Trebalo mi je tačno dva dana da sumiram utiske nakon banjalučkog Moto festa, a verujem ne više od par desetina minuta da sve to prenesem i u digitalnu formu, mada meni lepše zvuči na papir, ali to bi bila čista laž. Moto fest nije festival kao i svi ostali pa zato tekst o njemu nikako ne može biti klasična reportaža. S toga, baš kao i prošle godine sledi…
UPOZORENJE: Ovo nije klasična reportaža sa festivala. Tekst čitate na svoju odgovornost.
Prošlogodišnja reportaža počela je rečenicom “Kažu da ko jednom ode na bilo koji moto skup, poželeće to i da ponovi”. Iskreno da vam kažem, jedva sam čekala da prođe godina i uputim se ka Banja Luci ponovo. Ovog puta imala sam i jedan dodatni motiv, ali o tome malo kasnije.
Organizator ovog fantastičnog trodnevnog festivala je Moto klub “Stršljen” iz Banja Luke i ovo je bilo njegovo šesto izdanje. U međuvremenu nisam počela da vozim ove prelepe dvotočkaše i nikada neću jer se plašim, ali imam duboko poštovanje prema svima kojima su motori strast. Moglo bi se čak reći da im malo i zavidim jer htela bih i ja da osetim vetar u kosi, dok raširenih ruku grlim nebo… U prevodu, eto ako bi neko sledeće godine hteo da me malo provoza, bilo bi baš super.
Pored Moto sajma koji je bio dostupan posetiocima svih dana Moto festa, a na kom se ove godine predstavilo 16 svetskih moto brendova sa najnovijim modelima motora, quad vozila i opreme, novina 6. Moto festa bila je celodnevna žurka među zidinama banjalučke lepotice, tvrđave Kastel. Što bi značilo jedno, ako dođete na tvrđavu u toku dana, nećete otići pre kasnih noćnih sati. Nema šanse. Nekima iz Remix ekipe za malo da se to desi, ali naše dugogdišnje festivalsko iskustvo reklo je “NE, nazad u hotel!” Šalu na stranu, organizatori su se bogatim dnevnim i večernjim programom maksimalno potrudili da nam dani provedeni u Banja Luci ostanu u najlepšem sećanju. Dnevne žurke trajale su, kako im i samo ime kaže ceo dan, a tri benda su bila zadužena za dobru dnevnu energiju, mnogo osmeha i zagrljaja. U pitanju su Rok Apoteka, Najda-Balkan Trip i Django & Space Cowboy. Ovo se pokazalo kao odlična ideja jer su dnevne žurke uvek nekako prisnije, opuštenije i čine da se svi osećaju bukvalno kao kod kuće u krugu porodice i prijatelja, što u ovom slučaju ni malo nije pogrešno jer su bajkeri jedna velika porodica, koja se za razliku od nekih drugih porodica, mnogo voli i poštuje. Jao, šta pišem ja…. Kako reči teku, ja sve više uviđam da sam ja bajker u duši. Ogolih se načisto!
Legenda kaže da su najbolje prospavane i neprospavane noći u Moto fest kampu, ispred drevnih zidina Kastela, gde su logorile rimske legije – tako kažu organizatori, a sudeći po nasmejanim licima motoraša koje smo svakodnevno sretali, to je sigurno tačno. Baš da tvrdim ne mogu jer sam ja svoje noći razmaženo provodila u nikada udobnijem krevetu u sobi hotela Integra koji moram javno da pohvalim i preporučim svima da ga posete kada budu u Banja Luci. Moram priznati da mi je bilo baš žao da se pozdravim sa ovim hotelom i divnim ljudima koji rade u njemu, ali dobro, nadam se ponovnom druženju uskoro. Standardno, atmosferu ispred Kastela zapalili su stunteri koji su i ove godine bili jedna od glavnih atrakcija, a publika im nije ostala dužna te je njihove manevre oduševljeno nagradila aplauzima.
A večernji program? Kada ćeš nešto o tome da napišeš, pitate se? Evo sada ću. Moram baš da se skoncetrišem, a evo i zašto. Pre tačno 10 godina uradila sam intervju sa tada najpopularnijim grčkim bendom koji se zove Koza Mostra. Te godine nastupali na Evroviziji, gde sam ih i ja primetila i “zaljubila” se u taj bend. Bili su potpuno drugačiiji od svega što se nudilo na tom evropskom cirkusu i meni je to bilo sasvim dovoljno da se upoznam sa njihovim radom. Oni su u tom momentu imali samo jedan objavljen album koji na žalost nije bio dostupan u našoj zemlji, pa sam se dovijala ovako i onako da saznam što više o njima. Evo deset godina organizatorima raznih manifestacija i događaja pominjem ovaj bend, ali ne….neće niko da me posluša, jer šta jedna žena novinarka zna o svemu tome u muškom muzičkom svetu? Ok, možda malo preterujem, ali nisam ni daleko od istine. Isto tako su me čudno gledali pre više od deset godina kada sam opsednuto pričala o bendu Zoster, ali dobro. Bend Koza Mostra bio je onaj dodatni motiv zbog kog sam morala i ove godine doći na Moto Fest.
Pre njih nastupili su naši stari znanci i drugari iz Pančeva, bend Iskaz. Oni su otvorili ovogodišnje izdanje Moto Festa i povukli nogu, kako to naš narod kaže. Jer ako jedan toliko energičan bend na samom početku napravi super atmosferu i izvuče osmehe na lica svih prisutnih, to može samo da znači jedno….ceo festival će imati dobru energiju. Tako je i bilo. Iskazovci su u nepunih sat i po uradili ful trening na bini, istrčali ceo maraton, izmerili nekoliko stotina metara u vis i na sve to pevali.
Po stoti put kažem, oni su majstori dobrog provoda, dobre svirke i nije ni čudo što su česti gosti inostranih festivala i klubova. Zaslužuju i mnogo više, a sigurna sam da će to više dobiti upravo van naših granica vrlo brzo i unapred se radujem svemu dobrom što ih čeka u budućnosti. Ne morate mi verovati. Nisu mnogi ni za Zoster.
Kao drugi bend prve večeri nastupio je već pomenuti Koza Mostra, bend koji nam dolazi iz Grčke a čiji zvuk mediji opisuju kao miks ska, rock, punk zvuka sa primesama etno i balkanske muzike. Ja bih rekla da je to tačno, ali ako pitate njih, oni misle da ne pripadaju ni jednom žanru. Zovu ih ih grčka Dubioza kolektiv, ali ne bih ja rekla da je to baš tako. Hm, pitam se da li Grci Dubiozu zovu bosanska Koza Mostra? Toliko dugo sam čekala da ih čujem uživo da sam čak malo i strahovala. Znate onaj osećaj kada godinama pratite neki bend i sviđa vam se sve to što radi, ali nemate pojma kako to zvuči uživo. Šta ako zvuče loše, šta ako energija njihovih nota koje te nose uživo ne postoji….šta ako?!
Pozicionirala sam se ispred bine, zaronila u blato jer je dan ranije, gle čuda padala kiša, duboko udahnula i sa zaista velikim uzbuđenjem sačekala prve note. Do kraja njihovog nastupa, bila sam hipnotisana. Uopšte nisam obraćala pažnju šta se dešavalo oko mene, sem par puta kada sam preko ramena radoznalo bacila pogled na publiku i videla da i oni skaču po blatu, đuskaju i uživaju u pesmama koje kao i ja, ama baš ništa ne razumeju! Koga je briga o čemu pevaju, sve dok te muzika radi, čini da se osećaš srećno i….skačeš po blatu! Kao i svaki dugogodišnji srpski turista koji je grčku obalu obišao uzduž i popreko, prepoznala sam dve stare grčke pesme obrađene u ska ritmu, ali najviše reakcije izazvale su obrade pesama “USA” Dubioze kolektiv, sa kojima su u vrlo dobrim i prijateljskim vezama, kao i velikog svetskog hita “Misirlou” koja nam je svima poznata kao soundtrack iz kultnog filma “Petparačke priče”. Ovu pesmu, koja govori o zabranjenoj ljubavi između devojke i mladića hrišćanske i islamske vere, prvi put izveo je Dimitris Patrinos, muzičar iz mesta Smyrni 1927. godine. Koza Mostra stavljanjem akcenta na izvorni grčki zvuk u određenim delovima ove pesme dala joj je jednu novu energiju i lepotu. Čuli smo ska verziju velikog hita “Clint Eastwood” benda Gorillaz, kao i verovali ili ne Ace of Spades. I sve to zajedno sa njihovim pesmama zvuči fantastično.
Ali niko tako srećan nije bio kao ja kada je počela pesma “Alcohol is free” sa kojom su nastupali na Evroviziji. Moram se pohvaliti, otpevala sam je od početka do kraja na nekom svom čudnom grčkom jeziku koji je verovatno čista budalaština, jer me je saksofonista sa bine čudno gledao, verovatno pokušavajući da razazna šta to zaboga ja izgovaram! Ma, šta me briga! Koza Mostra nastupa i na Arsenal festu – ne propustite! Šta mislite hoću li ja? 🙂
Treće zvezde koje su nastupile ove večeri bili su jedinstveni Goran Bare i Majke. Kada kažete da negde nastupaju Goran Bare i Majke unapred znate da ćete se dobro provesti i da ćete uživati u svirci, a kako će ta svirka izgledati, sigurno nemate pojma. Sve zavisi od toga kako Bare želi da ona izgleda i kako god to bilo, greške tu nema, ali provoda i uživancije ima. Bare je ovovečernji nastup započeo kratkim izvođenjem stare narodne pesme “Da zna zora” koju, evo google kaže, peva u originalu Safet Isović. Sigurna sam da takav početak i niste baš očekivali. Nije ni publika na Kastelu. Bio je to kratak izlet nakon kog su svojim velikim i mnogobrojnim hitovima razgalili sve prisutne. Godinama već, u najveći trans publika pada uz pesmu “Teške boje” i to se nikada neće promeniti jer to je jedna od onih pesama koje nikada ne blede i koje u svakom vremenu i u svakoj novoj generaciji koja stasa, izaziva uvek istu emociju i ljubav.
Kako već ranije pomenuh, blata je bilo, ali tek tek malo i bilo je podošljivo hodati po Kastelu jer tog dana kiša padala nije. Svaki naredni već jeste, pa sam tvrđavom gazila kao mačak u čizmama, da ne kažem mačka, pomislićete svašta. Ali ako ste mislili da nas je kiša sputavala ili sprečila u nečemu, grdno se varate.
U slučaju kiše, gorimo još više! – poručili su organizatori a ono što sam ja naučila za ove dve godine druženja sa njima je sledeće, ako Stršljeni nešto kažu, tako ima i da bude.
Kako smo goreli drugi dan, čitajte u tekstu sutra.
Vaša bajkerka u duši,
Andrea
Ove super kul fotke napravila je Marina Pešić.
