Dok u pozadini ide Saint Germain playlist, mi uz šoljicu toplog čaja i u ušuškanom, prijatnom ambijentu razgovaramo sa Milenkom Vlaisavljevićem Lemijem. Iako vam na prvu pomisao padaju knjige, govorili smo i o muzici, kulturi, razvoju tehnologije i da, o čitanju-na ulici. Lemijeva knjižara dokaz je da naš grad ima dušu, a nju čuvaju Lemijanci. Ono što je sigurno, ako vam je stalo do umetnosti, ovaj razgovor će vam vratiti nadu, kao i osmeh na lice.
U nastavku teksta, pročitajte šta nam je to lepo rekao Lemi.
Ko su Lemi, Lemijanci i Lemijeva knjižara?
Lemi: Lemi je neko ko zna za lepo, pametno, dobro, vredno, čestito, pa se onda trudi da tako i nastupa čime god da se bavi. I nije prvi put. Bilo je nekih istupa u Novom Sadu, u drugačijim delatnostima. Govorimo o čuvenoj, kultnoj “Garudi”. Ja sam je vodio u to neko vreme. Lemijanci, to su ti neki koji se prime na tu priču. Koji prepoznaju sebe u tome. Znači, nije taj neko jedini koji je takav, nekog ima i drugih.Lemijeva knjižara je knjižara koja je koncipirana spram tih principa i životnih stavova. Nalazi se na Grbavici koja je od starijih krajeva grada Novog Sada i ima to nešto staro, još uvek. Ima svoj mir, sačuvao je deo sebe što je retkost u Novom Sadu, nažalost.
Grbavica je poznata po tome što nazivi ulica nose imena značajnih pisaca. Da li ste je zbog toga izabrali za lokaciju svoje knjižare ili je to ipak bila slučajnost?
Lemi: Sticajem okolnosti, moja porodica živi na nekoliko minuta odavde,na Grbavici, i to nekih 25 godina. Supruga i njeni preci još mnogo duže i to je bio neki inicijalni deo. Svaki dan prolazim tuda. Kada sam tražio mesto za knjižaru, nekako sam u ovom lokalu prepoznao vrednosti koje nosi za ovu delatnost, za ovo što ja zamišljam. Knjižara bi ipak trebalo da ima delić mira, tišine i čudno je kako se to potrefilo. Često spomenem da ovde kao da vreme drugačije protiče, ali to zaista mislim, bukvalno. Kada odem u centar ili na neki od bulevara, u te užurbanije delove grada, to kao da nije moj grad. Moj grad je ovakav, ono kako ga znam, kako ga pamtim, živim u nekom svom Novom Sadu. Ovo se slučajno podesilo da ima toliko ulica u okolini koje su dobile nazive po piscima. Slučajno, a meni neprijatno zbog toga.
Nema potrebe da Vam bude neprijatno. Sve se lepo uklopilo i nastao je Pokret uličnih čitača.
Lemi: Da, iz tog lemijanačkog društvanceta je zaiskrila i ta ideja. Naša draga prijateljica, Zvezdana Šelmić, koja opet živi na Grbavici, je jednom prilikom, pre manje od godinu dana spomenula da je za dva dana rođendan Danila Kiša, a tu blizu je i ulica Danila Kiša. Možda bismo mogli da proslavimo njegov rođendan u toj ulici? E, to je suština nastanka Uličnih čitača.
Da li ste se nadali da će se Pokret uličnih čitača razviti i trajati ovako dugo?
Lemi: Ne, nismo uopšte razmišljali, niti razmišljamo u tom pravcu. Brojnost je važna, ali ne za taj Pokret nego za čitanje. Nije nam bitna publika, nego da ljudi više čitaju, kako god to bilo, a ovo je jedan od lepih, simaptičnih, privlačnih načina da se čitanje malo propagira, da se pokaže koliko je to lepo i na taj način.
Mnogi mediji pominju da su knjige i čitanje danas u krizi pored razvoja tehnologije. Da li ste saglasni sa tim?
Lemi: Može se čitati na monitoru, na ekranu, na mobilnom telefonu. Može se čitati ne znam još kako. Ustvari me pitate za knjigu? Meni je to vrlo jednostavno. Elektronske medije, ja kao staromodan čovek, vezujem za informacije. Čitanje meni nije informacija već užitak. Neko će reći miris knjige, pa kad držim knjigu, pa papir, to su oni materijalni pojmovi, ali čitanje kao delatnost za mene je užitak i ne mogu da pronađem užitak u čitanju sa ekrana. Dakle, ja staromodan kažem: Nije ništa sto posto, vidim neku ulogu i tih elektronskih pomagala. Upravo pomagala. Ako idem na put i hoću da čitam, šta da ponesem, koliko toga da ponesem? Užitak povezujem i sa trenutkom. U ovom trenutku bi mi odgovaralo ovakvo nešto , uživao bih u tome, u nekom drugom trenutku bi mi odgovaralo nešto drugo. Ne mogu znati unapred u čemu bih baš posebno uživao. Elektronski mediji, kao što je na primer tablet, nude veliki izbor. Ljudi ponesu po 500 naslova na tabletima i onda može da se izabere. Kada je neka vanredna okolnost, situacija, onda je u redu, čini mi se.
Kako Novosađani reaguju kada vide Pokret uličnih čitača na delu?
Lemi: Ne znam tačno u potpunosti kako reaguju, jer kada smo tamo, nekako smo u tome, manje smo svesni kako ljudi reaguju na to, ali ponešto svakako primetimo. Bude situacija da neko priđe, da pita šta se tu dešava. Ili prolaze podignutih obrva; neki ljudi nešto rade i izgleda da uživaju u tome. A sigurno to mogu da vide. Zanimljivo je i to što mnogi koji nisu Novosađani, pored kojih ne prolazimo, oni koji prate Pokret uličnih čitača na društvenim mrežama reaguju vrlo, vrlo pozitivno, žao im je što to nema kod njih. Svako malo pitaju:”Hoćete li doći u naš grad?” Najčešće im odgovaramo:”Nije potrebno da vam neko dolazi, nađite još jednog takvog ljubitelja i eto pokreta. Započnite sami.” Nije to nikakav trademark ili nešto, naprotiv. A ipak se ne dešava u drugim gradovima. Za sada.
Tim ljubiteljima je lakše da oni dođu u Novi Sad?
Lemi: Bravo! Kao potvrda ovoga svega o čemu pričamo. Ne mogu da kažem da je stalno, ali već nekoliko puta su ljudi dolazili iz drugih gradova samo da bi učestvovali u tom čitanju, uličnom. Nakon čitanja, ako se odvija u ulici slavljenika ili slavljenice, često umemo da svratimo u ovu našu knjižaru i da produžimo to druženje. Ali, u glavnom, ako čovek potegne put da bi došao i uzeo malog svog učešča, u stvari velikog, u tako nečemu kao što je čitanje na ulici, tu verovatno ima mnogo više nego što mo mi sami svesni. Opet je tu u pitanju nešto jednostavno. Šta mi tu radimo? Čitamo.
Uskoro će biti godinu dana od početka Pokreta uličnih čitača, 22. februara, za rođendan Danila Kiša. Da li će postojati novi krug rođendana sa novim idejama ili se nastavlja kao i do sada?
Lemi: Nemamo ništa u planu, zapravo, plan nam je da i dalje čitamo. Ovo je sve kao neka improvizacija, odnosno, stvar trenutnog dogovora i osećaja. Tako da, svaki trenutak je nov i sam po sebi važan.
Osim čitanja, u Lemijevoj knjižari se održavaju i koncerti?
Lemi: Da, ima i toga. U neko doba je ova knjižara počela da se spominje kao kulturni centar. Šta znači kulturni centar? Šta znači kultura uopšte? Nije knjiga ni jednina, ni najvažnija, ima i drugih aspekata života. Muzika je jedan od njih, vrlo, vrlo, važan. Insistiram očigledno na tome jer sam svestan koliko je to meni važno, a po sebi sudim. To je još jedan od onih nemerljivih užitaka i trudim se da svoje iskustvo prenesem i drugima koji bi mogli biti zainteresovani, da podelim to sa drugima. Tako ni knjige nisu jedino što u ovoj knjižari obitava. U stvari, muzika je takođe prisutna i tu gledam da proširim vidike ljudima koji dođu, koji svrate, da pokažem kakva sve muzika postoji, od onoga što ja znam i što ja volim. Znači ono iskreno, detinje. U nekom daljem bavljenju su se pojavili i ti koncerti. Ovakva mesta umeju da privuku ljude koji vole slične stvari. Ti ljudi koji se bave muzikom, koji prave muziku, poželeli su da sviraju ovde, pa zašto da ne, naravno. Neka želja, plan, ideja jeste da se to nekako približi i đacima srednje muzičke škole ili akademije, da i oni mogu da svrate sa svojim instrumentima, bez najave, bez ičega, i da ovde vežbaju. U glavnom, koncert kao dešavanje je više nego dobrodošao bilo gde, pa i ovde u knjižari. I to ovde gde znamo šta je muzika i koliko je važna.
Nedavno su u knjižari nastupali Miloš Zubac i njegova ćerka Milena, Ivan Čkonjević i Filip Đurović kao i Predeli zvuka.
Lemi: To su sve ljudi koji su prijatelji ove knjižare, ovakvog mesta. Nije ova knjižara bitna, već ovakva mesta, na žalost, nema ih baš, ne samo u Novom Sadu nego i u široj okolini, trebalo bi da ih ima više. To su ljudi koji znaju kakvo je ovo mesto, koji su barem deo sebe prepoznali tu, vole da dođu, vole da provedu ovde vreme, pa i da daju svoj doprinos. Ovaj koncert koji je bio, trenutno poslednji, nastao je kao njihova želja da podrže ovakvo jedno mesto i hvala im na tome svakako.
Kada pogledamo centar, knjižare u centru, sve je komercijalizovano i moderno. Ova knjižara ima dušu u odnosu na sve ostale. Kako se borite, da li je teško?
Lemi: Jeste teško, ali ne zbog njih. Ja već odavno, koliko sam u ovom poslu, nekih 25 godina, ne mislim da postoji konkurencija kada su knjige u pitanju. Verovatno to može i šire da se postavi. Kada je kultura u pitanju, nema konkurencije. U muzici jedan izvođač, dva izvođača, deset, nisu konkurencija, što više-to bolje. Što više kulture, to bolje. Tako u ovom mom svetu, u ovoj mojoj delatnosti, knjižarskoj. Odavno sam zakotrljao neku, ne samo priču u bavljenju knjigama. Kada neko dođe u knjižaru i ako ja nemam traženu knjigu, imam predstavu gde bi ona mogla biti i nazovem tih nekoliko knjižara, vidim gde ima, po kojim cenama, prenesem interesentu, uputim ga tamo. Time opustim kolege, jer, to su mi kolege, ne konkurenti. Opustim ih jer vide da šaljem mušterije pa u neko doba i oni počnu da šalju meni za ono što oni nemaju. Isto ovo što ja radim. Dakle, nema borbe međi knjižarima, po mom mišljenju. Svi smo na istom zadatku i svima je interes da ima što više čitalaca. To je važna stvar koja nas možda razlikuje. Mi se više bavimo čitanjem, a opet, to je evidentno po Pokretu uličnih čitača, a onda i po kupcima. Ne borimo se, naprotiv, sarađujemo sve u funkciji čitanja.
Možemo da podelimo sa čitaocima i anegdotu o devojci koja je u knjižari iznajmljivala knjige Danila Kiša?
Lemi: Širi neki kontekst je ovaj: relativno često umeju ljudi da uđu u knjižaru po prvi put, pogledaju oko sebe, i onda pitaju:”Izvinite, da li je ovo knjižara? Je l’ se ovde iznajmljuju knjige ili se kupuju?” Svakako to shvatamo kao kompliment. Biblioteke su jedna čarobna stvar, jedna od onih vrlo, vrlo, čarobnih stvari. Tako i u biblioteke upućujemo ljude, da proširuju svoj izbor onoga što bi pročitali. Tako je tom prilikom bilo i sa tom devojkom, tom prilikom, kada je bio rođendan Danila Kiša. Njoj je izgledalo kao da je ovo biblioteka, a rečeno je da je knjižara. Pronašli smo knjigu za koju je ona zainteresovana, ali, cena je bila takva da nije mogla da je priušti sebi. Ovo sad baš nije pametno što ću reći, ali pozajmio sam joj na čitanje tu knjigu. Ona ju je odnela kući, pročitala, vratila, onada je uzela i drugu knjigu, pročitala, vratila, uzela je i treću knjigu, a onda sam se našao u malo nezgodnoj situaciji da moram da kažem da ovo ipak nije biblioteka. Ali razumeli smo se, svako ko čita ne može pogrešno da razume. Svakako smo se i sa tom devojkom razumeli na pravi način i vremenom je postala redovan član našeg Pokreta uličnih čitača.
Na kraju da kažemo još malo o kulturi
Lemi: Šta je kultura? Da li kulturu čine institucije, radna mesta, neki projekti, ili je nešto mnogo običnije, jednostavnije u pitanju? Kultura je život, način života, nešto svakodnevno. Čim se neko zapita šta je kultura, onda je bliži nekom svom zaključku. To je naša borba sa vetrenjačama. Naša i ove knjižare i ovih ljudi koji tu sebe prepoznaju. Zašto i njih? Ovakva mesta su manje-više stalno u opasnosti da budu ugašena, da nestano, a to ugrožava ne samo neko radno mesto ili dva, tri, već mnogo šire. Ugrožava i grad i narod. Dakle, mi kulturu shvatamo kao nešto svakodnevno. Noć muzeja meni ne znači ništa. Znači, ali ne bih o tome. Nešto što se dešava jednom godišnje, i to noću, kome je to namenjeno uopšte? Ne vidim tu kulturu. Sa druge strane, kada mi neko dete od šest, sedam, deset godina kaže:”Dobar dan, čika Lemi!” A možda smo meni govori dobar dan, ne meni, nism ja bitan, nego neko ko njemu kaže dobar dan, a ono odgovori, to je za mene kultura. Mnogo veća nego Noć muzeja. Nemam ništa protiv Noći muzeja, ali ako je to reper, ako je to ono čime se barata, ako je to jedino, onda je pogrešno postavljeno.
Kultura je to što možemo da svratimo, popijemo čaj, razgovaramo o raznim temama.
Lemi: Tako je. I da se ljudi prepoznaju. Sve je vrlo jednostavno. Prave stvari su uvek jednostavne.
Trebalo bi da pomenemo sledeće rođendane.
Lemi: Uh, u ovom trenutku ne znam šta je sledeće. Moja Marijana mi je rekla, ako dobro pamtim, da je sledeći Borislav Pekić. To ne može da se zaobiđe.Umelo je da se desi da ujutru saznamo da je nečiji rođendan pa se izorganizujemo na brzinu pa to bude čarobno.
Danas je proslava rođendana Borislava Pekića, Veljka Petrovića i Žaka Prevera. U ulici Veljka Petrovića u 16h. Svratite i pridružite se Uličnim čitačima, ulepšajte sebi ovaj kišni dan.
Razgovor vodila: Mina Erić
