Iz Dnevnika Ane Vrbaški: Body Rhythm Hamburg festival, 18-21. maja 2018.
U petak u 9 h, blago izmučeni nakon putovanja autobusom koje traje 20 sati, izborom muzike i razglabanjem gastarbajtera koji bi prodao i krezubog konja, stižemo u sivo hamburško jutro na ZOB – glavnu autobusku stanicu. Smeštena na bulevaru, s pogledom na park, od stakla i metala, a na njoj svi profili putnika i domaćina. Iznenađeni temperaturom koja je manja za 15 stepeni, otvaramo kofere na stanici. Pešačimo ka centru, usput prolazeći pored glavne železničke stanice, i sa radoznalošću primećujemo javni WC, kao pit stop, ispred nje. Vrlo brzo kapiramo da je crveni deo trotoara rezervisan za bicikliste, i ovo je kao lajt motiv koji nas prati sve vreme – brzo preispitivanje na ulici – „na kojoj boji stojim?“, kao neka igra za decu. U centru, po preporuci nekog sajta, kupujemo na automatu celodnevnu grupnu kartu, koju plaćamo pravo malo bogatstvo, tešeći se da danas razgledamo grad. A od sutra, festival! Dešava se u Altoni, delu Hamburga koji je nekada (do 1937.) bio nezavistan gradić, takođe i deo Danske pre toga. Svojevremeno mesto gde je postojala velika jevrejska zajednica, sada kroz ovaj deo grada prolazi A7 autoban, najduži nacionalni autoput u Evropi. Odmah pomislim na Kraftverk, no to je profesionalna deformacija: sve asocira na muziku ili umetnost.
Pošto smo neko vreme lutali blizu odredišta (dvoje turista sa koferom, koje je mladić ljubazno zaustavio i pitao: „Da se niste izgubili?“), a usput se divili raznobojnim rododendronima koji rastu po celom Hamburgu, stižemo do „Tancstudio Billis“ – još jedan industrijski prostor u Evropi pretvoren u umetnički centar. Uglavnom dom plesnih studija (i jedne cirkuske škole), ovaj prostor će nam naredna četiri dana biti dom, jer smo se, poput još dvadesetak kolega koji dolaze sa četiri kontinenta i iz desetak zemalja, odlučili da spavamo na joga prostirkama u jednom od studija za rad. Odmah upoznajemo Petru iz Austrije i Hanua sa juga Nemačke, koji deluju prijateljski i jednako pomereno nakon svojih putovanja. S obzirom da sada treba odabrati, odlučujemo se za glavnu hamburšku turističku destinaciju: luku.
Nakon nepunih pola sata vožnje izlazimo nedaleko od luke: bar je to naša ideja. Otkrivamo da dve stanice u ovom gradu nisu srazmerne beogradskim: pešačimo još 45 minuta da bi stigli odredišta. Grad drugi po veličini u Nemačkoj. Elba je siva, nebo je tmurno, luka je, naravno, puna turista, kao što smo, uostalom, i mi. Most koji vodi preko bulevara pored luke je pun lokota kojima su zaključane ljubavi, a brižni i praktični Nemci su stavili i žicu, da bi lokote bilo lakše zakačiti. U svemu provejava praktični i organizovani nemački duh: pod Elbom je još 1911. iskopan tunel, kako bi radnici lakše i brže stizali do brodogradilišta preko puta, kao i ranjenici povređeni na radu na suprotnu stranu. Spuštamo se u ovaj svojevrsni rudnik uz pomoć lifta i otkrivamo da i saobraćaj takođe funkcioniše – ispod reke! Jedna, uska traka, omogućava vozilima da se kreću u jednom pravcu, a tunel je oblepljen pločicama sa rečnim motivima od majolike. Hodamo žustrim ritmom oko deset minuta i opet smo na svetlu sivoga dana, gledajući sada na rečnu obalu sa koje smo došli. Hamburg deluje moćno, kombinacija starog i novog sveta, sa zelenim šiškama koje proviruju iz velelepnih građevina. Na betonskoj obali ispod ograde, nekoliko metara ispod nas, sede devojke ogrnute ćebetom i piju kafu. Vrlo brzo zaključujemo da smo obavili svoju turističku dužnost, i da nas interesuje još samo jedna tačka na geografskoj karti Hamburga: piljara, pošto smo sve semenke i koštunjavo voće, čak i beskvasni hleb, poneli sa sobom, i sad, kao pravi mornari, uz dvopek treba da nađemo i malo svežeg voća i povrća, umesto kiselog kupusa, u borbi protiv „skorbuta“ putničkog stomaka. Piljara u centru Altone je turska, a ova pored indijska. U radnji otkrivamo srpsku kafu (koju sam, u svojoj nevinosti, ponela organizatorima festivala na dar, kao kuriozitet). Toliko o globalnom selu.
Te večeri u “Hebebine“, klubu u kojem se održava koncert Tupaka Mantije, čuda od ritma (Marko i ja smo ga među sobom zvali „Spidi Gonzales“, mada je iz Kolumbije) prvi put uživo prisustvujemo nastupu svetski poznatog muzičara, bubnjara i edukatora – iz prvog reda. Čovek koji je svirao sa muzičkim legendama kao što su Bobi Mekferin, Zakir Husain, Džon Patituči, nastupao u Karnegi Holu, radio kao predavač na univerzitetima Harvard i Stenford, nominovan za Gremi nagradu, osnivač je kolumbijske grupe telesnih perkusionista „Tekeje“ (Tekeye). Kuriozitet je što je nastup premijerno izvođenje novog solo projekta, „Telesne pesme“ (Body songs) u kojem, sem tehnike telesnih perkusija, koristi lup mašinu i vokalne efekte, gradeći konstrukciju svake pesme element po element – vrlo zanimljivo i kao edukativna forma, jer publika vrlo brzo zapamti najjednostavnije elemente, melodijsku liniju vokala, i spremno se uključuje čim joj se Mantija obrati. Nastup odlično izrežiran, vrhunski isproduciran, zvuk perfektan, ali je, pre svega, fantastična Mantijina veština i brzina – skoro zastrašujuća! Imamo prilike da ga slušamo i na nastupu predavača, takođe i kao bubnjara i perkusionistu. Izuzetno je zanimljivo koliko se surova ritam mašina koja ćudljivo upravlja publikom na solo nastupu u saradnji sa drugim muzičarima transformiše u prefinjenog, osetljivog, muzičara koji ima uši, čini se, i na laktovima!
Sa prvim danom festivala su počinju i radionice: dve sesije od po 90 minuta pre i posle ručka. Za prilježne telesne perkusioniste i muzičare, raj na zemlji! I muka, jer postoje četiri radionice u isto vreme i teško je odlučiti se kojoj se posvetiti. Ovo su moji izbori.
Merel Mertens, vokalna pedagoškinja i pevačica, povezana sa više nagrađivanih pevačkih grupa iz Holandije, visoko obrazovana (na holandskoj Kraljevskoj muzičkoj Akademiji u Amsterdamu), ali potpuni novajlija u svetu telesnih perkusionista, demonstrira zanimljive glasovne igre na jednoj, a tehniku slikanja glasovima (Vocal painting ili VOPA) na drugoj radionici. VOPA je znakovni jezik koji omogućava neverbalnu komunikaciju dirigenta i horskih pevača, koji može da se koristi kako bi se kroz improvizaciju komponovala i aranžirala vokalna muzika na licu mesta. Magija! Tehniku je osmislio Holanđanin Džim Daus inspirisan tehnikom zvučnog slikanja (Sound painting) Amerikanca Voltera Tompsona. Jednostavni znaci za hromatsku skalu, za ekspresiju, glasnoću, itd. koji omogućavaju da vešt dirigent na licu mesta postane kompozitor. I fantastično se uklapaju u jedan od osnovnih postulata savremenih umetničkih radionica, a takođe i radionica telesnih perkusija: učesnike u krugu, sa dirigentom u sredini, jednostavno je podeliti na nekoliko grupa, zadati svakoj različitu melodiju ili ritam, ili ih pozvati preko predstavnika da improvizuju i onda fiksiraju jedan motiv, i nakon toga stvarati u pokretu. Naravno da lepota kompozicija zavisi od veštine učesnika i dirigenta, ali takođe i od spremnosti da se daje, bude deo grupe, sluša druge, da se prihvati odgovornost. Način da kroz umetnost naučimo osnovne principe ponašanja u zajednici. Odmah primenjivo u radu sa decom. Sajt škole koju vodi Merel Mertens: www.vocalleadership.nl
Radionica izuzetno zanimljivog imena „Utelovljavanje ritma“ me privlači, kao i energična plesačica iz Barselone, Ana Ljombart, koja je vodi. Jedan od osnivača grupe koja se bavi stepovanjem, „Tapeplas“, ona je plesačica, koreografkinja i plesni pedagog, koja je iz Barselone prešla u London, a trenutno živi u Kataloniji. Sem spajanja ritma i kretanja u prostoru, nudi nam je nekoliko zahtevnih koreografija uz muziku, koje u sebi imaju elemente telesnih perkusija, kao ideju kako možemo spojiti dva načina izražavanja: uvek prirodno, jer je plesu svojstven ritam, koji lupkanjem po telu samo naglašavamo. Duhovite vežbe, kao „mašina za pranje veša“, gde cikličan pokret ruku prate udarci koji počinju i završavaju se na grudima, spajaju oponašanje mašina, pantomimu i ples. Sajt Ane Ljombart: http://annallombart.com/en
Aleks Ostapenko, Ukrajinac koji živi u Moskvi, donosi drevnu indijsku veštinu, konakol (konnakol), izgovaranje ritmičkih slogova i komponovanje ritma kroz govor. Perkusionista, koji se specijalizovao za azijske ritmove, u prethodnom životu, pre umetničkog, programer, voli ovu tehniku, jer mu omogućava da komponuje nove ritmove na bilo kom mestu i u bilo koje vreme, a da nema posebne uslove za rad i da ne smeta komšijama iznenadnom inspiracijom u tri sata ujutro. Kroz tehniku konakol razvija pristupe improvizaciji i različitim ritmičkim i poliritmičkim frazama, koje zatim prevodi u jezik perkusija i telesnih perkusija. Fascinirao me je način na koji sa lakoćom zamenjuje fraze iste dužine, a različitih naglasaka, kao i potpuno različite fraze koje pokazuju da ritmički jezik ne mora biti uštogljen i potpuno određen, već otvoren intuiciji umetnika. U izvesnom smislu je konakol već u osnovi povezan sa telesnim perkusijama, jer se takt broji dodirivanjem prstiju jedne ruke dlana druge ruke.
Studia ritma: http://studiaritma.ru
Haza Muna: https://www.hazamuna.com
Prve večeri pred nama je izazov „Otvorene scene“ (Open stage), na koju smo se prijavili još preko formulara na sajtu, željni da pokažemo šta znamo i umemo. Toliko zanimljivih nastupa – i veći deo njih, kao i naš, kombinuje telesne perkusije, performans, ples i pesmu – ali na potpuno različite načine. Duhoviti nastupi: nemački duo plesača (i pevača), koji počinje uz muziku, kao dvoje staraca, sa štapovima za hodanje, kojima, naravno sviraju ritam. Ili dva skandinavska plesača, još jedan izuzetno duhovit nastup – nadigravanje na sceni. Nemice koje pevaju bugarske pesme uz minimalan body percussion. Slobodan sešn, potpuna improvizacija, šest izvođača iz Holandije, Nemačke i Ukrajine. Predivna publika, učesnici festivala, i divna podrška koju pružaju svakom ko se „popeo“ na scenu (koja je pravougaoni oblik obeležen crnom trakom u najvećem studiju u kojem se održavaju radionice – sa odličnim osvetljenjem).
Zagrejana za afričke pesme i ritmove, odlazim na radionicu Sare Lazaki. Rođena u Hamburgu, čuvena, jedina Nemica (afričkog porekla), koja je nastupala sa grupom STOMP od 2007. do 2014. godine, jednom od najpoznatijih grupa koja se bavi izrazom kroz ples i telesne perkusije. Dakle, svetska faca, koja se školovala u Berlinu, Londonu, Njujorku, Los Anđelesu i Nigeriji. Sa radoznalošću sam pratila radionicu jedne izuzetno skromne mlade žene, velike radnice, koja sa nama deli svoju želju da spoji ritam i plesove Nigerije: pesmu koju je poznavala i pevala kao dete, nigerijski ritam koji je prevela u telesne perkusije i koreografiju; u tri glasa i sa različitim pokretima za različite grupe. Vrlo ambiciozno! Uključuje nas u stvaranje i ostvarivanje svog sna: cela grupa je emotivno uključena i ponesena njenom energijom, lepotom jednostavne pesme, koja je nešto između molitve i uspavanke, i pokretom koji proizilazi iz nje. Vrlo uzbudljivo i puno osećanja!
Ben Šic je osnivač i, pored Detlefa fon Boetihera, organizator ovog festivala, Body Rhythm Hamburg. Bubnjar po obrazovanju, studijski muzičar, izvođač u mnogim različitim projektima i sastavima, istraživao je ritmove Latinske Amerike i predavao telesne perkusije na univerzitetima u Brazilu i Argentini. Prvo izdanje ovog festivala je bilo 2015. godine i to je jedini internacionalni festival telesne muzike u Nemačkoj. Njegova radionica, koju tematski spaja sa radionicom Čarsla Rasla, „Ritmičke i melodijske mandale“, učesnike upoznaje sa argentinskim čakarera ritmom. Vodeći nas vešto kroz igru, povremeno povezujući sve učesnike u krugu, zatim deleći ih u dve ili više grupa, pa u parove, približava nam komplikovanu poliritmiju, gde dvodelna ritmička podela sreće trodelnu, i sve to začinjava plesom povezanim sa telesnim perkusijama. Zvanični sajt festivala: https://bodyrhythm.de .
Drugo veče donosi festivalski šou, gde nastupaju svi predavači sa gostima, predavačima prethodnih izdanja festivala, plesačima iz Hamburga i fantastičnim Elbtonal perkašn (Elbtonal percussion), trojkom iz Hamburga, virtuozima na udaračkim instrumentima kao što su marimba i timpani, koji su obdareni i duhovitošću i ironijom, jer izvode jednu perkusionističku „kuvarsku“ tačku uz pomoć tanjira, escajga i varjača – i tri stola. Uz njih blista Tupak Mantija, na setu koji je kombinacija klasičnog bubnja i različitih perkusija. Santijago Vaskez iz Argentine, još jedna muzička zvezda, čija radionica „Ritam i znakovi“ (Rhythm with signs) se nastavljala na festival (naredna tri dana), svira neverovatan instrumentarij. Sam, pevajući i prateći se na kalimbi, ili uz Tupaka Mantiju, priređuje posebno muzičko uživanje. Federika Loredan, plesačica iz Italije, izvodi deo svog performansa „Sirena“: u haljini posebno pravljenoj da proizvodi zvuk, ples koji asocira donekle na buto, sa istančanim i odsečnim pokretima, koji sam stvara muziku. Veći deo predavača ima svoj solo, a zatim nastupaju zajedno, u razigranoj struktuiranoj improvizaciji. Imena koja nisam pomenula su i Anita Grič, pekusionistkinja i pevačica iz Beča, Džep Melendez, perkusionista iz Španije i Ester Ditem, predavačica tehnike „Taketina“. www.taketina.com
Još jedna, više nego svetska faca, Čarls Rasl, član grupe brazilske „Barbatuks“ (Barbatuques), koja sija na nebu zvezda telesne muzike, vodi je više radionica, od kojih sam na dve: „Muzika tela: pokret, ritam, glas“ i pomenuta, „Ritmičke i melodijske mandale“. Prepun znanja o brazilskoj kulturi i tradiciji, predavač stalno insistira da poveže mitologiju, religiju, priče, istoriju domorodačkih kultura i robova iz Afrike koji su tu doseljeni, kao i njihovog opiranja Zapadu, koji ih je u više navrata pokoravao, sa pesmama i ritmovima koje predaje. Ova istorija je duga 400 godina, a kulture su neraskidivo povezane, stvorivši potpuno novu. Dupla radionica od tri ili jednostruka od sat i po su, ipak, prekratke za tako nešto; no dobijamo neke nagoveštaje. Učimo ritmove kapoera (capoeira), batuk (batuque), ižeša (ijesha); pesmu o boginji Oba, snažnoj ratnici (kao brazilska Amazonka, koja je odsekla svoje uho, kako bi napravila supu svom mužu – kome se supa nije dopala!) iz religije Tambor de Mina. Izuzetno istančan izraz koji postiže različitim vrstama tapšanja, na primer, preciznom dinamikom, telesnim perkusijama koje su u isto vreme i ples i pesma, dok ritam teče kroz njegovo telo, a izvođenje deluje samo kao ispoljavanje unutrašnje muzike. http://barbatuques.com.br/en/?team_member=charles-raszl
Radionica koju zajednički vode Rasl i Šic je nadgradnja, jer u isto vreme deo grupe izvodi argentinski, a druga dva različite brazilske ritmove. Grupe su organizovane u nekoliko koncentričnih krugova, od kojih se svaki kreće u sopstvenom ritmu i pravcu i u nekim delovima pesme se sastaje sa drugima; ritmički tokovi koji odgovaraju jedni drugima i tvore zajedničku bogatu poliritmiju. Plešući, pulsirajući koncert u kojem izvođači uživaju kao slušaoci, kada se potpuno prepuste telesnoj memoriji i energiji grupe. Osmesi, pogledi, svest o pripadnosti muzici koja nas ujedinjuje, a koja bez nas ne bi postojala.
I završna improvizacija: svi učesnici festivala, opet u nekoliko koncentričnih krugova, sa četiri „dirigenta“ koji donose teme koje grupa ponavlja: telesne perkusije, ples, pesma, pokret, sve je dozvoljeno i dobrodošlo, dok doprinosi stvaranju sa drugima, ili nasuprot njih. Zatim se vođe grupa menjaju, a prethodne vođe postaju izvođači. Menjaju se melodijske i ritmičke linije, dinamika se usijava, pa splašnjava, osećamo različita raspoloženja „dirigenata“: nervozu i nesigurnost ili želju za upravljanjem i postavljanjem izazova, umor, sreću, kao i njihove različite karaktere, koji bivaju osvetljeni još jasnije u neizvesnosti i inventivnosti koju nužno nosi svaka improvizacija. Završavamo melodijom koju smo naučili na prvoj, zajedničkoj, radionici svih učesnika: zaokružili smo ovaj dugačak put od četiri dana na najlepši i najlogičniji, muzički, način. Oko stotinu ljudi iz dvadeset zemalja zajedno muziciraju, smeju se, plešu i pevaju, uče i razmenjuju znanja. Tako dragoceno iskustvo da je šteta što se na sledeći festival mora čekati još godinu dana!
Za ovo iskustvo dugujem zahvalnost, pre svega, Klemensu Kinetu, telesnom perkusionisti iz Minhena, koga sam imala sreću da upoznam na našem koncertu u Frajes Muzikcentrumu, poslednjem na februarskoj turneji sa nemačkim kolegama Ezel – dublpunkt – kom (Esel:com) i koji mi je otkrio postojanje festivala Bodi ritam Hamburg (Body Rhythm Hamburg).
Ana Vrbaški – Telo kao instrument
Autorka teksta je, sa suprugom Markom Dinjaškim, član grupe „Alice in WonderBand“, koja se bavi tehnikom telesnih perkusija u Srbiji. Tekst je zasnovan na iskustvu sa festivala Body Rhythm Hamburg, jedinog internacionalnog godišnjeg festivala telesnih perkusionista u Nemačkoj.
www.instagram.com/aliceinwonderband
Fotografije u tekstu: Valentin Jagodzinski
