U subotu 17. decembra Del Arno Band proslaviće trideset godina postojanja sa Novosađanima u SKC “Fabrika”. U susret ovom koncertu porazgovarali smo sa frontmenom i jednim od osnivača ovog kultnog reggae benda, Jovanom Matićem, o nekim davnim vremenima ali i o tome šta možete da očekujete od subotnjeg koncerta.
Koncertima u Beogradu i Novom Sadu obeležavate 30 uspešnih godina postojanja. S obzirom na to da ste delovali u nekoliko država koje su se menjale jedna za drugom, kako vam danas izgleda taj tridesetogodišnji put?
Jovan: Mi smo na početku samo želeli da se bavimo muzikom na jedan ozbiljan, profesionalan način. Postavili smo bend i njegove ciljeve ne računajuci na događaje koji će uslediti i koji su nas moram reći pretekli. Dok smo predano radili na tome da zvučimo dobro i ozbiljno, zrelo, država i političari su se ponasali nezrelo i odvukli su nas sve skupa u ambis. Tako se naše, napredovanje u svetu muzike poklopilo sa raspadom države u kojoj smo nastali. Međutim, to nas nije sprečilo da radimo ono sto reggae umetnik treba da radi, da pozivamo na toleranciju, na ljubav i razumevanje i da se nadamo da će naša poruka stići do svih. Ono što se desilo u ovih 30 godina jeste da smo imali priliku i zadovoljstvo da otkrijemo da je naša poruka stigla do svih kutaka naše bivše države što u meni budi zadovoljstvo jer sam dakle dobio potvrdu da sam na ispravan način preneo poruke koje dobio na poklon od onih umetnika koji su me u reggae u uveli. Puno toga se menja za ovako dugo vreme, jedno je ipak ostalo isto, naša nepokolebljiva želja da na svakom nastupu podelimo ljubav sa onima koji su došli da nas slušaju. Ta konstanta, taj gotovo kaluđerski posvećen pristup je ono što nas je i održalo i što nas je vuklo napred. Jednostavno ovim prostorima bio je potreban reggae band, jer reggae jeste muzika najpotrebnija tamo gde je najteže. Ona je ujedno i uteha i inspiracija i podstrek da se borimo za bolje sutra.
Na samim počecima bili ste jedini bend koji je negovao reggae zvuk. Samim tim, začetnici ste tog pravca na prostorima bivše Jugoslavije. Da li ste zadovoljni kako se reggae zvuk „primio“ kod publike, ali i kod muzičara?
Jovan: Malo je umetnika koji mogu da se pohvale da su inspirasali nekoliko generacija umetnika iza sebe. Ovaj bend posredno ali i direktno je odgovoran za nastajanje čak tri generacije reggae sastava, ali i čitave reggae kulture na ovim prostorima. Inspirisani nama, našom pričom, ljudi su osnivali reggae klubove, reggae sound systeme, reggae festivale i to svuda od Slovenije do Makedonije. Malo li je za jedan mali i nezavistan sastav koji nikada nije imao finansijsku potporu muzičkog establišmenta. Ponosan sam na to. Od žanra koji je izazivao podozrenje i nevericu na našim počecima, reggae je postao neizostavan deo muzičke ponude. Ne verujem da to treba dokazivati ali ako je potrebno svako može da proveri da je naš najeminentniji festival Exit od prvog dana imao reggae dan i reggae stage. Sve u svemu mogu samo da budem zadovoljan.
Koliko je teško pevati o miru i ljubavi u okruženju kom manjka upravo ljubavi, mira i poštovanja?
Jovan: Nije ovde bitno da li je to teško raditi, suština jeste u tome da o miru, ljubavi i poštovanju najviše treba pevati tamo gde nema tih kategorija, tamo gde su lestvice vrednosti poremećene. U tom smislu čitav ovaj region i dalje je manjkav i više nego ikad, što jeste malo paradoksalno, potreban mu je reggae. Sada kada se slegla prašina od detonacija suočavamo se sa onom još gorom posledicom svih sukoba koji su nam se desili: sa mržnjom, sa strahom od komšija, sa nepoznavanjem istih, sa potpuno izokrenutom skalom vrednosti a to su sve bolesti koje valja sto pre izlečiti. Ljudi trebaju da komuniciraju, da to rade brzo bi uvedeli da su “gospodari naših sudbina” svima nama priredila istu vrstu nesreće iz koje jedino možemo da izađemo ako zajedno uvidimo da smo prevareni. Ako svojoj deci želimo dobro moramo biti bolji ljudi kako bi i ona porasla u bolje ljude. Za razliku od mnogih, mi imamo sreću da sa većinom komšija delimo isti ili veoma sličan jezik, trebalo bi da nam je lakše razumeti se a ne teže. A da ne zaboravimo da se moramo, insistiram moramo razumeti i sa onim komšijama sa kojima ne delimo isti jezik. DAB je prošlog leta pozvan da učestvuje na festivalu u Mađarskoj. Na prvi pogled nije logično jer se veliki deo naše popularnosti naslanja na ono što naše pesme govore i što naše komšije iz prilično očiglednih razloga ne mogu da prate zbog jezičke barijere. Ali se ispostavilo da u Mađarskoj postoje reggae zaljubljenici, njihov najstariji reggae sastav LB27, koji od našeg prvog albuma prati to što radimo i poštuje naš angažman. E to je primer dobrog puta. Reggae može da nas poveže može da doprinese boljem razumevanju i mnogo boljim odnosima među nama. Note i prava poruka povezuju nas čak i tamo gde politika i jezik teže da nas dele. Umesto da se gledamo ispod oka, trebali b ida učinimo napor da se bolje upoznamo, a onda bismo uvideli da delimo mnogo više istih, uglavnom muka i problema, nego što ima razlika koje nas dele.
Pre nekoliko godina dobili ste jednu specifičnu nagradu, nagradu za optimizam. Zrenjaninsko udruženje građana „Novi optimizam“ svrstao vas je tako u one lepše „stvari“ ove države, što i nije iznenađujuće jer vi zaista jeste uvek pozitivni, optimistični i širite samo dobru energiju. Koliko je teško održati optimizam u redovima mnogoljudnog benda u vreme najveće ekonmsko-političke krize?
Jovan: Koliko je to komplikovano svedoče brojne personalne promene koje je ovaj band doživeo i mislim da sam sve rekao o ogromnosti ovog zadatka. Ipak vremenom, bez obzira na promene izgradio se i određeni, da kažem duh Del Arno Band-a , postali smo ideja, pokret više nego muzički sastav i svi naši bivši članovi, i svi koji ga prate su na izvestan način postali deo tog duha. Reggae spaja i to nije floskula, to je realnost koju svako može da vidi na svakom reggae koncertu i na svakom koncertu DAB-a. Tu se okupljajau ljudi različitih genracija, različitih interesovanja, različitih profesija, različitih dominantnih muzičkih ukusa i tu na tom mestu okupljeni nekako mogu da funkcionišu zajedno i to je snaga reggae muzike. Da jedan pored drugog uživaju mladi poslovni čovek u odelu i kravati i bajker i navijač i porodica sa decom i penzioner, dakle to zajedništvo nosi samo ova muzika i po tome je specifična. Kod mene svi su dobrodošli jer svi imaju pravo na svoje parče pozitivne energije.
Da li ste počeli reggae muzikom da se bavite iz ljubavi prema tom zvuku ili ste možda želeli da budete drugačiji od ostalih u to vreme?
Jovan: Ja sam se muzikom bavio i pre nego što sam otkrio reggae. Zapravo, ceo život me muzika prati. Ono što me je opredelilo za reggae jeste upravo njegova, u prethodnim odgovorima opisana magična moć. Kada sam otkrio reggae shvatio sam da je to muzički predložak koji najviše odgovara mom senzibilitetu i poruci koju želim kroz pesme da prenesem. Kada se razgovaralo o tome da se osnuje bend i ozbiljno baci u muzički svet, odmah se iskristalisala teza da je reggae, sa jedne strane prava podloga za to a sa druge strane jedini pravi izazov. Da podsetim, u vreme kada je DAB osnovan vladalo je mišljenje da “beli čovek” ne može relevatno da svira “crnu muziku”. Kao ljubitelj izazova, hteo sam da sebi i svima pokažem da je sve moguće. Danas, naravno niko više to ne misli, ali u ono vreme bilo je više nego izazovno pokušati ono što smo pokušali i uspeti u tome.
Dugo se prepričavala, a i danas se pamti vaša svirka na bazenima 25. maj davne ’97 godine. Bio je to neobičan poduhvat koji je u to vreme delovao neostvariv. Ipak, desio se. Recite nam nešto više o tome koncertu.
Jovan: Za bendove kakav je naš ta vrsta produkcije je gotovo nedostižna, ali u slučaju koncerta na bazenima poklopile su se kockice. Mi voljni da požrtvovano priđemo realizaciji te ideje, zatim grupa ljudi koja je htela ovakvim poduhvatom da sebi napravi mesta na tržistu marketinga i bezgranična volja svih onih koje smo zajedno zahvatili u ovom poduhvatu. Bend je pristao da ne uzme ni dinara od ovog koncerta i zauzvrat samo molio da se taj događaj desi. I na našu sreću on se desio. Verujem da je za ono vreme to bio prvorazredni muzički događaj i spektakl kakav je malo koji bend mogao da počasti svoje obožavaoce. Da bi bina stajala iznad bazena, vode, morali smo da lobiramo kod uprave 25-Maja da isprazni ceo olimpijski bazen kako bi se sagradila bina, pa da ga onda ponovo napuni vodom. Dalje desetine kvadratnih metara biljaka je moralo biti postavljeno kako bi se stekao utisak ostrva a na kraju ogromna zavesa koja je sve to prikrivalia dok je publika ulazila u prostor. Mislim da je to sa zavesom bilo zaista neviđeno do tada. Najzad celu reklamnu kampanju izveli smo zajednički u duhu omota albuma “Reggaeneracija” čiji je zaštitni znak bio arlekin. Sve je dakle bilo u istoj ravni i na to sam ponosan, najviše na rad svih onih koji nisu bili na bini a učinili su toliko toga da se mi na istoj pojavimo. Ako se dobro sećam, prodato je oko 3.000 karata. Nadalje, ta grupa ljudi i mi nismo sarađivali, nadam se da su oni time sebi napravili pozicije, nama je ostalo zadovoljstvo da se koncert desio. Moze li se tako nešto ponoviti, često su me pitali, može naravno uz adekvatnu podršku, može se ponoviti i možda čak izvesti bolje, videćemo da li će tako i biti.
Šta je to što se promenilo na bolje od pre trideset godina kada je u pitanju bavljenje muzikom?
Jovan: Malo toga, muzika ne zauzima više ono mesto u društvu koje je imala u vremenu kada sam ja bio mlad. Ni oni koji vode muzičku industriju ne rukovode se istim aršinima. Da pojasnim, u vremenu ekspanzije svakog društva, pa i ovog u kojem živimo, nije neobično da se na vrhuncu, kada je moć najveća ima sredstava i volje da se pomažu, ili tolerišu čak i oni oblici umetnosti koji sam sistem dovode u pitanje. Nije li Avgust gradio Koloseum na vrhuncu svoje moći? Tako i ovaj sistem, lako je bilo kada je novaca bilo više nego što ga je potrebno dozvoljavati i Woodstock, i mega turneje i samosvesne umetnike koji stvarno imaju nešto da kažu. Svi oni danas od Rolling Stonesa, preko Bowie , Dylana i ostalih teško da bi po mom sudu mogli da potpišu ugovor sa bilo kojom izdavačkom kućom (da su početnici). Danas kada je utisak da je sistem na zalasku više nema prostora za umetnike koji šire svest i koji potencijalno mogu na taj način da utiču na publiku. Danas su potrebne zvezde koje ne opterećuju previše glave, samo neka je veselo. Danas su oni potrošni materijal koji služi za sve osim za postavljanje pravih pitanja, kao što su to njihovi prethodnici činili. Oni koji još uvek imaju šta da kažu osuđeni su na “underground”, ne određenu vrstu kulturne gerile, ilegale, partizanštinu. Da brutalno pojasnimo, zar će Coca Cola da finasira umetnike koji dovode u pitanje ispravnost postojanja njenog generalnog direktora i visinu njegovih primanja? Čisto sumnjam i tu leži najviše odgovor na pitanje gde je muzika danas. Srećom ona sigurno neće nestati, samo su vidljive zvezde drugačije i ne baš interesantne. Tu se i naša zemlja uklapa savršeno, naš mainstream nije mnogo različit od svetskog po ispraznosti poruka koje nosi.
Koji je to momenat u vašoj karijeri koji nikada nećete zaboraviti i na koji ste ponosni?
Jovan: Ima ih nekoliko i neke ću nabrojati. Činjenica da je Srbija postala jedina zemlja u Evropi koja ima spomenik Bob Marley-u, u čijem otkrivanju sam pozvan da učestvujem jeste nešto što u meni budi najviši stepen ponosa. Ni jedan drugi muzički pravac u regionu, ali ni kod nas to nema. Reggae, ne samo da je u poslednjih 30 godina stigao na mape, ušao u muzičku ponudu nego je izborio za našu zemlju taj spomenik. Svi treba na to da budemo ponosni, a mi iz DAB-a posebno. Koncert bez struje u KST 1999-e ostaće zauvek u mom sećanju, mi smo za vreme bombardovanja naše zemlje svakog petka besplatno držali koncerte popodne u klubu KST da bodrimo ljude i da im pokažemo da smo tu uz njih. Jednog petka nije bilo struje niti nade da će ona doći, ali su došli ljudi njih preko 400-500 i mi smo svi zajedno u mraku uz nešto akustičnih instrumenata (duvači, bubanj, klavir) odsvirali više od tri sata muzike. To jeste bilo za nezaborav. Na krilima tih koncerata poklonili smo Novom Sadu, posle rata besplatan koncert, ustvari dva i klubu Kamelot (mislim da se zvao). Prvi je prekinula policija pa smo došli nedelju dana kasnije da ga završimo. Iste koncerte smo poklonili i Somboru, Zrenjaninu i Nišu.
Šta spremate novosadskoj publici za subotu, možda bi mogli da nam otkrijete jedno od iznenađenja?
Jovan: Spremili smo sasvim poseban program koji neće biti ni malo nalik na svirke koje smo ove godine imali u Novom Sadu. Osvrnućemo se na svih 30 godina naše karijere i izvesti mnogo pesama koje Novi Sad odavno nije čuo. Uz to mogu da najavim da sa nama stiže i Hornsman Coyote koji istog dana slavi rođendan i koji će nam se pridružiti na bini. Takođe predstavićemo publici svog novog producenta Igora Čubrilovića sa kojim je plan da u narednih 5 godina poklonimo publici četiri albuma. Dođite da nazdravimo zajedno. Živeli! One Love!!!
Razgovor vodila: Andrea Magazin
Foto: Ivana Jovanović
