Kroz projekat „Pričam ti priču“, upoznali smo se i sa radom Centra Srce. U pitanju je neprofitna, nevladina organizacija koja se već 30 godina bavi pružanjem emotivne podrške i prevencijom samoubistava. Njihovi članovi svaki dan od 14 do 23 časa razgovaraju sa ljudima putem telefona, četa i mejla anonimno i poverljivo o njihovim osećanjima i onome kroz šta prolaze. Cilj Centra Srce je širenje svesti o brizi o mentalnom zdravlju, edukacija zajednice o pružanju emotivne podrške i obezbeđivanje sigurnog mesta za razgovor osobama koje imaju potrebu da pričaju o svojim crnim mislima i osećanjima.
Sa radom Centra kao i o ličnom iskustvu nam je govorila Damjana Jurošević. Naša sagovornica je po struci diplomirani psiholog i trenutno je na master studijama Industrijsko organizacione psihologije sa fokusom na radnu psihologiju i očuvanje mentalnog blagostanja. Pored toga, ona je marketing koordinator u okviru Centra Srce, kao i redovni volonter već skoro četiri godine. Aktivno učestvuje u akcijama i projektima studentskog udruženja psihologa Praxum i zaposlena je na poziciji Human Resources Associate u IT kompaniji ElanWave. Motivaciju za volontiranje u centru Srce pronašla je tokom druge godine studija psihologije kada je shvatila da teorijsko znanje koje dobija formalnim obrazovanjem ne pomaže direktno ljudima. „Kada sam počela da studiram, ljudi su počeli da mi se otvaraju i sve više sam uočavala da je većini nas potrebna emotivna podrška, koju nisam bila sigurna kako da pružim,” priseća se Damjana.
Prošla je ceo proces selekcije i obuke u Centru Srce koji je višemesečni proces u nekoliko koraka koji ujedno podrazumeva edukaciju o tome kako raditi sa mlađom populacijom i specifičnosti za probleme tog uzrasta. Od tada je učestvovala u projektima edukacije mladih na temu mentalnog zdravlja i samoubistva. Takođe je razgovarala sa brojim mladim osobama u okviru Centra. „Izazovi sa kojima se susrećemo u radu sa mladima su upravo činjenice da se mladi danas suočavaju sa velikim brojem problema, imaju pristup mnogim informacijama, ali se sa njima ne radi na prevenciji i brizi o mentalnom zdravlju već u momentu kada dođu kod nas, problemi su već eskalirali i mladi imaju utisak sa nemaju kome da se obrate u okolini. Problem informisanja i edukacije je najveći izazov, kao i dobijanje sistemske podrške od institucija koje bi nas mogle direktno povezati sa mladima,” primećuje naša sagovornica.
Centar godišnje ima preko 8000 kontakata i ti pozivi su anonimni i poverljivi pa nije jednostavno odrediti koji je procenat mladih koji se javljaju, ali nam Damjana objašnjava da na osnovu iskustva zna da vrlo često razgovara sa studentima i osobama u srednjoj i osnovnoj skoli. Neki od najmlađih pozivara koji se javljaju imaju čak 12,13 godina.
Problemi sa kojima se susreću mladi su razni. Ove godine su pune promena, gubitaka, prilagođavanja. Afekat mladih i raspoloženje ume da varira češće nego kod odraslih i intenzitet emocija ume da bude jači, a naša sagovornica to tumači ovako: „Мladi nemaju životno iskustvo na koje mogu da se oslone prilikom rešavanja problema i često se nalaze između mnogo različitih vatri koje im šalju poruke kako da se ponašaju (porodica, vršnjaci, mediji, škola, društvo itd.) Dok oni paralelno pokušavaju da izgrade svoj identitet dok donose važne životne odluke. Kombinacija svega spomenutog i naravno drugih izazova poput izgradnje samopouzdanja, nasilja, trauma, telesnih promena i tegoba, dovodi do toga da nam vrlo često mladi pričaju o porodičnim problemima, problemima u školi i fakultetu. Često nam govore o anksioznosti i depresiji, partnerskim problemima, problemima sa vršnjacima, finansijskim problemima i sa pronalaženjem svog mesta pod ovim nebom, opštim nezadovoljstvom i naravno usamljenošću. Često se osećaju kao da ne pripadaju, da su nesnađeni, neadekvatni, bezvoljni, umorni i mnogo toga teškog.”
Mladi koji se javljaju ponekad jesu pripadnici socijalno osetljivih grupa, ali ne nužno. Centru se javljaju osobe iz različitih zemalja sveta, različitih religija, seksualnosti, socio-ekonomskih statusa i problemi o kojima govore su često neprepoznati od okoline, čak i kada iskomuniciraju nezavisno od grupa kojima pripadaju.
„Problem koji bih ja istakla kao ključan je upravo usamljenost koju osećaju. Svi problemi sa kojima se nose najčešće nose sa sobom usamljenost koja ih je motivisala da se jave nama. U pokušaju da se izbore sa sopstvenim problemom i emocijama, često ne znaju kome da se okrenu za pomoć, ne znaju da reše, ne znaju šta su im opcije, osećaju stid, krivicu, paniku, strah, neadekvatnost i mnoštvo drugih emocija koje kada podele sa nekim nailaze na osudu, kritiku, odbacivanje, minimiziranje, neadekvatne savete i nedostatak empatije i podrške. Upravo ta usamljenost i utisak da ih niko ne razume ih navodi da se sve više zatvaraju sve dok više ne znaju šta da urade pa onda kontaktiraju nas”.
U toku poslednje dve godine, broj poziva u okviru Centra se povećao pa ujedno i broj mladih. „Ovo je populacija koja se naročito teško nosila sa posledicama pandemije baš zbog važnosti socijalnih interakcija, velikih životnih događaja, kreiranja socijalnog kruga, razvijanja veština i učenja u ovom periodu. Primetili smo da mladima sve promene koje se dešavaju dodatno otežavaju i ovako buran period života pun promena koje im utiču na budućnost. Mnogo mladih koji su se javljali su govorili o problemima koji su inače postojali, ali da su sada intenzivirani celom situacijom poput provođenja vremena sa porodicom, udaljenost od vršnjaka i prijatelja koji su inače bili podrška, nesnađenost sa novim načinom školovanja i mnogim drugim izazovima” uviđa Juraševićeva i dodaje: „Naši pozivi su u toku godine najčešće ravnomerno distribuirani, odnosno dnevno imamo otprilike 20 kontakata. Najviše poziva dobijamo kada se u medijima govori o našim kontaktima i kada se bavimo prevencijom samoubistva, ali pored tih povremenih skokova kada naši kontakti dođu do većeg broja ljudi, u toku godine zimski period kada smo svi u kućama, kada zahladi kada postoji mnoštvo stresova vezanih za praznike poput finansijskih opterećenja, povećane usamljenosti, anksioznosti usled porodičnih okupljanja, sada i novih mera, primetili smo da se sama tematika promeni u ovom periodu godine.”
Pitali smo Damjanu koliko se svest javnosti promenila, da li je javljanje psihologu kod mladih ljudi i dalje “sramota”, a ona nam odgovara: „Prema mom ličnom mišljenju i na osnovu mog direktnog rada sa mladima, mislim da je postalo mnogo učestalije da se odlazi i koriste usluge profesionalaca iz oblasti mentalnog zdravlja poput psihologa i psihoterapeuta, što me zaista raduje. Mladi češće razgovaraju na temu svojih problema, upućeniji su u to šta sve postoji i šta sve može da se desi, odnosno bolje su informisani nego pre. Ipak mislim da nedostaje momenat primarne prevencije među vršnjacima, sa roditeljima i u školama, odnosno, deljenje i usvajanje znanja koje je neophodno kako bi se pomagalo okolini, pružala podrška i adekvatno bavili mentalnim zdravljem kako bi mladi postajali rezilijentniji pre nego što do problema dođe.”
Našu sagovornicu smo zamolili i za savet kako prepoznati simptome depresije i suicidalnih misli kod vršnjaka i bliskih osoba i kako u tim slučajevima reagovati na ispravan način.
„Kada govorimo o prepoznavaju naznaka depresije i/ili suicidalnih misli postoji mnoštvo različitih prepoznatih indikatora poput letargičnosti, bezvoljnosti, izolovanosti, osećanja tuge i apatije, ali istina je da moramo obraćati pažnju kod naših bližnjih i da prepoznajemo promene jer je svačiji problem drugačiji i svojstven i svi imamo individualni način komuniciranja problema. Često čujemo da se osobe koje nas zovu osećaju kao da nose masku odnosno svesno i namerno kriju i prikrivaju da im je teško baš zbog reakcije okoline. Ako želimo da pomognemo, moramo da budemo obrazrivi, empatični, da slušamo i da prepoznamo da je neko možda u problemu. Promene koje možemo da uočimo ponekad mogu delovati kao ponašanja karakteristična uzrastu ili pubertetu, ali važno je obratiti pažnju i postavljati pitanja odnosno, zainteresovati se koliko god možda nama delovale prigodne uzrastu. Dakle, sve promene u apetitu (prekomerno, premalo) navikama spavanja (prekomerno, premalo) u raspoloženju, socijalnom ponašanju, opraštanja od drugih, deljenje ličnih predmeta, razmišljanje o smrti, nestajanju, zagrobnom životu. Nagla promena raspoloženja nabolje takođe može biti indikator da je neko ko se nalazio na klackalici života i smrti doneo odluku i osećao olakšanje. Tu su i gubitak interesovanja za uobičajne aktivnosti, promene u održavanju higijene, promene u školi i radnim navikama i mnogi drugi. U svakom slučaju, najbolja stvar koju mi kao prva linija podrške možemo da učinimo ljudima iz naše okoline jeste da kada primetimo nešto, ne okrećemo glavu, ne ignorišemo već pitamo i izrazimo brigu za osobu. Da u momentu kada vidimo da je nekome možda teško, stavimo sve drugo na stranu i istinski se zainteresujemo za osobu kako bismo pružili prostor gde može to da izrazi. Sugestije i saveti za pružanje podrške možete naći na našem sajtu, ali najvažnije je da zaista pokušamo da razumemo osobu kroz postavljanje otvorenih pitanja (kako, koliko, zašto, ukoliko, šta) da slušamo kako se oseća, o čemu razmišlja, šta je brine i šta je muči pa možda zajedno da nađemo rešenje, ili ako ne rešenje, samo da na kratko osoba oseti da nije sama u svom problemu.”
Još jednu veoma važnu stvar ističe:
„Kada neko spomene samoubistvo, nemojte olako to shvatati, mnogo onih koji nam se jave kažu da su spomenuli nekome iz svoje okoline da razmišljaju o samoubistvu, ali nisu naišli na razumevanje. Uvek možete otvoreno pitati nekoga da li ti je toliko teško da pomišljaš sebi da naudiš ili skroz direktno da li razmišljaš o suicidu? Nekome ko ne razmišlja ovo pitanje neće mnogo značiti i reći će ne, a nekome kome je palo na pamet će otvoriti vrata konverzaciji o tome. Ti razgovori umeju i slušaocu i podršci da probude razna bolna osećanja, ali probajte da uprkos tome koliko je vama strašno da vama neko blizak naudi sebi, pokušate da se bavite osećanjima te druge osobe i šta je dovelo do toga. Uvek ih možete uputiti ka stručnjacima iz mentalnog zdravlja poput psihologa, psihoterapeuta i naravno Centra Srce.
Centar Srce možete kontaktirati 365 dana godišnje putem telefona 0800 300 303 koji je besplatan i anoniman, putem četa koji se nalazi u donjem desnom uglu sajta www.centarsrce.org i putem mejla vanja@centarsrce.org.
Damjana za kraj poručuje: „Radimo svaki dan od 14h do 23h i ako neko ikada poželi da se prijavi da postane volonter, donator ili učesnik u našim aktivnostima, može se prijaviti putem sajta.”
*Tekst je nastao u okviru projekta “Pričam ti priču” koji je podržala Gradska uprava za sport i omladinu Grada Novog Sada u okviru realizacije Lokalnog akcionog plana za mlade za 2021. godinu
Razgovor vodila: Mina Erić
