj muzičkih autora. Navedite neke izvodače?
Moji omiljeni izvođači nemaju veze sa punk-rock muzikom. To je pre svega Johnny Mitchell, stalno se vraćam na to u zavisnosti od raspoloženja i slušam neke stare stvari. Mi volimo i Madonnu i Sindi Loper, ali i Bikini kills, The Linda Lindas, upravo sada smo saznali da je u najozbiljnijem razmatranju naša zajednička turneja, pa se tome radujemo, mislim i sa Adolescents, uvek inspirativni Channel 3, koji su neustrašivi i nadam da će nastaviti svojim zacrtanim putem koji jednostavno ide daleko od ovog sveta. Volim Dog’s fun, LastGang, dok će Hot Water Music uvek imati posebno mesto u mom srcu..
Jeste li iskoristile priliku da idete na kupanje i budete dole na plaži?
Da, veselimo se jer ćemo sigurno ići, poslednjih dana vreme nam nije bilo naklonjeno, pa kupanje nije ni bilo dozvoljeno, ali konačno ćemo imati svojih 5 minuta.
Bad Cop Bad Cop diskografija
Studio albums:
Not Sorry (2015)
Warriors (2017)
The Ride (2020)
Singles & EPs:
Get Rad (2012)
Bad Cop/Bad Cop (2013)
Boss Lady (2014)
Don (2016)
Up The Pups Tour (2023)
Shattered (2023)
Za Remix Press razgovor vodili: Christina Peterfaj i dr Slobodan Kotlajić Buzda
