Rođen sam 1988. godine i već pred sam kraj osnovne i početak srednje škole shvatio sam da sam gej. Do tada je bilo nekih sitnih iskustava, možda poljubaca, maženja na ekskurzijama u osnovnoj školi, ali u srednjoj školi sve je to otišlo dalje i dalje.
Onda sam čuo da u Novom Sadu postoji gej klub i nekako sam se jako brzo uklopio i krenuo da živim taj život. Nisam imao problem sa tim šta sam, odmah sam to prihvatio i nekako najbliži krug ljudi oko mene, drugarice pre svega su to odmah prihvatili.
Što se tiče samog priznavanja da sam gej, sa najbližim ljudima u mojoj okolini nije bilo nekih većih problema. Svi su oni od ranije znali i sumnjali šta sam. Roditeljima nikada nisam morao ništa javno da priznam i njima je sve bilo jasno. Verovatno što sam u startu bio otvoren i iskren prema sebi. Nikada se nisam skrivao…
Nakon toga sam stupio u brak sa jednom devojkom i sve se to desilo jako brzo, možda posle tri nedelje poznavanja. Ne znam ni sam zašto sam to uradio, jer kasnije se ispostavilo da sam ustvari samo terao inat. Roditeljima, drugima… Iz ovog ugla izgleda da sam samo sebi u to vreme terao inat. Iz tog braka ima i lepih stvari, imam dete koje sada ima devet godina, ali u tom trenutku možda to i nije bila baš najpametnija odluka. Probleme koje sam ja imao kao dete, pošto sam dete razvedenih roditelja sam kasnije napravio svom detetu što je greška koju tada nisam mogao da uvidim.
Kada sam svojim roditeljima saopštio da ću se oženiti sa devojkom, video sam da oni znaju o meni mnogo više nego što sam mislio. Spomenuli su mi par pojedinaca sa kojima sam bio u vezi. Nisu bili protiv braka, ali su mi rekli da ne moram da to radim samo da bih sakrio celu svoju prošlost, jer je svima bilo jasno ko sam zapravo.
Brak je trajao nešto duže od 3 godine i nakon toga sam počeo slobodno da živim kao gej osoba. Imam dečka i član sam grupe za podršku LGBT osobama “Izađi”.
Dok sam radio u firmi i bio u braku imao sam mnoge povlastice od gazde. Jer sam mlad, imam ženu i malo dete… Sve te povlastice su nestale onog trenutka kada sam se razveo. Sumnjali su oni u moju seksualnost i dok sam bio u braku, ali kasnije nakon razvoda i njima je sve bilo jasno, pa se ubrzo i odnos prema meni promenio.
Osim toga diskriminaciju na svojoj koži nisam osetio u nekoj velikoj meri. Bilo je možda u osnovnoj i srednjoj školi sitnih dobacivanja, ali nikada nije odlazilo dalje od toga jer sam im uvek vraćao. Branio sam se i nikada nisam ćutao. Susrećem se stalno sa ljudima koji imaju probleme. Nasilje prema LGBT osobama naravno da postoji, ali meni posebno smeta nasilje unutar LGBT zajednice. Tu pre svega mislim na dobacivanja, verbalno nasilje i nasilje u vezama. Neki su osetili i nasilje u porodici, pa su morali da napuste kuću i započnu život sa drugom osobom istog opredeljenja samo iz razloga što nisu imali gde drugde da odu.
Samo sam jednom doživeo fizičko nasilje 2012. godine, ali nije bilo to samo zbog toga što sam LGBT. Mi smo tada bili u organizaciji prajda zajedno sa Beogradom. Pred kraj te godine su nam redovno razbijali prozore kancelarije. Znali su ko smo i zato su nam redovno dobacivali, vredjali nas ili gađali kamenicama. Jedne večeri sam ostao nešto kasnije i prilikom polaska kući, sačekalo me je par momaka i prebili su me. To nisam shvatio kao napad na mene zato što sam LGBT osoba već zato što sam deo te organizacije, pa sam im jednostavno bio najbliža i najlakša meta.
Ima dosta LGBT osoba koji mrze paradu ponosa i protiv su toga iz razloga što se plaše da će biti otkriveni. Oni žive neki povučen gej život i ne žele da se javno mešaju sa ostalima. Parada kao parada ima dosta propusta, na televiziji se prikazuju uglavnom negativne stvari, a ne one stvari o kojima treba pričati.
Pošto se bavim aktivizmom već 6 godina, primećujem da se situacija značajno popravila u predhodnih recimo 3 godina. Sada kada se održava prajd, pored ograda nema niti jednog policajca, niti huligana. Medijski je sve to prenapumpano, ima incidenata, ali mediji to vole da preuveličaju. Verujem da se ta neka negativnost smanjuje, ljudi su se nekako prezasitili priče o nama. Sada su ljudi više usmereni na neke svoje svakodnevne probleme.
Nasilje postoji, ali se ono raširilo na sve slojeve društva i više nije to usmereno samo ka nama… Stalno čitamo o tome kako je neko pretučen ili izboden u gradu, ali sada povod za to moze biti bilo šta, a ne samo da li je neko gej.
Za mene bi rešenje za smanjenje diskriminacije bilo držati predavanja roditeljima, a ne deci. Pomak u međuljudskim odnosima očekujem tek od generacije koja je sada u školskim klupama.
Z.R.
Lokalna Mreža za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Sada osnovana je sa namerom da se pravovremeno i sveobuhvatno odgovori na problem diskriminacije u Republici Srbiji.
Cilj Mreže je kontinuirani rad na zaštiti i pomoći LGBT osobama u oblasti prevencije i edukacije, zaštite žrtava, sprečavanja nasilja, govora mržnje i krivičnog gonjenja učinilaca.
Članice Lokalne Mreže za prevenciju distriminacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Sada su:
– Grad Novi Sad
– Centar za socijalni rad, Novi Sad
– Više javno tužilaštvo u Novom Sadu
– Nacionalna služba za zapošljavanje, Filijala Novi Sad
– Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu
– Policijska uprava Novi Sad
– Kancelarija za mlade grada Novog Sada
– Pokrajinski sekretarijat za socijalnu zaštitu
– Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata Novi Sad
– Zaštitnik građana grada Novog Sada
– Komisija za ravnopravnost polova
– Udruženje Izađi, Novi Sad
– Novosadski humanitarni centar
Lokalna mreža za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Sada osnovana je u okviru projekta “Udruženi protiv diskriminacije” koji sprovodi organizacija Labris i partnerske organizacije, Atina (Udruženje građana protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja) i Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) uz finansijsku podršku Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).
KONTAKT:
Mail: lokalna.lgbt.mreza.ns@gmail.co
FB: @LGBTmrezaNS
O projektu
“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Ovo su njihove lične priče. Pokazaće vam da su potrebe mladih jednake, ali da ne mogu u velikoj meri da ih zadovolje zbog diskriminacije i stereotipa ili socio-ekonomskog statusa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.
Pripremio: Miljan Stojmenović
Foto: pixabay
