U godini kada obeležavamo 25 godina od smrti velikog Fredija Merkjurija, u subotu 19. novembra u Sava centru održan je rok spektakl „The Show Must Go On“ u izvođenju najboljeg svetskog Queen tribute benda The Bohemians, koji već dvadeset godina svojim nastupima ne dozvoljavaju da izbledi sećanje na jedan od najvećih ali i najbitnijih bendova svih vremena, legendardni Queen.
Činjenicu da Queen neću videti u kompletnom sastavu, nikada nisam prežalila. Još uvek se sećam dana i stanja šoka u meni kada su objavili da je Fredi preminuo. Iako je u to vreme SIDA bila nešto najstrašnije što je moj mlad mozak mogao i morao da prihvati, odbijala sam da priznam sebi da legenda kao on može umreti. Ono što se 25 godina kasnije pokazalo je da iako fizički nije sa nama, Fredi i dalje živi kroz mnoštvo nekih novih klinaca koji su na subotnjem koncertu, kao i širom sveta, znali tekstove svih pesama od reči do reči.
Kako je i najavljeno, koncert je počeo tačno u pola 9 kada je na binu izašlo 25 članova poljskog simfonijskog orkestra predvođenih beskrajno šarmantnim dirigentom koji se zove Piotr Oleksaik. Simpatije kako nas starijih, a tako i onih mlađih zadobio je neverovatnom energijom koju poseduje. „Who Wants To Live Forever“ bila je prva pesma kojom je orkestar otvorio dvočasovni koncert, a odmah nakon instrumentala na binu su istrčali pevač i pijanista Rob Comber, gitarista Christopher Gregory, bubnjar Wayne Bourne i basista Kevin Goodwin. Njihova sličnost na prvi pogled bila je fascinantna, tim pre što smo imali prilike da ih gledamo iz prvog reda. I svi koji su mislili da će ovo biti jedan od standardnih koncerata u Sava centru na kojima svi đuskaju sa svojih mesta ili eventualno sa strane sedišta, grdno su se prevarili.
Već sa prvom pesmom koju su izvodili The Bohemians „I want it all“, 2.000 ljudi ih je pozdravilo ogromnim aplauzom, da bi se posle pesama „Killer Queen“ i „Bicycle Race“ i poziva pevača Roba Combera da priđu bliže bini veliki broj, većinom onih nešto mlađih, brzinom svetlosti stvorilo tik ispred bine. Atmosfera je u trenu postala tipična atmosfera sa nekog stadionskog rok koncerta, a sa svakom narednom pesmom, emocije su postajale jače a zadovoljstvo publike što vidi „verne kopije“ legendi, sve veće. Garderoba nije bila jedina koja je podsećala na Queen. Svaki pokret, svaki trzaj, okret, čak i pogled bio je besprekorno preslikan.
U nastavku prvog dela koncerta usledile su pesme „Breakthru”, “Another One Bites The Dust”, “Don’t Stop Me Now”, “Seaside Rendezvous”, “Somebody To Love”, “Under Pressure” koju su posvetili Dawid Bowie-u, “Dreamers Ball” i “Crazy Little Thing Called Love”. Publici nije trebala pauza, ali bendu jeste za promenu stajlinga.
Nakon dvadesetominutne pauze drugi deo nastavili su uz “One Vision/Seven Seas Of Rye”, “A Kind Of Magic” uz koju su prateći vokali koji su činile dve devojke i dva momka zvučali fantastično. Ređali su se vanvremenski hitovi “I Want To Break Free”, prepuna emocija “The Show Must Go On”, “Barcelona” u kojoj se Robu Comberu na bini pridružila Lynelle Jonsson i otpevala deonice operske dive Monserrat Caballé. Nemoguće je bilo ostati imun na ovako maestralno izvođenje ove pesme. Žmarci su prostrujali kroz celo telo i sve što mi je bilo na pameti tog trenutka je “Da sam samo mogla ovo čuti u originalu…”. Usledile su “Flash”, “Bohemian Rhapsody” koja koliko god mi želeli ne može biti kao sa nama poznatog snimka, ali svakako odlična, “Hammer To Fall”, “I Was Born To Love You” i “Radio Ga Ga” nakon koje su napustili binu. Bio je to lažni kraj, koji nije dugo trajao jer ih je publika ogromnim aplauzom vratila nazad. Za kraj su ostavljena možda i dva najveća hita grupe Queen, “We Will Rock You” i “We Are The Champions” za vreme koje je Rob izvukao vešto skrivenu zastavu ispod klavira na kojoj je sa jedne strane bila britanska, a sa druge srpska zastava što je publika pozdravila velikim aplauzom i povicima.
Zamerka ovog puta ide na račun ozvučenja, tačnije jačine vokala. U nekim momentima prateće vokale nisam uopšte čula, a Rob je bio nedozvoljeno tih, a ono što bih dodatno pohvalila je čarolija koju svetlima pravi slovenac Črt Birsa. Uvek se obradujem kada ga pre nekog koncerta vidim kako se muva oko bine jer znam da će vizuelni doživljaj biti maksimalan.
Ovo sigurno nije bila energija, moć i snaga koju su pružali članovi grupe Queen u svoje zlatno doba, ali je bila emocija, ljubav i poštovanje koju oni zaslužuju. The Bohemians su vrsni muzičari koji znaju kako da nam prenesu dobar deo onoga što smo propustili, i bez obzira što su neki očekivali i više od ovog koncerta, bilo je čisto zadovoljstvo slušati sve ove hitove uživo, ali i podsetiti se koliki je genijalac ustvari bio taj nikad zaboravljeni Fredi. We miss you, but…show must go on!
Andrea Magazin
Foto: Maja Tomas
