Milan Mumin, frontmen čuvenog novosadskog sastava Love Hunters – o muzici i filmu, o Novom Sadu i o Njujorku…
Dugo se baviš muzikom, međutim, koliko pre toga si znao da će muzika biti tvoj život, sa koliko godina si već znao da ćeš biti muzičar?
Od samog početka, od skoro prvih momenata svesnosti sam znao da me sve TO nešto privlači… Mislim da sam imao jedva par godina, kad se neka ekipa kartala kod nas, kako i obično, a ja sedeo na kauču i gledao nešto na tv-u, kad se baš tada pojaviše “The Who” sa onim svojim čuvenim lomljenjem instrumenata, Keith Moon i tako to… Ja sam zadivljeno g’edao u to i svi odrasli, iako zaneseni kartanjem, su takođe primetili, a veliki prijatelj naše kuće novinar Lazar Ludoški je, čak, prokomentarisao: “Ovaj vaš će biti neki muzikant!”
Kako objašnjavaš to što tvoje pesme vole da slušaju čak i mnogi koji baš i ne razumeju engleski?
Zbog ogromne istine i iskrenosti kojom zračimo! To je nešto što nema veze ni sa rasama, ni sa nacijama, pa ni sa jezicima, a ne moš’ slagati ni dete od 7 ni starinu od 77, jerbo kad je neiskreno, to naprosto urla i nema mu pomoći. Naravno, predugo, predugo smo se svirački i stvaralački kalili po svim mogućim rupama, binama, grupnim i solo svirkama, probama, studijima, snimanjima, tako da je kvalitet postao i ostao neosporan.
Živiš na relaciji Njujork Novi sad, šta je za tebe to što Novi Sad ima a Njujork možda nikada neće imati – i obrnuto?
Ja sam se od samog starta, od kada sam 2003. otišao u US, zaljubio u tu zemlju i svaki njen segment, možda je kroz pare najmanje i gledam, mada dobro dođu, hahaha. Također, nepotrebno je i pominjati koliko volem NS i sve oko njega, stoga od samog početka, pokušavam da iskombinujem sve to lepo na obe strane i za sada uspevam. Mada nije za usporedbu, NYC ima tu neku neverovatnu brzinu i energiju, a meni pošto sam baš takav, jako prija tamo, napuni mi baterije i ma koliko nekada bio histeričan, mene užasno opušta. NS već ima tu opuštenost, društvo, hranu, sve ono na šta sam navučen, a tu sam odrastao i stekao retku čast da budem prorok u svom selu, te se svakodnevno stvarno osećam k’o neki kralj. To ponekad i ne valja, jer pozivi na bahanalije, roštiljade, nalivanja, rotacije i kremacije, prosto, ne jenjavaju, te ja kad vidim kako se sve otima kontroli, pedala za NY. Lično, ne vidim sebe ni bez NS-a, ni bez US-a.
Kako je došlo do nastanka filma Love Hunter i koja je, po tvom mišljenju, najbitnija poruka koju u sebi nosi ovaj film?
Upoznah preko zajedničkih prijatelja filmadžije braću Bala, naše Novosađane, koji su već odavno tamo. Završavah baš tada svoj prvi solo amerski album i kao što to priliči i često se dešava, već imado’ gotov scenario i celu pričicu u glavi, te pošto smo tad počeli i intenzivno da drugujemo, dođosmo na ideju da zajedno nešto uradimo! Upravo na snimanju tog spota za pesmu “The Sign is back again”, shvatismo kako se super kontamo i kako sve ide lepo i glatko. Kako smo se sve više sastajali i zalivali to sve po kafanama, ja sam im sve češće pričao o skečevima i glupostima koje svakonoćno doživljavam vozeći žuti taxi po Njuci. Na to je već tad Nemanja Bala prokomentarisao kako on vidi tu neki scenario za film, te da ga jako to intrigira i inspirira. To veče smo se rastali, bez bilo kakvih posebnih planova i dogovora, kad nije prošlo mnogo, eto ga Nemanja sa jednim prilično iscrpnim scenariom za dugometražni film! Svi smo se složili da je divan i da od toga može ispasti svašta nešto lepo, te smo prionuli na najteži deo – organizaciju cele priče i prikupljanje love.
Da li je teško glumiti sebe i da li si u toku snimanja filma pomišljao da će se desiti ono što se zatim i desilo – da film dobije fantastične kritike čak i od Njujork tajmsa?
Ja sam imao lak zadatak da igram sebe, mada mnogi kažu da je to najteže! Od vajkada sam, kao i muziku, osećao u sebi, a i vidi se po mojim nastupima, dosta i glume, tako da me je ta sfera uvek interesovala, a sad i dosta zaintrigirala i voleo bih da se nešto slično dešava i u budućnosti. Negde sam znao da uz ovako dobru ekipu i priču koja je, svakako interesantna i unikatna, nema promašaja. Sad, znamo mnogo sjajnih filmova koji su ostali u zapećku i mnogo gluposti koje su prošle, pa nismo mogli, pogotovo kao ultra low budget bez iđe ikoga, da 100% računamo na bilo šta, ali znali smo da će biti dobro. Biti na “Netflix”-u danas u Americi je velika stvar, a biti pohvaljen od strane “Hoolywood Reporter”-a i NYT-a, još veća!
Ponekad čovek o sebi shvati neke stvari tek onda kada sebe i svoj život izmesti u neku drugu sredinu, šta si ti o sebi novo naučio kada si otišao u Ameriku?
Ništa posebno, pošto se jako dobro poznajem, hahaha. Svi naši (normalni) sunarodnici, pa i ostali iz celog regiona imaju pravu sliku, bar mislim. Tako sam i ja stigao tamo sa nekom predstavom, koja se ispostavila tačna. Mislim da Amerika svakog pravi boljim čovekom, uči ga da pravi (dollar), da ceni (dollar), da čuva, da radi, da gradi i zaista je i dalje smatram najboljom zemljom na svetu, dok se ne razboliš, ali i tu se kod njih vide ogromne promene na bolje i mislim da ćemo u skoroj budućnosti i taj deo srediti. Svakog živućeg Srbina, Hrvata, Bosanca i bilo koga iz regiona bi poslao na polugodišnju obuku tamo i potpisujem da bi se vratili bolji.
Kako je tvoj odlazak u Njujork i taj period prilagođavanja uticao na tebe u smislu inspiracije za muzičko stvaralaštvo?
Sjajno pitanje, koje mi niko ne postavlja, a upravo je ključno! Uz sve muke, koje sam kao i svako nov tamo, prolazio, polako sam shvatao ono jako bitno, da sve to jako, jako utiče na moju kreativnost, koja je u prvim, a najtežim godinama, prosto, explodirala! Nastala je masa pesama, polu-proizvoda, melodija, stihova, ideja nevezanih za muziku, naslova, designa, etc. I posle svih ovih godina, na sreću, kreativnost i inspiracija me nisu napustili, a uz zdravlje moje porodice i meni najbližih, to mi je nešto najvažnije.
Koje ti je omiljeno mesto na kojem si nastupao u Americi?
Na gomili mesta sam nastupao, po celoj New York City Metro Area-i, mnoga od njih su legendarna, iako su većina razočaravajuća. Posebno mi je drago da sam nastupao u “CBGB”-u, u poslednjim mesecima pred rušenje i to je, naravno, predivna uspomena, iako je to jedna obična šupa sa ogavnim zvukom i nepostojećom higijenom, ali neviđenom nekom hemijom, koja je, valjda i presudna i najvažnija. To je (bilo) nešto poput novosadskog “Mašinca” ili “Akademije” u BG, gde je sve bilo očajno, od prostora, do zvuka, nizak plafon, raspad i smrad od toaleta, ali naprosto je imalo dušu, raja je volela da dolazi, bendovi da sviraju i sve je bilo fenomenalno!
Koji su to nastupi koji su ti do sada najdraži u našoj zemlji?
Uffff, toga baš mnogo ima (3000+), a gotovo svaki je po nečemu poseban. Znaš, ne radimo tezge, te je svaki nastup priča za sebe, a ja sam potpuno mokar već na tonskoj, a kamoli kad show krene. Najznačajniji nastup za početak naše karijere je bez daljnjeg bio ’89-e, kad smo u novosadskom zapadnom holu na Spensu (sa jedva navršenih 18 godina) bili predgrupa Partibrejkers-ima na njinoj velikoj “Kreni Prema Meni” turneji. Tu nas je ubacio njihov i naš veliki priljatelj i producent Milan Ćirić, a saradnja i druženje sa njim traje do današnjih dana. Divno je što se slično ponovilo i mnogo godina kasnije, kad smo im bili predgrupa na njihovoj velikoj “Comeback” turneji, sa početkom na Taš-u. Tu je i masa nastupa po NS-u, te par novih godina na Trgu Slobode, kad sam 2010-e i čestitao Novosađanima. Nekoliko veličanstvenih “Koncerata Godine” i “Exit”-a. Svakako bih izdvojio jedan od meni najdražih naših nastupa, kad smo kao malo ko, nastupali pred pola miliona ljudi, na Trgu Republike u Beogradu, prilikom velikih protesta protivu krađe lokalnih izbora ’97. Biti tada na tom mestu, a tim povodom, nije ništa drugo do deo istorije! Jubilarna 50-a “Zaječarska Gitarijada”, kada smo imali čast da budemo predgrupa našim idolima iz mladosti grupi “Uriah Heep”.
Da li trenutno aktivno radiš na stvaranju novih pesama?
Narafski, upravo sada izbacujemo novu pesmu i spot “MUNEE”, a svirke nikad nisu ni prestajale.
Šta bi poručio mladim bendovima?
Da samo pošteno i vredno rade SAMO ono što vole, i to iskreno, bez kompromisa! Upozoravam ih na samom početku da iz kafane povratka nema, te da ma kako slatka ta lova bila, šta će vam, ako ćete je dati na psihijatra?
Obavezno pogledati i film Milana Mumina “Love Hunter” kano uputstvo!
Razgovor vodio Dragan Putnik
Foto: Marina Pešić/Remix press arhiva
