PODELI
Foto: Moć muzike/Marina Pešić

Ne znam da li bi se Zoran Predin složio sa mnom, ali Lačni Franz je pravi jugoslovenski bend. Sve ono što sam godinom rođenja propustila, a volela bih da sam proživela, sažima se u tekstovima i melodijama grupe Lačni Franz. Kada je moja godina rođenja postala cifra koju oslikava zrelost i razumevanje, Lačni Franz je postao bend čije sam se koncerte trudila da ispratim maksimalno. Nije to samo zbog muzičkog opusa ovog kultnog slovenačkog benda. Malo, ili malo više je i zbog čoveka koji svaki put kada ga sretnem zaokupi moju pažnju svojim šarmom i svim onim pričama i anegdotama koje samo Zoran Predin može da vam ispriča.

Sinoć je u Domu omladine Beograda održan oproštajni koncert Lačnog Franza što nas je sve, moram priznati rastužilo. Odlazak u Beograd na ovaj koncert već mi je bio “knedla u grlu” jer sam znala da ću ovaj bend i ovu postavu slušati zajedno sada i verovatno više nikada. I jedva sam čekala da koncert počne.

Foto: Moć muzike/Marina Pešić

Ispred Doma omladine stigla sam nešto malo pre 21h i bila prijatno iznenađena brojem publike koja je mirno čekala da uđe. Donekle sam i očekivala takav odziv jer ako vam bend najavi koncert kao oproštajni, sve što ste imali zakazano za taj dan, otkazuje se. Na moju veliku radost, takvih je bilo mnogo.

Koncert je otvoren pesmom “Na kraju naše duge” koja je otpevana i posvećena, kako ih Zoran naziva, izgubljenoj generaciji. Bila je to vesela melodija na vrlo ozbiljan tekst. Odličan početak. Publika je bila prijatno iznenađena pesmom koja je usledila, jer sledeća bila je jedna je od onih “najskupljih”. “Poljub, ki riše ustnice” uvek izazove odličnu reakciju publike, ruke u vis, pevanje u glas…  U prevodu, žurka i uzbuđenje je počelo od samog starta. Usledile su “Ponovo na svojoj strani”, “Gusarska”, “Vaterpolisti” i “Jebiveter junior”. A onda je usledio blok pesama kojima su nas podsetili na velikane jugoslovenske rock i punk scene. Prva u nizu bila je “Koji s vjetrom pjevaju” koju su posvetili Vladi Divljanu. “Nekada su mi anđeli čuvari bili junaci knjiga i filmova, danas brane me od zla žive duše mrtvih drugova”…..Suze u očima su neizbežne. Pesma koja je napisana za Margitu “Kosa boje srebra” bila je sledeća koja nam je uzburkala emocije. Nemoguće je zaobići legendarnog Tustu, pa je njemu u čast otpevana pesma “Ja sjećam se”.

Foto: Moć muzike/Marina Pešić

Kada bi vas pitali da nabrojite pesme Lačnog Franza kojih možete da se setite iz prve, sledećih nekoliko bi sigurno bile na spisku. “Čakaj me”, zatim vrckava “Okupatorka”, legendarne “Ne mi dihat za ovratnik”, “Ja vraćam sunce u svoj dan” kao i “Šta bi mi bez nas” je sam creme de la creme Lačnog Franza. Standardno, poslednja pesma na kraju regularnog dela koncerta bila je pesma “Praslovan”. Što bi moj prijatelj Igor rekao, samo da je ovu pesmu napisao, dovoljno je. Sećam se kada sam je prvi put čula bila sam oduševljena energijom i melodijom, reči nisam razumela, bila sam mlada 🙂 Godinama kasnije, kada sam se malo ozbiljnije posvetila opusu Lačnog Franza pa prostudirala i tekstove, ova pesma me je žargonski rečeno zakucala i evo, kuca me godinama.

Aplauzi, povici, sve ono što obično prati poziv na bis čuli smo i u Domu omladine, s tim da je ovaj poziv na bis bio potpuno drugačiji od svih koji sam čula do sada. Ovo nije bio poziv za povratak na binu jer se to podrazumeva. Ne, ovo je bio najsetniji i najtužniji poziv na bis jer molili smo za još neku pesmu pre nego što celo ovo veče postane jedno od onih koji se nikada ne zaboravljaju.

Zoran, Anej, Tine, Boštjan i Luka vratili su se na binu i svirali pred beogradskom publikom poslednji put dve pesme koje su sve prisutne bacile u trans. Prva za kraj bila je “Bilećanka”, meni vrlo draga i bliska zbog hercegovačkih gena u krvi, kao i “Zarjavele Trobente” pesma koja je ubedljivo najbolja za kraj, jer posle svih uzburkanih emocija koje su celo veče bile kao na rolerkosteru, ovo je bilo baš to što nam treba. Ogromna doza zadovoljstva, veselih nota i sreće za kraj.

Foto: Moć muzike/Marina Pešić

Moram priznati, teško je reći, bio je ovo poslednji koncert Lačnog Franza u Beogradu. Nekoliko puta u životu sam se uverila da su čuda moguća, pa ću ovu reportažu završtiti tako što ću citirati čuvene KUD Idiote.

Ali nije to još gotovo…

Zorane, Igore, hvala za sve.

Više fotografija pogledajte ovde.

Andrea Magazin

Foto: Marina Pešić