PODELI

“Došli su oni dani u godini kada ljude ne gledaš u oči, nego u levi ručni zglob”, objavio je na svom Facebook profilu moj prijatelj Sterling Archer. I apsolutno je u pravu.

Svake godine u Novom Sadu dva dana pred Exit festival ljudi počinju da zagledaju imaš li narukvicu i koje je boje i to traje i nekoliko dana po završetku festivala dok se svi stranci ne raziđu.

Jedan deo ljudi gleda u vaš levi ručni zglob kako bi prepoznali ekipu koju mogu sresti na Tvrđavi, a kod nekih je pogled pun prezira jer postoje  stereotipi da smo svi mi koji idemo na Exit “drogeraši i besposličari”. I sama sam doživela gomilu takvih pogleda tipa “dok pošten svet radi, vi se provodite do jutra”. Ne generalizujte stvari, molim vas, i ne osuđujte bilo koga zato što voli da ode na festival.

Svakako da postoji gomila onih koji su na festivalu pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, a podsetila bih da je jedna od njih alkohol koji se najmasovnije i konzumira. Ozbiljni svetski festivali imaju saradnju sa organizacijama koje se bave smanjenjem štete usled korišćenja narkotika specifičnih za ovu vrstu zabave, Exit to još uvek nema, a nadam se da će jednog dana to biti omogućeno kako bi se maksimalno smanjila opasnost od predoziranja i sa druge strane kako bi se radilo na prevenciji među mladima. I pre nego što u sebi ili na glas izgovorite: “Neka pocrkaju svi”, imajte na umu da možda i vaše dete, unuče, kumče ili dete vaših bliskih prijatelja proguta ili ušmrče nešto, pa nisam baš sigurna da bi vam bilo drago da pocrkaju svi. Bolje je da radimo na prevenciji i na podizanju svesti o štetnosti droga i o predoziranju  nego da osuđujemo i ispaljujemo metak u čelo bez razmišljanja i bilo kakvog angažovanja.

No, vratićemo se na ove vrlo bitne prateće stvari svakog festivala, da se malo sad osvrnemo na program.

Još jedan Exit u nizu za koji smo mi naklonjeni gitarskom zvuku masovno komentarisali da je program generalno loš i da nemamo šta da slušamo osim nekoliko bendova po danu, a to ne ispunjava naša očekivanja već dugi niz godina. Naše želje da vidimo na glavnoj bini Foo Fighters, SOAD, RATM ili neki četvrti, peti bend, želja je mnogo, koštaju minimum milionče evra. Realno, za te pare Exit popuni line up za dva dana, pa što bi zbog dva sata svirke “pukli” tolike pare kad već imaju izvođače zbog kojih će publika da puni kase i isprazni šankove?

Exit već 22 godine funkcioniše po inerciji. Ulaznice se kupuju mnogo pre objave spiska izvođača, ljudi vole tu atmosferu koja vlada za vreme festivala, planiraju se godišnji odmori, prave se kombinacije za smeštaj, putovanje…i raduju se tome skoro godinu dana unapred.

U čemu je moj i vaš problem? Ovo pitanje postavljam sebi skoro svake godine. Konačno sam sama sebe prosvetlila. Postavke u glavi su mi pogrešne. Festival je evoluirao i ako nismo spremni da i mi promenimo svoja podešavanja, trebalo bi da prestanemo da idemo tamo i da sedimo kući. Ali zašto bismo?

Exit, kao i svi veći festivali, nudi još nešto osim svirki. Kao izraziti ekstrovert i veliki ljubitelj muzike nezamislivo mi je da ne budem deo te gungule na Đavi, a da sam za to vreme u Novom Sadu.  Atmosferu prave ljudi. Moji ljudi i ja smo se ove godine podesili na režim zabave, odslušali bendove koji su nam bili najzanimljiviji i ostatak vremena takođe se dobro provodili.

Otvaranje festivala imalo je nekoliko segmenta sa porukama mira. Na Pachamama bini ukrajinsko-ruski par pustio je 22 bela goluba, potom je otkrivena umetnička instalacija “Yellow Submarine” na Dunavu, a tradicionalni vatromet bio je nešto pre 1 sat posle ponoći.

Izdvojila bih da je program glavne bine počeo i završio se žestokim nastupima bendova Alitor, Napalm Death, Downstroy i Sepultura. Ovo je bila prava poslastica na glavnoj bini koju već godinama unazad dosta “kradu” zvezde elektronske muzike. Domaće snage uz svetske zvezde stale su rame uz rame. Alitor i Downstroy su bili nepogrešiv izbor.

Napalm Death je došao bez basiste i uprkos tome nastup im je bio bomba u pravom smislu reči. Pevač ima više od energije od nekih dvadesetogodišnjaka, a ima i vidno manje kilograma nego ranije. U svakom slučaju sa 52 godine tako se kretati po bini, i tako otpevati je za veliko poštovanje.

Sepultura je maksimalno dala sebe da Main grmi poslednje noći festivala. Iako braća Cavalera nisu deo benda koji su osnovali, zadovoljstvo je bilo slušati kako stare pesme, ali i novije jer kad Derrick Green pusti glas, meni se koža naježi.

Jedina zamerka dok pričam o ovim bendovima je satnica prvog dana jer je Alitor počeo u 19h, a to je momenat kada se otvaraju kapije za posetioce te su prvih desetak minuta svirali za medije i angažovane na Exit festivalu što je stvarno nenormalno. Zašto program ne može da počne bar u 19.15?

Nick Cave bio je poseban doživljaj za publiku u fan pitu jer je, kao i prethodni put, uz ogradu koja deli publiku od binskog prostora bila postavljena platforma kako bi imao stalni fizički kontakt sa njima. Na kraju nastupa pozvao je mladog Nikolu Krstića, pevača tribute benda The Cave Dogs, da zajedno otpevaju jednu pesmu. Fotografiju jednog lepog momenta sa njegovog nastupa ustupio nam je prijatelj koji je koncert gledao iz fan pita.

Foto: Miljan Markovic

Calvin Harris apsolutno je izdominirao u subotu na glavnoj bini. I ovo je verovatno bio najposećeniji nastup ove godine. Takođe, ovog dana je kroz kapije festivala definitivno prošlo najviše ljudi. Kretanje je bilo prilično otežano zbog gužvi. Harris je sigurno bio jedan od razloga za to iako je inače subota uvek najjači dan po broju poseta.

Konstrakta je nastupala u udarnom terminu četvrte noći, a privukla je i domaću i stranu publiku. Pre nje nastupale su još jedne evrovizijske zvezde, Blind Channel iz Finske. Inače je Kostrakta prvi srpski hedlajner na ovoj bini te je na konto toga i svog konceptualnog nastupa prokomentarisala: “To je zato što smo nobl”. Otuda i ovaj naslov jer mi se dopala igra rečima.

Fusion bina bila je ono što i predstavlja – miks svega i svačega, da ne kažem papazjanija. Iznenađenje prvog dana bio mi je slovenački bend Joker Out koji je očigledno vrlo popularan u Sloveniji jer su njihovi fanovi imali reakcije kao da slušaju neku svetsku zvezdu na Main-u. Te prve večeri slušali smo još dva zanimljiva mlada benda: ZIMBRU i KoiKoi, a kasnije je usledio Artan Lili.

Drugog dana Marčelo i njegova ekipa “oduvali su” jače od vetra koji je bio prilično jak na Tvrđavi baš na tom mestu kod Muzeja. Koliko te njihova energija nosi, toliko te i psihički spušta kad počnu određene pesme sa realnim situacijama koje se dešavaju već godinama, a mi sedimo i ćutimo i prilagođavamo se sve većoj bahatosti vodećih struktura. Što bi rekao Marčelo u novoj pesmi: “JBG”.

Na ovoj bini trećeg dana nepogrešiv izbor je bio kasni nastup Dece loših muzičara i Djaikovskog, a poslednjeg dana Orthodox Celts.

Odlična atmosfera na svirkama sva tri benda. Nisam još bila na nastupima Dece i Kelta, a da publika nije istinski uživala i svoje emocije pokazivala na sve moguće načine.

A za ljubitelje benda The Ramones, poslastica poslednje večeri bio je Marky Ramone kojem ovo nije prvi nastup u Novom Sadu. Iako nije bio član ovog legedarnog pank rok benda od početka, Marky čuva i svira zaostavštinu “Ramonsa” na radost svih koji ih vole.

Explosive binu je obeležio neverovatan nastup grupe The Exploited koja je postavila visoke standarde po kvalitetu i energiji, a u jednom momentu bina je bila krcata jer se i publika popela na nju. Satnica je bila izmenjena i svirali su jedno sat i po od najavljenog termina što je omogućilo onima koji su slušali Kejva da dođu do ove bine.

Na Pachamama bini predstavljena je Womba platforma koja je deo projekta MOST – The Bridge for Balkan Music, podržanog od strane Programa Kreativna Evrope. Jedan od upečatljivih nastupa imao je Naked. Iako je bina bila smeštena na terasi u blizini Dunava i bilo je prilično sveže, njihova muzika greje. Stvarno je bilo uživanje slušati ih iako se vatromet nije mogao ispratiti sa te pozicije. Jedno od dva svečana otvaranja odigrao se baš ovde. Sa tog mesta poletelo je 22 goluba.

Jack Daniels Stage bio je mesto okupljanja ljubitelja ovog čuvenog pića, ali ne samo njih jer je i ovde bila postavljena sviračka bina. U subotu je cover bend Penthouse iz Niša podigao atmosferu domaćim i stranim obradama te smo imali osećaj da smo izašli u neki klub na otvorenom, a u nedelju su Nenad Zlatanović i Pera Džo doneli bluz na Tvrđavu kojeg u redovnom programu nije bilo i to je bilo pravo osveženje.

Previše je bina na Tvrđavi kako bi se sve obišle mimo toga što i ne slušam sve te muzičke žanrove. Možda bi to bio interesentan podvig obići svaku bar na desetak minuta. Možda, nekad.

Festival ovog tipa nije baziran samo na muzici. Važan sastavni deo su društveno-odgovorne aktivnosti te je  i ove godine postojala OPENS State of Exit zona gde ste mogli sresti nekoliko organizacija civilnog društva, dosta manje nego ranije. Mogli ste reciklirati plastične čepove i limenke.

Najvažnije što bih istakla je psihološka podrška svima koji se bore sa depresijom i anksioznošću koja je organizovana u saradnji sa Centrom “Srce” i njihovi štandovi nalazili su se na nekoliko lokacija na Tvrđavi i u kampu.

Pratećih zabavnih sadržaja, u odnosu na pre, bilo je baš malo. Sećate se nekad davno kako su nas bombardovali sa besplatnim bedževima, pištaljkama, bandanama i slično?

I dalje nema dovoljno chill lokacija, zapravo ne znam ni da je bila uopšte u organizaciji festivala. Cene pića i hrane su naravno bile prenabudžene, očekivano. Bilo je sasvim dovoljno uplatnih mesta za kartice koje su se koristile za plaćanje.  Retko koji mobilni toalet je imao bravu za zaključavanje, pa se moralo ići u nečijem društvu do njih, da bismo čuvali stražu na smenu. Ovo nije baš bilo prijatno.

Osvrnula bih se na kraju na “senzacionalističke” objave fotografija određenih posetilaca koje su neki mediji postavili na Facebook i izazvali lavine negativnih komentara u kojima je eskalirao govor mržnje prema ljudima koji se oblače, prema mišljenju tih “komentatora”, društveno neprihvatljivo. Događaji ovog tipa su stecište različitosti, kreativnosti, susreta različitih generacija, svih muzičkih žanrova… I trebalo bi da poštujemo te različitosti i da pozdravimo smelost za imidž koji neko “fura” na Exit festivalu. Što da ne? Ako vi nemate hrabrost za takav iskorak, drugi imaju i baš ih briga šta vi i ja o tome mislimo, ali definitivno nije u redu iskazivati toliku količinu mržnje prema ljudima koje ni ne poznajete. Ljudi, bavite se sobom, a ne drugima. Biće vam lepše u životu. Potpisujem.

Na kraju upućujem, kao i uvek, veliki pozdrav ekipi koja je postavila sve i razmontirala po završetku festivala, ekipi binskih menadžera, tehničarima, toncima, volonterima, svima koji su sastavili jedva po dva tri sata sna dnevno kako bismo mi mogli da uživamo četiri dana. Pozdrav i radnicima Gradske čistoće koji uvek imaju povećan obim posla i na Keju i na Tvrđavi.

I pomirimo se jednom za svagda sa činjenicom da niko ne mora bilo šta da radi ako to ne želi. Tako i oni koji ne vole Exit festival na isti ne moraju ići. Stvar izbora. Osim ako ste nobl, onda morate da odete da budete viđeni i da stavljate fotke na društvene mreže bez obzira šta zaista mislili o njemu.

Tekst i foto: Ivana Jovanović