Nakon poplave filmova o naučnicima i preduzetnicima u bioskope je došao film o američkoj pronalazačici, Joy Mangano, zahvaljujući kojoj danas imamo džogere-popularnog briska.
“Joy” je priča koja počinje bajkovitim opisima njene bake Mimi koja je verovala u unuku od samog rođenja da će postati “neko i nešto” i proslaviti porodicu. Joy je devojčica koja od rođenja voli da pravi neobične stvari počev od pseće ogrlice pa do papirnih ptica i nameštaja. Živi u nesređenoj porodici sa majkom Teri koja beži od stvarnosti gledajući sapunice i ocem Rudijem koji nikada nije kod kuće. Jedina podrška su joj njena baka Mimi i najbolja prijateljica Džeki. Iako završava srednju školu kao đak generacije, ne uspeva da ode na fakultet, uda se za pevača i počne da radi kao sekretarica na aerodromu. Pored svega tu je i njena polusestra Pegi koja je ljubomorna na nju od rođenja i stalno je ponižava. Pritisnuta sumornom svakodnevicom ona dok oscilira između uloge majke, poslovne žene i ćerke, smišlja u glavi plan kako da poboljša svoj život.
Ovaj film definitivno ima više društveni nego umetnički značaj. Napravljen klasičnom holivudskom estetikom sa poprilično lenjom kamerom, film je propustio da nam prikaže neke uzbudljive momente borbe glavne junakinje sa samom sobom, umesto toga skoro pola filma je bačeno na administracijsko prepucavanje nje sa velikim kompanijama. To ne čini film lošim, ali znatno odudara od prvog dela filma koji je počeo kao romantična porodična saga. Naprosto popunjavanje papira, raspravljanje o novcu i priča o autorskim pravima nije filmična i nije ono što će odvesti publiku u bioskope. Ovaj film nema dokumentaristički prikaz iako je priča istinita .Jenifer Lorense je odigrala prilično stabilno i školski tačno sliku uspešne žene , bez nekih preteranih ispada u toku radnje, iako je očigledno da žena koja je imala inventivne ideje mora imati dozu ekscentričnosti. Jer Joy se bori sa svima da dokaže da je njena ideja genijalna i da će im doneti milione. Reditelj je propustio da iskoristi potencijal scena sa Rudi i Trudi, publici je bukvalno telefonirano da se smeju, da bi na kraju dobili samo blagi osećaj neprijatnosti.
Najbolji deo ovog filma su glumci. Reditelj Dejvid O. Rasel propustio je da ovog filma napravi remek- delo, i uspostavi novi talas feminističkog filma. Iako Dženifer Lorens briljira u ulozi samosvesvesne, ambiciozne, poslovne žene portresana je prilično stereotipno. Tipičan izgled i ponašanje FBI agentice nije baš genijalno rešenje za jednu od najtalentovanijih poslovnih žena u istoriji. Glumica koja je osvojila Oskara i tri Zlatna globusa zaslužuje da pokaže raskoš svog talenta. Robert De Niro i Izabela Roselini su i u zrelim godinama neuništivi, prirodna harizma i lakoća kojom igraju su mogli biti mnogo više iskorišćeni za razbijanje monotonije u filmu. Bredli Kuper kao menadžer televizijske mreže neopisivo je šarmantan. Pitanje je kod ovakvih filmova uvek: Da li su uspeli da dočaraju realnu sliku na putu do uspeha i da oslikaju stvarni život neke osobe?
“Joy” nije fantastičan film, ali je prijatan za gledanje. Ako ništa drugo da biste saznali koliko je truda bilo potrebno da bi se izmislio neki novi proiuzvod i da biste više cenili kućne poslove.
Dragica Mačkić
