Belgija je zemlja umetnosti, kulture, spomenika, čokolade i piva, i zna da zaintrigira maštu u svakom pogledu. Tvorac čuvenih Štrumpfova, Pierre Culliford – Peyo je takođe iz Belgije. Plavi i mali, visoki svega tri jabuke, Štrumpfovi se možda na prvi pogled teško razlikuju. Svaki Štrumpf je ipak jedinstven i ima svoju ličnost – njihova imena govore sve! Međutim, zli čarobnjak Gargamel, u društvu svog mačka Azraela, smišlja planove kako da im pomrsi tačune.
Ja doduše, baš i nisam Gargamel, mada sa godinama sve više ličim na njega, ali znam i sam da ako se ne obrijem, posle 3 dana sam više kandidat za Velikog Štrumpfa. Tačno pre 6 meseci videvši prvu konstrukciju lajnap festivala BrakRock 2025, jednostavno sam znao da moram da budem tamo, pored ruševina zamka Ter Elst…Lično mi se Belgija desila u krajnje nenadanom trenutku dokazavši mi da se planovi ne mogu praviti 6 meseci ranije, ako se živi u Srbiji, ali moja odluka je ipak bila čvrsta – moram se naći na BrakRocku 2025. Preko vode do slobode, avionom do Nemačke, a onda najviše zahvaljujući mojoj dragoj Christini Peterfaj sa kojom sam se preko Fridrischaffena, Leutkerich in Allgau, i Luxemburga, obreo u malom gradiću Duffelu, u Belgiji, to vam je avantura sa više od 750 km vožnje u jednom pravcu, žena je apsolutni pobednik. Obzirom da smo negde oko ponoći bili tamo padala je dosadna kiša, ali to nam nije smetalo da po mrkloj noći postavimo šator u BrakRock kampu, valjalo je sutra poraniti. Kiša je inače 1.8. u Duffelu padala 11, a 2.8. – 8 puta (brojao ja), a to su vam kao oni dosadni nekadašnji junski pljuskovi, u našem slučaju početkom avgusta meseca koji više osveže zemlju nego što su klasični pljuskovi, ali opet – bili su baš dosadni…Duffel je inače, maleni gradić u centralnoj Belgiji, odnosno opština u belgijskoj pokrajini Antverpen koji ima 20-tak hiljada ljudi. Najpoznatiji je po izradi prvog kaputa na svetu, prvi tzv. “đubretarac” je napravljen tamo (postoji spomenik u centru grada), kao i i jedna vrsta prtljaga (torbe), pa je po tome i sam grad dobio ime.
Teške vunene krpe koje su se koristile za pravljenje vojničkih ćebadi su se ovde proizvodile još u 11. veku, a sam gradić se prostire na velikom broju kulturno – istorijskih spomenika značajnih za ne samo prostor Belgije, već i šire. U flandrijskom je regionu, u provinciji Antverpen, u arondismanu Mehelen. Primetna je tipična arhitektura tog kraja gde se za izgradnju kuća koristi isključivo cigla, a to je slučaj u 99,99 % kuća u Duffelu, i stvarno retko koja građevina, osim crkve ima više od jednog sprata, sa veoma izraženim prostornim planiranjem gde sve ide u širinu, i sve odiše čistoćom i kvalitetom izrade apsolutno svih asfaltnih ulica i saobraćajnica. Sve je obeleženo i sve piše. Nemoguće je ipak obići ovaj gradić u 2 dana, i videti sve njegove turističke i kulturno-istorijske potencijale, ali…nadam se da je ovo bila tek prva poseta istom.
BrakRock je punk/hard core muzički festival, kapaciteta do 5000 ljudi u organizaciji Skate On Track koji se održava od 2012. god, a ove godine meni se čini nikad bolji lajnap bendova…Uobičajena frka i trka oko ispunjenja festivalskih zadataka učinilo je da na početku poverujem da ne kasnimo samo mi u Srbiji, međutim kad je organizaciona mašinerija oko 14 h proradila u punom zamahu, sve ostalo je u tom organizacijskom smislu festivala bilo stvarno samo pesma. I trebalo je vremena da se meni lično baš sklope kockice da vidim uživo recimo legendarne M.D.C. na delu, pa makar i kao opening act festivala jer vremešni Dave Dictor jeste hodajuća legenda, kome trenutno za bubnjevima u aktuelnoj postavi, po drugi put sedi Novosađanin Dejan Podobnik, poznat po svom ranijem radu sa brojnim novosadskim bendovima, ali kako dotični već godinama živi i radi u Holandiji, deo je trenutno ritam sekcije M.D.C. – ja. Ukratko, taj njihov prepoznatljivi anarho – punk i M.D.C. fazon svirke i pesme od minut i po do 2 min, ne mogu ni bolje, ni gore da zvuče, pa se ispostavilo da je to bio jedan zaista odličan nastup. Ne zato što ja stvarno volim M.D.C., nego izgleda da “bez starca nema udarca”. Otvorili su nastup sa Police State, Red Blood In The Corner otprašili 20-tak pesama, obavezno sa angažovanom anti policijskom, anti globalističkom, anti kapitalističkom pričom između istih. Znam da nije svejedno kad neko i u koje vreme svira na festivalu, ali znam i to da su tog istog dana imali još jedan nastup u Brižu, pa je verovatno i to jedan od gl.razloga što su pristali da budu prvi bend. Jeste, bilo je tu i pesama tipa Need a Witness, Very Serious Crime, MDC, When the trust is gone, Something really wrong, Waste Of Time, Look you in the eyes, Organized Crime, ali i očekivani hitovi pri kraju nastupa Corporate Deathburger, i legendarna John Wayne Was A Nazi i jedna stvarno zrela setlista koja lepo pokazuje evoluciju benda: od sirovog hardcore punka ranih 80-ih, preko eksperimentisanja krajem 80-ih, do povratka korenima i aktuelnih političkih tema modernog doba. Uvek primarna anti policijska filozofija benda, a meni je bilo zaista super jer njima nikad nisu ni trebala svetla, stroboskopi i velike bine da bi jasno rekli šta im je na pameti. Jedan od najiskrenijih bendova prvog punk/hc talasa, i stvarni razlog postojanja mnogih današnjih zvezda i zvezdica. Uvek kad postoji više bina na nekom festivalu, a u slučaju BrakRock-a to su Riverstage ( gl. bina, pored reke Nete), Woodstage, i Lakestage, i kada ima mnogo bendova koji sviraju, čovek bude primoran da juri sa bine na binu jer neretko se dešava da se program prepliće, tj traje paralelno na najmanje 2, a ponekad i na sve 3 bine u isto vreme, pa postoji ozbiljan problem da se sve proprati kako treba. Tačno u 15.20, baš kad su svoj odličan nastup na Woodstageu završili M.D.C., Riverstage su otvorili kao prvi bend tog dana na toj bini Bite Me Bambi ska-punk bend iz Kalifornije (Orange County), a baš u isto vreme kad i Itches na Lakestageu.
Ko voli bendove Save Ferris, The Interrupters ili No Doubt, imao je svojih 5 minuta i sa Bite Me Bambi. Oni su zapravo bili uvod u Fire Sale na Woodstageu, kojeg čine bivši članovi bendova kao The Ataris, No Use For A Name, i ne samo zbog toga se već o njima govori kao next big thing, ili sledećoj super grupi. Da li će baš to tako biti ne znam, ali znam da sam Pro-Pain iz Njujorka poslednji put video u Nišu 2008. i koliko sam brojao ovo mi je bio 7. put da sam ih gledao.
Dobro, odavno se zna da je Gary Meskil, basista i vokal benda zapravo alfa i omega, a da su tu ostali članovi u fazonu popuni prazan prostor. Oni su Eric Klinger – ritam gitarista, Greg Discenza – solo gitarista i bubnjar Jonas Sanders. Iako su upali bukvalno u poslednji čas u zvanični deo liste bendova za BrakRock 2025, nemojte uopšte sumnjati da su zvučali gromovito i ubitačno. I da, u okviru njihovog seta od 40 min, bili su tu i njihovi najveći hitovi kao Voice Of Rebellion, In for kill, Shine, Unrestrained, Make War Not Love… U isto vreme umesto War On Women, na Lakestageu svirali su Lone Wolf iz Roterdama, kao idealna zamena, energičan, ženski punk rock bend, nastao iz kombinacije lokalnih punk sastava. I kanadski D.O.A. su jedan od onih bendova koji su držali predavanje na temu stara škola-novoj školi. Predavač Joe “Shithead” Keithley (vokal i gitara), je ostao glavni pokretač benda od kasnih sedamdesetih do današnjeg dana. Takođe sjajna punk/hardcore svirka uključujući Class War, DOA, World War 3, Already Dead, najavljivajući Fucked Up Donald, Joe prepričava doživljaje iz Senata kada je zvao Trampa telefonom…Tu su još i Smash The State, Unknown, Waiting for you, legendarna War…i još jedno putovanje kroz best of poslednje 4 i po decenije, bez ogromne pompe i potrebe za lažnim sjajem. Nekima možda i čudno, meni predivno.
Dok su D.O.A. uveliko svirali na Woodstageu, Battery su na Lakestageu prezentovali svoj najbolji period strejt edž hardcore zvuka iz 90-tih i definitivno bili klasična pokazna vežba zašto je ovaj bend za veliku binu. Da li je ovaj i nastup na Punk Rock Holiday 2.5, posle nekoliko dana, najava njihovog velikog povratka ili samo par sporednih svirki, videćemo… Nakon svirki D.O.A, a u toku nastupa Battery, na glavnoj Riverstage, svoj nastup imali su Real McKenzies. Dobro vreme, velika bina, ali ne znam, meni jednostavno to nije to, kad je Paul McKenzie trezan ceo taj kanadski celtic punk outfit koji kombinuje punk rock energiju sa škotskom tradicijom, gde uz distorzirane gitare koriste i gajde, tradicionalne melodije, motive i kiltove, pada u vodu jer deluju prilično pozorišno..Postalo je baš prilično naporno, pa smo se Christina Peterfaj i ja morali razdvojiti, ona na Lakestage gde su poletni Iron Roses imali svoj odličan nastup dokazavši još jednom da su i oni svakako bend za glavnu binu. Ne zato što je danas u modi biti “drugačiji”, nego je kvalitet toga što oni imaju da kažu u muzičkom smislu barem 2 puta veći od ostalih sa te bine, ako se to uopšte može meriti. Istini za volju, delimično su imali nešto slabiji zvuk iz nepoznatog razloga, a ja sam za to vreme bio na Woodstage-u gde je Harley Flanegan sa svojim real Cro-Magsom, objašnjavao svoj NY HC za početnike kroz najveće hitove: We Gotta Know, World Peace, Show You No Mercy, Street Justice, My Life, Hard Times, Don’t Give In, Malfunction, Life of My Own…i svakako, takođe jedan od hajlajtova ne samo prvog dana, već i celog festivala jer ne gleda se Cro-mags baš svaki dan.
Prolazno vreme od 19:30, na Riverstage-u bilo je rezervisano za Šveđane The Baboon Show i da li zato što je u to vreme u Duffelu još uvek dan, da li zbog kiše koja je padala delom nastupa ili možda zbog tradicionalne belgijske hladnoće, a možda su se Belgijanci čuvali i za neke druge, kasnije nastupe tog dana, uglavnom The Baboon Show i pored svoje sjajne svirke gde kombinuju svoj uniformni garažni rock zvuk upakovan u punk rock ljušturu, seksipil pevačice Cecilije Bostrum i njen hrapavi i promukli vokal, te ništa manje privlačne basistkinje Fride Stahl, bio sam malo iznenađen zbog blage reakcije publike. Novi gitarista benda se sjajno snašao u toj ulozi, Simon Dahlberg, više nego dobro je zamenio Håkan Sörlea — jednog od osnivača benda koji je odlučio da napusti The Baboon Show da bi se u potpunosti posvetio radu sa Mando Diao.
Bili su tu njihovi najveći hitovi kao Be Baboon, God Bless You All, You’ve Got the Problem…+ posveta Ozzy-ju kroz Paranoid, Holiday, All Of Me, Me, myself and I…Lost You in a Second, Oddball, Class War, Radio Rebelde na kraju, ali…Taman su oni završili svoj nastup na Riverstage, Authority Zero su dočekali svoj red na Woodstageu za ovogodišnji Brakrock 2025. Pevač, Jason Devore je u skorije vreme operisao članak na nozi i zbog toga nosi za ovu evropsku turneju longetu, ali i sa tim sve ostalo maksimalno dobro funkcioniše. Počinju sa: Get It Right, Lights Put!, 12:34, When We Rule The World.
Fantastična četvorka nastavlja sa Ollie Ollie Oxen Free, No Regrets, a tu su još i Revolution, Mexican Radio, Lift One Up, samo najbolje od ove ekipe iz Arizone. Ipak, i dalje mislim da je u njihovom slučaju druga gitara obavezna za nastupe uživo, ali koga nema bez njega se i može, a i mora. U svakom slučaju odličan nastup. Po meni, na Lakestage-u te 1. avgustovske večeri treba pomenuti još i nastup T.S.O.L.-a, u skladu sa prethodno viđenim – legende za vas. Ima više od 40 tak god, kada je pevač Jack Grisham izgledao barem 50-tak kg slabije, ali ok, muzika je bitna. I ovde nisu izostali: Code Blue, Abolish Government, Peace Thru Chaos, i Superficial Love, ali da…prisustvovali smo još jednom istorijskom nastupu. I ovde se nastup T.S.O.L.-a delimično preplitao sa nastupom Bane-a na Riverstageu. Prošlo je baš dosta vremena otkad sam poslednji put gledao uživo ovaj bend, i nešto se baš ne sećam ovakvog dobrog zvuka. Skoro pa kao filharmonija i definitivno, Aron Bednards i ekipa iz Masačusetsa mogu da budu skroz zadovoljni jer su poslovično hladnu belgijsku publiku digli na noge svojim sjajnim nastupom. Daj Bože, da je i ovo povratnička priča, bila bi stvarno odlična.
I onda je došao na red Frank Turner. Mislim, kako god on i sa kim došao na bilo koji sličan festival, on jednostavno ne pripada tu. Moderna verzija Brajana Adamsa na steroidima, i iako je pre četvrt veka, na početku njegove karijere imao hardcore punk bend Million Dead, on definitivno ne pripada ovde sa ovim što svira danas. Dosta vremena je prošlo otkad nisam video uživo i nastup švedskog benda Raised Fist. Svojevrstan simbol energičnog živog nastupa, posebno zbog “naše gore list” frontmena pevača Alexandera Hangman Rajkovića, prvaka brazilskog džijudžitsua i svačeg nečeg još, pa je švedska atrakcija odsvirala najveće hitove kao što su Chaos, Flow, Man & Earth, gde su ljudi bili prosto zabezeknuti jačinom njihovog nastupa, koji je rasla kako je nastup odmicao. Kad su došli na red kasnije Anthem, Murder, Venoumus, Killing It i naročito Friends&Traitors na kraju, reakcija okupljenih ljudi bila je skoro pa kao da gledaju naučno-fantastični film. To je uvek tako kad se ostavi srce na terenu. Bez obzira na promenu bine i zatvaranje dana na Woodstage-u, vrlo je teško naterati ljude na jaču reakciju od prethodno viđene, čak i ako prvi dan zatvaraju Ignite. Nije baš ista publika koja sluša Raised Fist i Ignite, ali nema odvajanja pošto je BrakRock muzički festival revijalnog tipa. Prošlo je već nekoliko godina otkako je dugokosi Eli Santana zamenio pomalo kontraverznog Zoli Teglaša, što uopšte nije bilo lako, ali se momak i te kako dobro snašao. Vremenom se skroz opustio na bini, i sad je to neka nova priča u starom odelu. Na setlisti su se našli: Veteran, Let It Burn, Bleeding, u publici metež jer Eli Santana zove ljude da se popnu na binu. Ne postoje klasične barikade na Woodstage-u, ali baš i nije baš dovoljno sigurno jer ispred postoje samo ostaci nekakve žive ograde koja je tu da spreči neželjene slike nakon stage divinga, pa sam morao jednog klinca zaustaviti u njegovoj nameri jer sam procenio rizik, pa u skladu sa tim i reagovao, ipak je u pitanju bilo dete. Uz Ignite i tu njihovu agresivnu melodiju sve i da hoćeš ne možeš da miruješ jer dalje sviraju On The Ropes, History, ona najskuplja Sunday Bloody Sunday i zvanično završavaju vrlo dugi prvi festivalski dan sa Embrace, Run i Fear. Videlo se baš svašta, valja malo i odmoriti..
Nismo se pošteno ni naspavali i odmorili od prvog, a drugi dan je sa programom krenuo već u podne. Značajnije nastupe su 2.8.2025. ostvarili Bodyjar, odličan bend iz Australije, melodije koliko hoćeš, GOB sa svojim punk pop izrazom, prvi put u Evropi posle 25 god, Save Ferris koji su zaintrigirali prisutnu masu najviše zbog svoje pevačice Monique, mada onaj ska-punk stvarno fino zvuči, iako sam ruku na srce, ja od njih očekivao ipak nešto malo više.
Na Lakestage-u bolji od ostalih bili su Chaser, Misconduct i The Last Gang. Prvi u pomalo izmenjenoj formaciji jer basista Jesse Snopnitsky nije pošao na evropsku turneju, jer mu je drugo dete na putu, pa mu ovom prilikom a tim povodom želimo sve najbolje, drugi sa konačno dobrim zvukom, prosto Lakestage je takvih dimenzija da otprilike najbolje odgovara tim bendovima kojima je gitarista (basista) glavni pevač frontalno, pa je to u njihovom slučaju baš bilo očigledno. Zanimljiva situacija se desila u press room-u kad mi se u prolazu obratio Frederick Olson, gitarista i pevač benda Misconduct rečima: “I recognised you! You are from some band? No, you are journalist,yeah?”. Mislio sam da budem neozbiljan i da mu kažem da sam iz Sepulture, ali nisam želeo da me krivo shvati, imponovalo je i to što mu je roudi žena – Srpkinja, koja nam se kasnije videvši press legitimacije obratila na srpskom jeziku, na obostrano iznenađenje. Na Woodstage-u Sloppy Seconds su bili dobri, a svako ko je ikada voleo Ska-P uživao je uz The Locos koji su pokidali uz La Bolsa, Algo Mejor, Don’t Worry, legendarnu Nino Soledado, Popurri, Espacio Exterior, La Realidad…Na kraju Como Un Animal i Contrato, kao da su mene pitali za setlistu. Moram da priznam da mi se Codefendants nije dopao, mnogo mi je draža Get Dead priča, Sam King ovde čini mi se…jednostavno nije u svom prirodnom ambijentu, ili je mnogo dobar glumac. Možda i grešim, ne znam… Ok, a onda su došli na red Madball. Kad se svi ostali frontmeni zajedno skupe, ne pretrče više i ne daju više na bini od Freddy Criciena, to je sigurno. Možda NY HC ima malo veze sa tim, ali količina energije koju emituje ceo bend sa bine recipročno je jednaka magnitudi snažnijeg potresa, ma gde na planeti Zemlji svirali. 24 pesme u 55 min kažu u prilog tome….Bilo da li je uvodna rafalna paljba sa Heaven&Hell, Can’t Stop Won’t Stop i Hold It Down u pitanju, bombardovanje svih čula uz Across Your Face, Face To Face i Born Strong na sredini nastupa ili možda totalni napad na kraju uz Down By Low, Rew Up i Doc Martin Stop, između začinjeno ostatkom najvećih hitova, Mad Ball će biti verovatno uvek simbol benda koji daje sve od sebe. Posle njih teško da bi i neki bolji bend od benda Zeke sa svoje 564 pesme u 564 minuta došao do izražaja, ali to je već nešto drugo.
Prajmtajm nastupa od 19.30 pa na dalje, na glavnoj bini, tj. Riverstage-u pripao je Agnostic Frontu koji zvuče…bolje nego ikad. Verovatno i njima više odgovaraju velike bine, a vala posle više od 45 postojanja, ovu su dobrano i zaslužili. Craig Silverman svira pa skoro studijski, nema tu baš nikakve improvizacije, i krpi sve muzičke rupe Vinija Stigme, koji je tu više kao zaštitni znak benda, ali pogađate – ništa bez njega…Danny Lamagna je izgleda baš ono što je na mestu bubnjara neko vreme Agnostic Frontu trebalo, a basista Mike Gallo, standardan, bez greške. Pevanje Roger Mireta uživo jeste bilo nekad upitno, ali i AF konja za trku imaju.
Kao Džoker iz rukava, čim dotičnom neko dojavi da nešto nije u redu sa pevanjem, isti menja mikrofon kojeg uvek ima u rezervi, i onda nema problema. I to onda zvuči – savršeno. Bez želje za bespotrebnim pravdanjem čovek je legenda, već i u godinama, a u prošlosti je imao i ozbiljnih zdravstvenih problema, tako da sve treba imati u vidu. Na kraju krajeva NY HC je zvuk ulice, nije i ne može da zvuči kao rekvijem, ali kad AF to uživo radi, možete očekivati samo najbolje. Mnogo je hitova koji su AF proizveli u svojoj fabrici, kad su grunuli sa Eliminatorom i Dead To Me, pomislih svašta u trenutku, mada bih lično samo malo promenio raspored pesama setliste, tu su i My Life, My Way, Only in America, Old New York, ali i For My Family…A Mi Manera, Crucified, pucaju oni iz svog oružja i sa Gotta Go, Police State, Take Me Back i na kraju oda Ramones-ima uz Blitzkieg Bop. Ja srećan i zadovoljan, bolje od ovog nema, više mi i nije trebalo, tako da sam inače odličnu svirku Circle Jerksa preskočio. Više puta sam ranije video i čuo propoved Keith Morrisa, cenim i poštujem celokupan lik i delo CJ, ali najiskrenije ta priča između pesama ume ponekad da bude malo naporna. Posle njih, kao verovatno najočekivaniji bend festivala došli su i Šveđani Millencollin. I u ovom slučaju, prošlo je baš dosta vremena otkad sam Nikolu Šarčevića i ekipu gledao uživo i ta švedska priča najboljih kalifornijskih gitara i ritam sekcije može vas vratiti u njihovo zvezdano vreme koje je bilo takođe pre 20 – tak god.
Radi potpisa i čisto da se zna ko je ko i odakle je Nikola Šarčević nosi crnu majicu Partizan Belgrade, ljudi sa kačketima Mathias Färm i Erik Ohlsson drže veliki školski čas na temu kako ta melodija, tj.skate punk, treba da zvuči…Sve zvuči dobro, kreću sa Pingvinima i polarnim medvedima, Bullion, Sense & Sensibility, Fox…nastavak logične priče sa Olympic, Bring Me Home, SOS, Trew Brew, ali i Mr. Clean, Pepper i No Cigar gde im gostuje Steve Caballero na bassu, na kraju u finišu festivala. Odlično, to ne može bolje da zvuči. Iako nedovoljno obavešten o samom festivalu, nekako je najbolje kad čovek sam spozna da je BrakRock 2025 bio jedan sjajan muzički festival, izuzetno dobro organizovan, to Skate On Track sa volonterima rade savršeno. Prateći štandovi sa jelima i pićem iz celog sveta, štandovi sa merčom takođe raznovrsni, skejt rampa sa takmičenjima i revijalnim delom. Backstage deo odvojen, po 2 benda smeštena u posebni šator sa velikim frižiderima. Sve lepo obeleženo sa ljubaznom redarima koji daju dodatne informacije. Na oko 300 m udaljenosti od centralnih pregrada, baš preko puta glavne crkve u Duffelu, na 2.spratu nalazi se deo koji pripada gradskoj crkvi, a ustupljen je za potrebe keteringa izvođača i novinara BrakRocka 2025, po principu samousluživanja sa švedskim stolom, i takođe je deo odlične organizacije, sa vrlo pohvalnom i kvalitetnom ponudom i izborom veganskih i neveganskih jela. Jednostavno sjajno je, a ujedno i velika škola i čast bilo biti u Duffelu na BrakRocku 2025: kamp + festival sa najboljim muzičkim programom + ketering, sve je bilo vrhunskog kvaliteta. Sledeće izdanje ovog festivala, 15., jubilarno po redu, dakle BrakRock 2026, očekuje nas 07.08. (petak) i 08.08.2026. (subota) na istom mestu, sa imenima bendova koji će tek biti objavljeni, a sve informacije možete naći na zvaničnom sajtu festivala i društvenim mrežama naknadno. Do godine u Belgiji!
Tekst & foto: dr Slobodan Kotlajić Buzda, Christina Peterfaj
