Svaki festival ima nešto svoje, nešto posebno. Od Egzita je posebna ostala samo njegova istorija i to je već odavno tako. Čudno mi je što se ljudi i dalje čude oko nekih stvari, pogotovo kada u fokus dođu neke revolucije, nekakvi pokušaji društvenih promena i nekakve “borbe za vrednosti”.
Ovo mi je prvi put da pišem o Egzitu. Postala sam posetilac, bolje reći – konzument njegovog sadržaja tek kada je ovaj festival već bio punoletan, tačnije 2019. godine. Odveć kasno da uhvatim makar i delić te istorije, za koju kažu da je bila svetlija od njegove budućnosti. O njemu se već toliko pisalo i pričalo. Sumnjam da sam u stanju da o ovogodišnjem Egzitu, kao i Egzitu uopšte, napišem išta novo, išta drugačije od onoga što svi mi već ne znamo ili što neki uvaženi znalci već nisu uputili kao konstruktivnu kritiku. Ja nisam novinar iako sam dobila PRESS propusnicu. Ispisujem ove redove samo zato što nije u mom fazonu da ne opravdam ukazano poverenje, tj. besplatan upad i još nekolicinu privilegija koje idu uz “zvanje” iako nisam profesionalac. Iskreno, radije bih ćutala. Ali ne ide… Ko ćuti, i na Egzitu ne skače, taj je… Pa da neko ne pomisli svašta, ajde da pokušam dati neki lični doprinos.
Mnogi su svoje osećaje i doživljaje pre, tokom i nakon festivala opisivali epitetima: drugačije, nepotpuno, tužno, mrtvo, kiselo, gorko, kilavo… I to s razlogom. Sa svoje strane dodala bih pridev – kontradiktorno – koji, po mom mišljenju, najbolje sažima samu suštinu ovog festivala, njegov kontekst, ulogu, njegovu publiku, program, njegovu istoriju, razvoj i njegovu svrhu – sve u jednom.
Pre svega da se ne zavaravamo, festival, pogotovu ovakav kakvim se on danas predstavlja, definitivno nije nešto što menja stvari u društvu, u državi, u sistemu, u ljudima, u mišljenjima. Priče o tome kako nekakav festival koji puno košta (organizaciono, produkcijski, logistički) i puno zarađuje, a ima upitan status u igrama moći (čitaj: elitama) najvišeg nivoa, treba da prezentuje, podstiče i generiše nekakav revolucionarni “attitude”, čist su bullshit. Prazna priča koja nema veze s mozgom. Revolucija je stvorila Egzit, a ne obrnuto. Kakva je to uopšte bila revolucija? Čija? Da li treba da nastavim ovaj uvod? Zaključite sami.
Nego, da ne mračim, ja sam se, jednostavno, super provela. Najluđe je bilo sa članovima španskog benda The Flame 69 (nastupali na Explosive), a sa njima me je upoznala drugarica Vesna koja im je bila host. Pravi Oi pankeri sa raskošnim čirokanama, prišivcima i tetovažama plešu salsu u bekstejdžu uz latino koji piči sa susedne bine i vrhunski se zezaju na Dance Areni do jutra. Baš kul epizoda sa prvog dana festivala. I ostalih dana slušala sam šta mi se sluša, sopstvenim odabirom iz ponuđenih opcija, bez prevelikog udubljivanja u to šta slušaju drugi odnosno većina i kakav je to opšti pad moralnih, etičkih i estetskih vrednosti doprineo svakojakim razinama ukusa koje su preuzele primat u duhovnom razvoju i kulturnim vozdizanjima naših omladinaca.
Na Egzitu ima kvalitetnog sadržaja, o da, vrlo kvalitetnog. Ali…
Ovo nije festival kome je prioritet umetnost. Prioritet su, ukratko, pare. Ovaj festival je biznis i kao takvog ga treba procesuirati. Dobro ili ne, sviđalo vam se ili ne, to je tako. Festival velikog kapaciteta, najvišeg u ovom delu Evrope, sa, ajd da ne lupim broj, svakako ima više od 10 bina, od kojih su Main (Tesla Universe), Dance Arena, Explosive i Fusion one koje zapravo rade ozbiljan posao. Sve ostalo su pretežno štap, kanap i svakojake forme pilićarenja. Ne mogu da kažem, na mejnu su pokidali: Atheist Rap, Boomtown Rats (zanimljivo da je dan nakon njihovog nastupa bilo tačno 40 godina od legendarnih Live Aid koncerata), Goblini, Prodigy, Sex Pistols. To je to što sam ja slušala. Moja dalja ruta zasnivala se na malo Fusiona koji je, u principu, jedan žanrovski kupus i najviše na Explosive stejdžu za koji verujem da vam baš ne bi bilo previše interesantno da ga počnem opisivati programski. Ima vas koji više volite moja pisanija, nego moj muzički ukus, što je okej, pa da ne davim previše.
Btw, moram da primetim, Explosive, kao bina koja okuplja svojstven community (ne mali), PR tim Egzita nije posebn najavljivao u press sadržajima koje su svakog dana slali novinarima kao svojevrsne preporuke u programu za to veče. Ne znam da li da to okarakterišem kao nepravdu ili šta, ali je bezveze. Nije stvar ukusa, stvar je razumevanja kompleksnosti organizacije koja stoji iza Explosive stejdža. Toliko bendova (domaćih i inostranih) svakog dana, nimalo jednostavnih za opskrbu, ozbiljna tehnika, ozbiljan crew u tom smislu, ozbiljan bekstejdž, hostibilnost, sekjuriti… I nikakav dojam bilo kakvog elitizma nije se mogao osetiti, za razliku od Fusion stejdža ove godine, gde puno fotografa i novinara (sa sve legit pass) nisu baš naišli na ljubaznost i prijemčivost tamošnjih “čuvara” kapije. Mislim, Explosive je zaslužio da barem jednom rečenicom stoji u hajlajtu. Dobro, s druge strane, studentski stejdž su u tom smislu ispoštovali, ne mogu da grešim dušu.
Ja sam takav tip ličnosti da mogu sa nastupa grind benda Lower Parts of Human Sludge, otići na popični Oxajo. Ne radi se uopšte o ukusu. Radi se o prezentaciji, o istinitom zastupanju vrednosti o kojima se tako vizionarski govori kada je u pitanju Egzit u celini. Ne znam o kakvom se poštovanju različitosti razglaba na sva usta, kad mnogo različite, kvalitetne i artistične muzike postoji kod nas, u regionu, Evropi i svetu, a čitava priča zasniva se u najvećem procentu na DJ-evima i kvazi reperima. Gde je kvalitetan, alternativni pop, na primer? Barem malo više toga, da ne idemo dalje u neke, ne daj bože, eksperimentalne žanrove.
Studentski stejdž pod nazivom Free Students, ove godine bio je pravi odraz tog Egzitovskog aktivizma, zalaganja za promene u društvu, sistemu i vrednostima. Sigurno ste se već nagledali mimova po internetu koji se sprdaju sa postavkama te bine koja je, uprkos svakom hvalisanju o podršci studentima zbog koje je Egzit ove godine (zna se već šta), bila potpuno izvan fokusa. Promocija pre samog festivala gotovo da nije postojala. Dobro, našli su se u gore pomenutim PR materijalima, ali to je bilo tokom samog festivala. Ono što je, navodno, trebalo da bude hajlajt, oko čega je izgrađen čitav narativ o nekakvoj represiji nad Egzitom, ostalo je potpuno marginalno, bez ikakvog pokušaja da se od strane marketinških magova kakvim ovaj festival raspolaže, učini iole atraktivnim. Evo samo jedan primer (za šta imam pouzdanu informaciju) – tamošnja ekipa raspolagala je sa svega dva mikrofonska stalka! Ej! Sinđa (stejdž menadžer) i Vlajko (tonac, binski tehničar) snalazili su se na svoju ruku za opremu, krpili se kako su znali i umeli za ono što nije obezbeđeno (a trebalo je) donosili svoje sprave za baratanje zvukom (mikser, pod 1!). Ukratko, svojski se potrudili da to zvuči pristojno, bez obzira na zatečeno stanje na terenu. Što se Egzita tiče – apsolutno lagan bol u ku**u za sve to, iscimali su Andrijanu sa FTN-a koja je uradila sve u svojoj moći s programske strane (svaka čast), iscimali rental firmu bez jasnih uslova i kao, to je to, sad se snađite.
Bilo je na tom stejdžu odličnih bendova koje je Egzitov tim, očigledno potcenio misleći da to može tek tako, uz neku minimalnu opskrbu. E pa, ne može, jer Djirika, Afazija, Nemir, Cvat i ostali – nisu neke pojave iz naftalina već mladi ljudi iz svih krajeva Srbije, kojima je stvarno stalo i koji stvarno nešto rade. Tu je jedino tim emisije Bunt doprineo medijskoj vidljivosti, doduše malo više za svoje bendove, što ne mogu da kažem da nije ok.
Smeta mi ovaj pokušaj povampiravanja reputacije Egzita kao kontrakulturne instance jer to, dokazano, nije.
Problem ne počinje samo od toga što Egzit, navodno, ove godine nije dobio državne pare. Da, to je festival koji je godinama debelo finansiran od države, čitaj, vlasti, a to mu kod nas dođe isto. I to ne bi bio toliki problem da ogroman deo para ode u taj Egzit, kada makar isto toliko ne bi bilo podeljeno na ostatak kulturno-umetničkog finansiranja preostale Srbije za nešto što nije blagdanski vašar. Kulturno-umetnički festival? Egzit!? Nemojmo da mešamo žurku do 9 ujutru sa umetnošću, niti kukanje za državnim parama sa aktivizmom.
Ako možemo da se složimo oko toga da preseljenje iz i/ili opstanak Egzita u Novom Sadu definitivno nije nešto čime obični ljudi treba da se bave u predstojećih godinu dana, možda bismo mogli da očekujemo da dogodine rešimo najmanje jedan procenat problema koji muče ovu očerupanu i zgaženu državu i njen napaćen, ogorčen, mentalno i duhovno devastiran narod.
Čekajući Sex Pistols, čiji je nastup kasnio pola sata, u fotopitu, sa kolegom Nikolom (ovde radio honorarno) ćaskala sam na temu socijalne zaštite. Oboje imamo iskustva s time. Štošta mogu i tome da kažem, ali mu ovde nije mesto. Ipak, grandiozni koncert ostao je u senci mojih misli o tome koliko ljudi u ovom gradu nema mogućnosti za ostvarivanje svojih osnovnih prava. I to ne da nema mogućnosti, nego im se čelnici nadležnih gradskih uprava smeju u lice i vuku ih za nos. Panku hvala, za svaki domet, za svaki glas poniženih i uvređenih, ali prosto, nekad sve postane tako apsurdno, pa i taj pank.
Između ostalog, Sreta iz Pekinške Patke uputio je publici sledeće reči: “Pre 40 godina uspeli smo da pobedimo jedan režim, uspećete i vi.” Morala sam da se nasmejem na taj nonsens. Ako tako “pobeđujemo”, za 40 godina imaćemo još nekog takvog sa neke futurističke binetine da proklamuje to isto. Zanima me njegov odgovor na pitanje šta tačno i koji to režim ste / smo pobedili. Ništa lično protiv Srete, zaista (i svirka je bila je**no dobra), ali malo nespretna izjava za jednog pankera, moram da primetim.
Mogla bih da kažem da me, za ovaj ili onaj režim, boli patka, kao i za Egzit, ali stvari ipak nisu tako crno-bele. Itekako me ne boli patka za činjenicu da bi, Egzitovim odlaskom iz Novog Sada puno ljudi ostalo bez poslova, što stalnih, što honorarnih. Među njima ima stvarno puno ljudi koji zaista vole svoj posao i uživaju u njemu, dok, kao i svuda, neki drugi vole da uživaju samo u parama. Činjenica je da će, u tom slučaju, ostati odsečeno veliko parče novosadske ekonomije u danima kada bi trebalo da se održi Egzit. Doduše, sigurna sam da će se u svakoj situaciji snaći oni ljudi koji su navikli da basnoslovno dižu cene (smeštaja, na primer) čim vide i najmanju priliku za to. Za njih se ne sekiram.
Boli me patka samo iz tog razloga što mislim da ima mnogo kvalitetnijih i sadržajnijih ideja za potencijalne festivale koji bi mogli isto to po pitanju uticaja i masovnosti, samo malo drukčije i za umetnost svrsishodnije nego što to čini Egzit, ovakav kakav je danas. Ali jbg, sve te talentovane, misleće, kreativne, praktične i entizijastične individue nemaju para, a ni deal sa državom. Nije problem da država ukine budžetiranje Egzitu, ali je problem šta će uraditi sa tim parama. A taj iznos nije mali. Da sam neko mudo u kulturi, menjala bih 10 Egzita za 100 lokalnih festivala sa dušom, svedenim, ali čvrstim konceptom i smislenim programom. I pokoji sa obrazovnom svrhom, da baš ne preteramo mnogo ni u tome. 🙂
I, dobro, aj da ne budem golem hejter, šta je na ovom festivalu dobro?
Dobro je što sam prethodnih godina čula Nik Kejva, zatim u jednom danu Sepulturu, Altin Gun i Tom Morela, pa Viagra Boys i da ne nabrajam sad.
Volela ili ne taj vajb, Dance Arena je zaista nešto spektakularno – samo mesto, ta dolina između dve tvrđavske zidine i prelepa svitanja za pamćenje, te binska konstrukcija, vizuelni efekti uz projektovanje i inženjering koji su na vrhunskom nivou. Napraviti put do te bine, osmisliti takvu konstrukciju – to je bio vrlo ozbiljan, kompleksan i odgovoran posao.
Bezbednost na festivalu je još jedna stavka kojoj bi tek vrhunski znalci mogli da upute neku kritiku. Ja to nisam, te za moje prosečno poimanje, uz dovoljno sekjuritija, redara, kontrolora ulaza, ograda i smisleno osmišljene rute kretanja, ne može ništa loše da ti se desi, barem s te strane koja je do njih. Mada, nije uvek bilo tako, ali neke stvari se nauče na teži način.
Zanimljiva je i čitava ta eko priča, recikliranje ambalaže, sakupljanje limenki, pogotovu način na koji te festivalski sponzor, Heineken, motiviše na to. Naime, za pet sakupljenih ambalaža, dobiješ besplatno piće – kolu, vodu ili pivo. Super stvar, barem meni koja sam u potpunosti iskoristila mogućnost da pijem za ”džabe”. Namerno stavljam navodnike jer nijedna ozbiljna firma (čitaj: korporacija) ti ništa ne daje za džabe. Podrazumeva se da ste, kroz uspostavljenu cenu, ti (ne ja ovog puta :)) ili neko drugi, to već svakako platili.
Lepotu ovog festivala svakako ponajviše nosi ambijent. Tvrđava je maksimalno iskorišćena (čitaj: eksploatisana) kao festivalski prostor. I lepo je, stvarno, ne mogu da kažem.Samo mislim da ograđivanje čitave tvrđave za takve potrebe nije u redu. Postavlja se pitanje: šta grad ima od toga? Bolje pitanje: kako se građanima Novog Sada isplati za uzvrat kapitalističko uzurpiranje javne površine? Nišville jazz festival se,na primer,dešava na niškoj Tvrđavi i plaća se ulaznica samo za Main, sav ostali program je free i bilo ko može da u to doba prošeta Tvrđavom. Samo kažem.
Problematizovala bih još nešto. Elem, 16 minuta tišine koji su se održali prve večeri festivala ostavili su jak efekat na sve prisutne. Zašto se nije praktikovao svake večeri? Član jednog benda, na studentskom stejdžu, čiju je svirku zaustavila pomenuta tišina, nakon nje je rekao: “Mi sad treba da sviramo posle ovoga? Jes’ malo glupo…”
Nije glupo, brate, zašto overtinkuješ, postoji magična reč za to, samo vikni: PUMPAJ! Pumpaj kao sav normalan svet, gde god imalo ili nemalo smisla. PUMPAJ! Čestitamo, odbranili ste revoluciju, slobodu mišljenja i pobedili ste sistem.
Odbranili ste svoje pravo na klabing,pre svega. I to je okej, kao što je očigledno okej da u slučaju Egzita “kultura” i “umetnost”,vizija, pare i politika lagodno šeću ruku pod ruku. State of Exit, ovogodišnji “nick” festivala, kakav nekakav “back to the roots” zvuči kao totalna autoironija. Onog momenta kada je suština postalo STATE, a ne ovo drugo, jasno je bilo da povratka nema, niti izlaza. I mislim da ni ne treba da ga bude (više).
Možda bolje da sam ćutala…Zar ne?
