U nedelju, 05. juna u okviru festivala “Poezika” koji se od 03. do 05. juna održao u Kulturnom centru Novog Sada, solistički koncert održala je, širom regije vrlo popularna sarajevska grupa Divanhana koja svetom pronosi tradicionalni bosansko-hercegovački zvuk sevdaha. Ovo je bio njihov treći nastup u Novom Sadu, prvi sa novom pevačicom, šarmantom Naidom Ćatić čiji glas vas ostavlja bez daha. Nakon koncerta “ukrali” smo je na kratko i porazgovarali o sevdahu, njenom dolasku u bend, ali i Novom Sadu.
Ti si relativno nova pevačica u bendu, kako si se snašla? Ima li godinu dana kako si postala stalni član benda?
Nema, ljudima se čini da je godinu dana s obzirom da smo zaista aktivni pa izgleda da je mnogo više, ali ne, od novembra sam zvanično članica benda iako smo mi probe imali još od juna prošle godine kada sam i dobila poziv za saradnju sa bendom. Bila sam vrlo zatečena pozivom, obzirom na to da sam se muzikom do tada bavila isključivo iz ljubavi, ali smatram da je to onaj pravi put, pogotovo kada je tradicionalna muzika u pitanju. Inače sam završila ekonomiju i poziv je stigao baš u taj čas kada sam pripremala diplomski, završavala studije i kada sam mogla da odlučim čime se ja to želim baviti u narednom periodu. Profesija mi je ekonomija, ali i srce i ljubav su me dovukli do ove vokacije, odnosno da se bavim muzikom.
Na poslednjem albumu otpevala si pesmu “Ciganka sam mala”, a sve ostale otpevala je prethodna pevačica.
Tako je. Kao što sam već pomenula, u junu prošle godine dobila sam poziv od našeg bubnjara Rifeta, kog sam i ranije poznavala, i ja sam prvo mislila da želi sa mnom želi uraditi neki duet, dok nisam shvatila da je moja prethodnica Lejla Ćatić u fazi snimanja albuma odlučila da se zapravo želi posvetiti nekoj drugoj profesiji, da se okuša u nekom drugom smjeru i da napušta muzičku karijeru. Ustvari je to bio momenat kada je bend počeo da traži pjevačicu, adekvatan vokal koji bi mogao nju zamjeniti i nekim sudbonosnim putevima smo se spojili, sudarile su nam se energije i mislim da je upravo ta pjesma definitivno najbolji pokazatelj sudara tih energija između Divanhane i mene.
Tebi je ovo prva poseta i nastup u Novom Sadu. Kako ti se svideo grad i kako si doživela atmosferu večerašnjeg koncerta?
Predivno, bilo je zaista predivno, i publika je predivna takođe. Ja sam o Novom Sadu dosta slušala, moj otac je služio vojsku u vašem gradu tako da o Novom Sadu sam zaista imala predivnu sliku i prije nego što sam došla da ga posjetim, i danas se nekako posebno osjećam. Grad je toliko divan, toliko živ, budi neku lijepu emociju, čežnju i melanholiju na kraju krajeva, što se osjetilo i na sceni. Pod utiscima sam još uvijek.
Možemo li reći da je sevdah jedna od poveznica biviših jugoslovenskih republika?
Definitivno jeste. Generalno tradicionalna muzika ovih prostora je vrlo slična i prožima se kroz cijeli Balkan. Pjesme su putovale, pa tako imamo pjesmu “Zapjevala sojka ptica”, na primjer, za koju se ne zna tačno porijeklo. Kažu da je došla preko osmanskog carstva, da je proputovala Albaniju, Srbiju pa došla i u Bosnu i Hercegovinu. Mnoge pjesme poput te u suštini vrlo su slične i nose istu težinu. Zaista nas muzika na neki poseban način spaja, ja to tako volim reći. Muzika je univerzalna i treba da nas spaja. Ako pravimo tu poveznicu između Srbije i Bosne i Hercegovine, muzika zaista nosi tu neku posebnost u čežnji, temperamentu, žaru. Evo imamo i jednu pjesmu sa ovih prostora na našem repertoaru, vranjansku, koja ima tu neku sevdalinsku notu u sebi, i kad ih pjevam, osjećam ih jednako.
Koju pesmu ti voliš najviše da pevaš?
To je vrlo teško pitanje, ali ako moram da izdvojim jednu to bi bila “Kradem ti se u večeri”.
Kao što ste i rekli na koncertu da je jedna od omiljenih pesama benda.
Jeste, svima nam je jedna od omiljenih. Meni je generalno sevdah izraz čežnje a “Kradem ti se u večeri” u meni probudi neku posebnu liriku zbog priče u toj pjesmi, njenom nastanku, njenom životu kao i njenom opstanku. Ta pjesma je živjela, živi i dugo će trajati.
Šta ti privatno slušaš, a da je van okvira sevdaha?
Pa, generalno ja sam odrastala uz sevdalinku i slušam je. Čak i dok je moja generacija slušala neke r’n’b i pop hitove, ja sam uvijek bila vanserijsko dijete koje je slušalo tradicionalnu muziku. Sve je uticalo na moj izbor, i način vaspitanja, ali mislim da je donekle sevdah izabrao mene. U zadnje vrijeme slušam tradicionalnu muziku raznih dijelova svijeta a najviše se povezujem sa fadom i sefardskom muzikom. Sefardska muzika mi je vrlo zanimljiva i vrlo je slična na neki način sevdahu i pjesma “Kad ja pođoh na Bembašu” je ustvari sefardska pjesma koja je opet došla sa sefardima u Bosnu i Hercegovinu i recimo ta muzika mi je vrlo inspirativna.
Vaš poslednji album se zove “Zukva”. Pojasni Vojvođanima šta je to Zukva?
Zukva je zapravo autohtona bosansko-hercegovačka jabuka koja raste u planinskim područjima i od koje se pravi recimo pekmez. Zukva je zapravo zanimljiva, tačnije simbolika leži u tom nazivu jer je Zukva idealna za kalemljenje drugih sorti. Obzirom da je Divanhana bend koji njeguje tradicionalnu pjesmu na koju kalemi i ostale muzičke žanrove poput klasike, popa ili džeza, tu se zapravo i našla neka poveznica sa nazivom albuma. Zukva je na neki način ta autohtonost i to nešto što mi radimo, kalemimo neke nove muzičke žanrove na nešto što postoji, ali ja volim reći da se ljepota ogleda u suštini. To je kao da imate neku staru knjigu kojoj promenite korice, a zapravo suština njena ostaje ista i ne volim kada neko kaže da novim aranžmanima ili na bilo koji drugi način skrnavimo sevdah. Ja mislim samo da dajemo jedan novi život onome što živi.
Znači ima i onih koji misle da skrnavite sevdah?
Pa, generalno starije kolege su sklone tome da na neki način imaju odbojnost prema nečemu novom, što poštujem naravno. Oni su živjeli u jednom magičnom vremenu sevdaha, od Himze Polovine, Zaima Imamovića, gde je sevdah doživio svoj najveći uspon tih sedamdesetih godina. Ja mislim da sevdah ne treba poznavati granice i ne treba biti zakovan u jedan vremenski period. Tradicija živi i treba da se razvija. Tako da ne mislim da je to neka vrsta skrnavljenja, nego prilagođavanje vremenu u kojem živimo i prilagođavanje sevdaha samim nama. A ako se vratimo unazad, sevdah je vokalna forma i ne treba uopšte da se izvodi uz bilo koji instrument, ali kako je civilizacija odmicala, tako se i sevdah mijenjao. Turci su donijeli nešto svoje, kao što je saz, Austrougari su u sevdah donijeli violinu i harmonku, i naravno 21. vijek je donio džez, zašto da ne 🙂
Naida hvala ti mnogo na ovom razgovoru. Želim vam da nam se što pre vratite u Novi Sad i sa novim pesmama.
Hvala i vama, vrlo mi je prijatno bilo, toliko da sam se možda i previše raspričala. 🙂 Veliki pozdrav čitaocima Remix Pressa!
Fotografije sa koncerta možete pogledati ovde.
Razgovor vodila: Andrea Magazin
