Marko Braković, bubnjar Urban Pulsa, grupe Tri i MKP, “usudio” se da podeli sa nama stranicu svog dnevnika. Prilično oštar i direktan, svojim drugačijim pristupom koncepciji ove rubrike, učinio ju je malo drugačijom od dosadašnjih.
Fenomen “prodaje” muzičara bio je posebno zanimljiv za njega i evo šta on o svemu tome misli:
Ova idiotska kritika koju je čuo svaki iole uspešan muzičar mi je oduvek, a naročito sada veoma smešna, pa osećam potrebu da je malo pojasnim i raskrinkam njenu pravu prirodu.
Naime, ovako nešto može reći samo neko ko se nikada zapravo i nije bavio muzikom niti zaradio neki novac od nje, a što je danas skoro nemoguće. Bio bih toliko hrabar da tvrdim i da ti ljudi ne vole muziku dovoljno, jer da je vole, ne bi dozvolili da im ona bude samo sporedna stvar ili hobi. Zato, pustite na miru one koji su toliko ludi i neodraslli da ne žele da sede po kancelarijama i imaju šefa ili kalendarski odmor! Pustite ih da žive i rade od muzike kako god taj novac zarađivali, jer zamislite, muzika je posao kao i svaki drugi! Muzičar pravi kompromis? A vi? Vi što sedite 10 sati u kancelariji koju mrzite i koja vas smara, vi ne pravite kompromis, je li?
Mislim da je kompromis muzičara ipak manja muka, koliko god taj hleb bio težak. Osim toga, novca je uvek mnogo više u kompromisu nego u tvrdoglavosti, mada iskreno, sa ovim iskustvom koje imam, a koje nije malo, mogu reći da ovo nije uvek slučaj. Postoje i oni koji su se žrtvovali za svoja muzička ubeđenja i ipak uspeli da naprave posao, ime i novac. Ipak, svi znamo da ih je jako malo i u svetu, a kamo li ovde u ovom mikro tržištu sirotinje i bede. Novac zarađen od kompromisa uvek može pametno da se usmeri ka nečemu što neko zaista voli, a ako si profesionalac, za tebe kompromis kao takav i ne postoji jer muzika nema žanr već samo kvalitet ili nekvalitet. Takve naravno najviše poštujem ne samo u muzici već i u svim drugim sferama umetnosti. Ali to ne znači da oni koji su skupili muda da rade i žive od muzike i za muziku, ne zaslužuju poštovanje! Naravno da ga zaslužuju.
Lako je biti hobi igrač i sedeti kod kuće preslušavajući najnoviji album Dream Theatre ili neki jazz fusion progressive. Lepo je to…ali za nedeljno popodne. Baci se ti, druže, na vežbanje, pa od muzike zaradi srpske pare. E onda ću da te uvažim kao sagovornika! Biti muzičar je predivan posao sa mnogo privilegija. Muzičar je uvek dete, on ima maštu i spontan je, igra se na poslu i zato ne može i ne treba da odraste i to je najveća nagrada i satisfakcija pored spavanja do podne 🙂
Marko Braković
