Miljenici srpske publike postali su još davne 1981. godine kada su prvi put nastupali u Beogradu. Sinoć je u donjem gradu Kalemegdanske tvrđave održan šesti po redu koncert najveće metal grupe svih vremena Iron Maiden u Beogradu, a prvi u ovom gradu na otvorenom prostoru.
Britanci su za 20.000 ljudi, koliko ih je po nekim slobodnim procenama bilo sinoć u donjem gradu, priredili pravi spektakl. Turneju pod nazivom “Maiden England” započeli su 2012. godine, a nakon beogradskog koncerta u završnoj fazi turneje ostalo je još sedam koncerata uključujući poslednji u rodnoj Engleskoj na Sonisphere Festivalu.
A kako je bilo u Beogradu?
Bilo je veoma uzbuđujuće gledati crnu reku kako se sliva prema kapijama za ulaz u koncertni prostor. Dress code nije bio obavezan ali je svakako ispoštovan. Crna boja preovladala je, a retki su bili oni koji nisu imali majicu sa prepoznatljivim Iron Maiden motivima. Na ulazu nije bilo nikakvih problema, čak su članovi obezbeđenja koji su pretresali sve one koji ulaze, bili vrlo pristojni, moglo bi se reći nasmejani i raspoloženi 🙂
Satnica je ispoštovana i švedska metal atrakcija Ghost otvorila je ovu noć svojim pesmama tačno u 19.30. Pevač je imao kostim, pa recimo nekog kardinala u crnoj boji, dok su ostali članovi benda imali crne kostime sa špicastim kapama, i izdaleka su mi izgledali kao tamna verzija kju kluks klana 🙂 A ono što je sa bine dopiralo, bilo je vredno pažnje. Momci su vidno dali sve od sebe, a pozitivna reakcija publike nije izostala.
Ghost su svoj nastup završili tačno u 20.15 a odmah nakon njih, dok se bina pripremala za spektakl, na nebu se pojavio avion koji je narednih dvadesetak minuta izvodio neverovatne akrobacije od koji je mnogima zastajao dah. Avionom je upravljao akrobatski pilot Vladimir Bulat iz Beograda, član aero kluba “Falcons” iz Zrenjanina. Na samu ideju je došao onog momenta kad je u javnosti objavljen koncert, budući da je i sam veliki fan popularnih Mejdena, ali i kako kaže, jer mu je pevač benda Bruce Dickinson kolega pilot. Zanimljivost vezana za ovaj avion je ta da je na dnu aviona oslikan lik Edija sa omota za album “Aces High” i istoimenu pesmu koja govori o vazdušnoj bici za Britaniju u Drugom svetskom ratu.
Tačno u 21 čas, koncert je otvoren uvodom sa albuma “Seventh son of the seventh son”, a prva pesma koja je publiku potpuno zapalila bila je „Moonchild“. „Scream for us Belgrade“ uzviknuo je Bruce, i od tog momenta spektakl je zvanično počeo. U prvih pola sata, na našu veliku žalost, nismo izabrali dobro mesto sa kog smo pratili koncert. Iako smo fiziku učili, očito ne dovoljno, nismo se na vreme setili da se zvuk ne prostire svuda podjednako, te smo se zamalo ogrešili o ove legendarne muzičare. Naime, sve što smo mi čuli (u donjem levom uglu) bile su očaravajuće vokalne sposobnosti Bruce Dickinsona, i ništa manje očaravajuće sposobnosti Nicko McBraina, čije smo vladanje bubnjevima savršeno čuli. I to je bilo to. Gitara nije bilo nigde. Zamalo da se potpuno razočaramo. Ali, kad ne radi glava, radi stomak, te smo u potrazi za hranom da ispunim želju svom želucu, našli savršeno mesto odakle se sve videlo (na video bimu) i sve čulo. Iza nas nije bilo nikog, sem autobusa u kom je dovezena silna oprema i bina od 44 metra. S obzirom da nas novinare uvek na koncertima pošalju u neki G6 deo, ovo mesto na kom smo se pozicionirali doživela sam kao premiju.
Bruce je svoju odevnu kombinaciju menjao nekoliko puta u toku večeri. Prva „menjaža“ bila je pred pesmu “Trooper“ kada se na bini pojavio u crvenoj britanskoj uniformi sa britanskom zastavom u ruci. Kao odgovor na njegov outfit, u publici se razvila ogromna zastava Republike Srbije. Što je i normalno, a i bilo je očekivano 🙂 Usledile su pesme “The number of the beast”, “Phantom of the opera”, “Run to the hills” koja izazvala najveće oduševljenje publike do tada. Upravo to je pravi momenat da se pojavi čuveni Edi, koji je pozdravio publiku šetajući binom. „Wasted years”, “Seventh son of the seventh son” su pesme koje su publiku konstantno držale uzbuđenim, a pesma „Fear of the dark“ je za mene lično, bila nešto što se ne zaboravlja, i nešto što se ne može prepričati nego se treba čuti i doživeti. „Iron Maiden“ bila je poslednja pred bis, na koji su se vrlo brzo vratili dok se sa razglasa čuo Čerčilov govor. Na bis su izveli tri pesme “Aces High”, “The Evil That Men Do” i “Sanctuary”. Uz pozdrav publici i obećanje da ćemo se videti ponovo, Iron Maiden otišli su sa bine, a nisu izostali ni pokloni za verne obožavaoce, koji su leteli sa bine u masu.
Bio je ovo zaista veliki spektakl, prepun sjajnih scenskih efekata, sa više nego odličnom rasvetom, savršenim zvukom, pirotehnikom poput vatre i čega sve ne još. Britanci su i ovaj put pokazali i dokazali zašto su najveći i najlegendarniji metal bend svih vremena. Nakon dva sata nezaboravnog provoda, crna reka slivala se u suprotnom smeru, a osim oduševljenja i osmeha na licima, čuli su se i zvižduci: „Always look on the bright side of life…“. Pridružila bih se poruci koju su Maiden-i slali u numeri koja je sa razglasa puštana dok smo napuštali koncertni prostor, uvek gledajte na vedriju stranu života. Ovaj koncert je definitivno bio ona sitnica koja život znači.
Više fotografija pogledajte ovde.
Andrea Magazin
Foto i video: Aleksandar Zec / Videokod production
