Koncertna promocija novog, jedanaestog studijskog, albuma popularne pank rok grupe Psihomodo pop, „Digitalno nebo” (2019), održana je sinoć u okviru promo turneje u novosadskom Domu kulture u kome smo puna dva sata uživali u odabranim novim pesama, kao i u starim hitovima i dobro poznatim singlovima.
Njih nikada nije teško najaviti niti je potrebno bilo kakvo dodatno objašnjenje ko su oni: i zagrebački, i hrvatski, možda ponajviše jugoslovenski ili ex yu jugoslovenski bend, rokeri stasavali na pankerskim korenima, koji već 36 godina uspevaju da, ne samo opstanu, nego i iznenađuju novim numerama i albumima. Nažalost, neki nas i napuštaju, te su rokeri aktuelni album posvetili svom preminulom kolegi bubnjaru Tigranu.
Oni rokaju, rokenrolaju, rokabiluju, rade i ono što rade pankeri, jednostavno – vladaju regionalnom muzičkom rok scenom. Njihovo ime i godine iskustva uveravaju nas u muzički kvalitet koji poseduju, a sinoć smo se uverili i da su (i dalje) vladari živog nastupa i male bine. Verujem da je veći problem od predstavljanja ko su Psihomodo pop bio odabir pesama iz njihove bogate karijere. Sudeći po masi koja je okupirala Dom kulture, vrsnim rokerima i rokerkama različitih godišta, svaka pesma koju su izveli činila se kao dobar izbor.
Već uvodnim taktovima naslovne numere novog albuma kojom je koncert započet, publika je uvidela šta može da očekuje do kraja svirke – talase energije, dinamičan nastup i veoma kvalitetnu svirku. Iako se ništa manje od toga nije ni očekivalo, činjenica je da spadaju u one muzičare koji ne grade svoj nastup gradacijski – svu energiju iz prve pesme prenosili su u narednu, sve do poslednjih pesama izvedenih na bis. Očekivano za bend njihovog kalibra, ali i veoma iznenađujuće jer, ipak, nisu više oni mladi momci sa početka karijere. Kao i oni sami, i rokenrol zvuk je sazreo zajedno sa njima.
Nije lako proceniti da li su publici omiljeniji stari ili novi hitovi jer je odlično reagovala na sve. Oduševljeno prihvatajući novi „Digitalno nebo”, nastavila je u sličnom rokerskom raspoloženju i sa starim „Telegram Sam”, „Volim crtane filmove” ,Bomba” i „Kad sam imao 16”, za koju malo ko sa prostora bivše Jugoslavije (ne samo prisutnih na svirci) nije čuo ili i proživeo. Hipnotišući gomilu glasom, nastupom i muzikom, i novu numeru „Banana”, pomalo šaljivog prizvuka, sa svim onim skrivenim konotacijama na koje smo navikli u njihovim pesmama, publika je očekivano lepo prihvatila.
Ozbiljno rokanje usledilo je uz hit sa prvog albuma „Nema nje”, a ozbiljno dobre reakcije i odobravanje izborom pesama na emotivnu „Fridu” i „Rano jutro”, takođe sa albuma „Godina zmaja” (1988); novija numera „Bejbi” odlično se uklopila u mini ljubavni blok pesama.
Zaplesali smo uz rokabili taktove pesme „Brz ko munja” i čistog rokenrol „Vampira”, užarili podijum i atmosferu taman toliko da uz taktove vanvremenskog hita „Ja volim samo sebe” svi izvade telefone (što je današnje merilo popularnosti). Spremno su dočekane i „Ona ludo pati” i „Donna”, sa pretposlednjeg albuma „Ćiribu ćiriba” (2014), a naročito „Donna” koja je potvrdila da su rokerske balade najemotivnije balade. Do novih hitova „Ako želiš biti moja” i „Sve će biti u redu” već smo svi kolektivno „profućkali” od dobre vibre, a zatim i osetili haj („Osećam se haj”), dovoljno da se isprati lascivna „Mila”, uplovi u moćni instrumental u „Bože čuvaj Psihomodo pop”, pa zađuska uz flamenko prizvuk „Natrag u garažu” i bludnog „Pinokija”. Već su proradili mali crveni patuljci u glavi („Nebo”) pa nas naterali da i „Ramonu” i „Sexy magazin” otpevamo, ne samo u našim glavama, već na glas i u glas; a patuljci u glavama se moraju poslušati.
Završivši svirku sa ova dva rok klasika, Psihomodo pop su se vratili na binu posle zatraženog bisa, totalno poludeli zajedno sa nama („Totalno sam lud”) pa ponovo izveli i „Fridu” kojom su zaustavili (bar za novosadsku publiku) rokenrol rolerkoster. Beograđani ih očekuju večeras u Domu omladine, na Dan Republike bivše nam SFRJ (možda i slučajno odabran datum). Ono što nije slučajnost to je da su oba koncerta (i novosadski i beogradski) rasprodata. Onim srećnicima koji su bili u Novom Sadu mogu čestitati na dobroj atmosferi, a Beograđanima da uživaju u muzičkom spektaklu koji im predstoji. Čitava bi se jedna ozbiljna studija mogla napisati i posvetiti scenskom pokretu umetnika Gopca, a možda se jednom, nekada, neko tog posla i prihvati (i usudi).
Da je žensko, za njega bi rekli da je provokativan i eksplicitan, a da nije rok zvezda – samoživ u svom umetničkom izrazu. Ovako ostaje „samo” Gobac – živa rokenrol legenda koja pleni svojom harizmom i kojoj je, na sceni kojom dominira, sve dozvoljeno. Ženske su mogle popadati u nesvest, ali sem nestašnog poljupca u čelo i delimično odrađenog striptiza (ako se tako može nazvati svlačenje košulje i majice za koje mi se čini da je bilo više zbog vrućine), sinoć ništa eksplicitnije videle nisu – verovatno nekome na žao, a nekome na sreću. Tako su sve one priče o ludim nastupima neretko propraćenim golotinjom i polugolotinjom ostale da lebde u vazduhu i naslućuju u koketiranju sa publikom. Dok se uživo ne uverimo, nećemo da verujemo u njih…
Iako se nije skinuo, Davor Gobac nas je svakako „izuo iz cipela” – i plesnih i rokerskih, i dokazao da ne može svaki šoumen biti i roker, ali da je svaki vrhunski roker i dobar animator i šoumen. U ime svih prekaljenih rokera, želim svim psihićima” ono najbitnije, ono što i oni nama već tri decenije žele – ljubav, kišu od novaca, da ih čuva bog i da im život i dalje bude seksi magazin!
Više fotografija pogledajte ovde.
Nataša Pudar
Foto: Ivana Međeši/Miloš Spasić
