Svi mediji koji prate muzička i lokalna dešavanja su već preneli vest i doživljaj kako je ovogodišnji jubilarni EXIT, 25. po redu, bio najemotivniji do sada. Još pre početka festivala krenule su da kruže informacije da je ovo najverovatnije poslednji EXIT na Petrovaradinskoj tvrđavi jer je, i u ovoj umetničkoj sferi, politika uspela da umeša svoje prste i pomrsi konce slobode, različitosti, aktivizma i kreativnog izraza koji su ga od samog osnivanja krasili. Izostanak finansijske podrške zbog podrške studenskih protesta koji je, nakon tragedije iz novembra prošle godine, prerastao u borbu ostatka nezadovoljnog stanovništva za pravedno društvo u kom živimo, nije ni uplašio ni zaustavio organizatore da naprave još jedan, možda poslednji, spektakl. I ne ulazeći dublje u analizu pozadinskih dešavanja u vezi sa organizacijom, sponzorstvom, medijskom kampanjom i ostalim stvarima koje su bitne za održavanje festivala, već je svima jasno da se EXIT nekome zbog nečega zamerio jer tolika podrška i poruke izvođača sa glavnih bina da nastavimo da „pumpamo“, da se borimo za slobodu i budemo istrajni u njoj ne dolaze bez razloga već zbog uslova i atmosfere koja remeti ne samo svakodnevni život, već i sprovođenje jednog od svetski poznatih festivala. A sve je ova četiri dana bilo u znaku pumpanja i zajedništva…
Već među prvim nastupima na glavnoj bini bilo je jasno da će ovo izdanje festivala biti drugačije od prethodnih. Novosadski Atheist Rap nastupali su sa repertoarom prilagođenim građanskim blokadama i revolucijom koja se dešava uz poruku na video bimu „Ruke su vam krvave“, a podrška je nakon toga došla i od borca za ljudska prava Boba Geldofa, frontmena irskih rokera The Boomtown Rats koji su svojim nastupom pokazali da ovi stari rokeri i dalje poseduju energiju mladića, a da se Geldof i dalje, kao i devedesetih ispred skupštine u Beogradu i ostalim delovima sveta zahvaćenim društvenom i političkom krizom, zalaže za mir i slobodu.
Festival je zvanično otvoren uz poruku „Novi Sad remembers 1.11.2024.“ i šesnaest minuta tišine u znak sećanja na stradale u padu nadstrešnice i to je bio jedan od onih trenutaka gde možete čuti tišinu i solidarnost desetina hiljada ljudi. Emotivni trenuci su se nastavili izlaskom studenata na glavnu binu i italijanske pevačice Gale čiji je hit „Freed from desire“ postao simbol protesta u zemlji. Njeno izvođenje aktuelne pesme i poruka na srpskom da ustanemo za svoja prava i pokažemo svetu da narod ima moć izazvali su ogromno oduševljenje i „pumpanje“ koje se nije prekidalo ni narednih dana.
Sa glavne bine i sa krvavom šakom u pozadini „pumpali“ su i pržili Goblini čiji je nastup na predstojećim zrenjaninskim Danima piva otkazan (što li?) i emitovali toliko dobre i jake vibracije da su vredele i za dva koncerta a kamoli za zagrevanje za Sex Pistols-e; Golubova pojava i poruke bile su dovoljne same po sebe, ali oni koji su došli zbog poznatih pankera predvođenih Frenkom Karterom, dobro su se zagrejali, a Frenk ih je svojom sirovom snagom i silaskom među masu još više razgalio. Sa Fusion-a su stizale originalne poruke mira od, koga bi drugo no Caneta iz Partibrejkersa, ali i od Pekinške patke koji su izjavili da su oni pumpali još pre 40 godina, ali da se tad govorilo „ko ne skače taj nije panker“.
I Bojana Vunturišević, inače aktivna na protestima, dala je na Fusion-u i svoju podršku studentima , ali i hipnotišuću energiju koja pleni i iz njene pojave i iz glasa, a što su okupjeni prepoznali i znali da cene. Emocije su zaokružene na Main-u na ceremoniji zatvaranja gde je Marko Luis sa okupljenim studentima na bini uz upaljene baterije na telefonima izveo „Vatru u mraku“ i „naježio“ nas svojom virtuoznošću i talentom.
I ostala zvučna imena su, uz svoje sledbenike istog muzičkog senzibiliteta, napravile atmosferu za pamćenje. The Hurts su, nakon 11 godina od prethodnoh nastupa na festivalu, svirali setlistu svojih najpopularnijih pop hitova. The Prodigy od svakog nastupa naprave spektakl pa nas to ni ove godine, 30. godine od njihovog nastupa 1995. u Beogradu, spektakl nije zaobišao a od svetskih zvezda kakvi su, to je bilo i očekivano. Za „pumpanje“ atmosfere na Main-u bili su zaduženi i krunisani kralj tehno setova Tiesto, turski producent Burak Yeter, francuske tehno zvezde DJ Snake i I Hate Models, tehno-metal duo Lorenzo Raganzini i Paolo Ferrara, kao i hitmejker Trym poznat po tvrdom rejv bitu.
Ovogodišnji izbor zvučnih imena koji su predvodili glavnu binu onima koji se ne razumeju mnogo u elektronski zvuk, podsetio bi na Dance arenu i ritam koji smo na EXIT-u pratili u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim satima jer ko nije dočekao zoru na Dance-u, taj nije ni bio na EXIT-u. Kada se dodaju i imena koja su nastupila da tehno stejdžu, zapitaćete se da li se teleportovali na Tomorrowland, inače najveći svetski festivalu elektronske muzike, mada su male šanse (jer su ulaznice bezobrazno skupe). A među najpoznatijim zvezdama elekto scene na Dance areni, muzičke setove su puštali Eric Prydz, Nina Kraviz, Yousuke Yukimatsu, Solomun, Boris Brejcha, a uz Saru Landry i Indiru Paganotto smo i dočekali ovo jubilarno, možda poslednje, svitanje na Tvrđavi. I vredelo je.
EXIT je takav događaj da okuplja različite ljude, različitih nacionalnosti i različitih muzičkih ukusa. Takvog ga barem poznajemo. Preko 200 000 posetilaca za četiri dana trajanja raspoređenih po Explosive stejdžu, Latino stejdžu, Gang beats-u, Dance areni, Regge-u, studentskom stejdžu ali i mnogim drugima su i ove godine okupili raznolike generacije, ove godine možda i više nego i prethodnih, što je i glavni subjektivni utisak ovogodišnjeg EXIT-a.
Sunshine, Ritam Nereda, Nikola Vranjković, Kanda, Kodža i Nebojša, kao i gore spomenuti izvođači su, po svemu viđenom, „stara garda“ – nosioci nekih drugih vremena, nostalgije i zvuka koji živi i dalje, ali u nama koji smo pre više od deset godina zoru dočekivali na Fusion-u uz Hladno pivo, a sada nekim novim klincima na putu do gore objavšnjavamo kako doći do stejdža da ne bi zakasnili na Cobija, Seku Aleksić (da), Crnog Ceraka, Hiljsona Mandelu i ostale (nama „matorcima“, kako nas sadašnji egzitaši vide) nepoznatima. Ako su policajci koji su dežurali na ulazu na reperski stejdž merilo popularnosti jer je na njemu sve vreme bilo dupke puno a na postavljeno pitanje prolaznika dok je sa njega odzvanjalo „Mimi“ da li je to Mimi Mercedez nisam znala da dam odgovor na isto, onda mi je drago što sam „matora“. Mi „matorci“ svoj muzički ukus ne menjamo – obogaćujemo, ali ne pristajemo na sve. Drago mi je što je i ove, možda i poslednje godine na Petrovaradinu, bilo nečega i za nas i to što je bilo, bilo je odlično. Neke stvari se menjaju, ali mi ostajemo isti, što se ne može reći i za voljeni nam festival.
Promene ne moraju biti nužno loše; promene su i dobrodošle. Kako u društvu, tako i u muzici. Onog EXIT-a kakvog smo poznavali više nema i, kao i sa ljudima koje volimo a koji su se u međuvremenu promenili i nisu više onakvi kakvim smo ih zavoleli, treba pustiti da odu svojim putem. Već potvrđeno je da je taj put, bar naredne godine, Egipat, pa se i reči Marka Luisa „vodiću te na more/idemo preko Nila/tu će nam biti lepo/tamo nam rastu krila“ mogu shvatiti proročki. Nadam se da će i one poznatije, „upali vatru, budi baklja“ imati istu sudbinu.
