Drugog aprila ćemo u okviru Vojvođanskog festivala klasične gitare imati priliku da prisustvujemo promociji albuma Nemanje Nešića “Sve što slutnja šapne” koji je izašao u izdavačkoj kući Croatia Records. Reč je o muzici koju je komponovao na stihove Dobriše Cesarića, zajedno sa bratom Svetozarom. Tim povodom, razgovarali smo sa Nemanjom i kroz ovaj intervju prenosimo vam njegove planove, želje, kao i mnoge druge lepe informacije koje se tiču njegovog dela.
Kako ste zamislili ovu promociju?
Nemanja: Promocija je zamišljena kao koncert koji će u potpunosti preneti ljudima ono kako te pesme zvuče na kompakt disku. Dakle, kompletan ansambl koji je svirao na albumu „Sve što slutnja šapne“ će svirati i sada i to originalna postavnka koja svirala na izdanju. Imali smo u međuvremenu neke nastupe gde nisu isti ljudi svirali, a sada će svirati baš ljudi koji su i snimili CD. Novosadska promocija je meni sama po sebi jako važna zato što sam odavde i mene najviše ljudi zna u Novom Sadu. Prošlo je skoro godinu dana otkada je izašao album, krajem aprila prošle godine i evo, mi ćemo ga tek sada odsvirati. Uz veliku podršku kao i inicijativu Asocijacije gitarista Vojvodine iz Novog Sada, u okviru 12. Festivala klasične gitare, prve večeri festivala, u Kulturnom centru moći ćemo da odsviramo onako kao smo i na CD-u osmislili, a ja sam i spremio jedno malo iznenađenje u okviru koncerta, a to nećemo otkrivati jer onda ne bi bilo iznenađenje, je l’ tako? U svakom slučaju, neka ljudi dođu. Inače, slobodan je ulaz. Što bi rekao Miloš Zubac: “Nije slobodan nego besplatan, jer ako je slobodan, može biti i zabranjen.“ Nikome ništa ne branimo, besplatan je ulaz, karata nema, ko kad dođe, taj će da se smesti gde mu je najbolje.
Promocija je bila i u Osijeku, kakav je odjek bio tamo i kakve su reakcije, s obzirom na to da je Osijek grad detinjstva Dobriše Cesarića?
Nemanja: Mi smo imali plan koji nije morao biti ostvaren, ali je ispalo odlično što smo upravo prvi koncert ovog diska odsvirali sa kompletnim sastavom upravo u Osijeku. Ja imam jako dobrog prijatelja Darka Turšića koji živi u Osijeku i koji je organizovao ovaj koncert u okviru vikarijata koji se nalazi na 200m od kuće Dobriše Cesarića, u Štrosmajerovoj ulici. Bio sam potpuno fasciniran tim podatkom, da će to biti baš tu od celog Osijeka i naravno da sam u pauzi između tonske probe i koncerta otišao do kuće i tamo se slikao ispred njegove biste. Jako su to lepo napravili i vidi se da vode računa, kuća je onako vojvođanska, starinska. Mi smo naišli na divan prijem, pre svega domaćina, a onda i publike. Nije bio veliki broj ljudi, to je jedan mali prostor u okviru vikarijata, jako moderno opremljen, ali tih recimo, pedesetak, šezdesetak ljudi koji su bili su pravi ljubitelji poezije Dobriše Cesarića. Tu niko nije zalutao i meni je uvek važno da koliko god ljudi da dođe da su to onda ljudi koji su prava publika, zaista, nije bilo osobe koja posle koncerta nije prišla da pruži ruku, da pohvali, da se pita otkud to. Uvek je to pitanje zašto Cesarić, mi smo se tu silom prilika odvojili, ali ja i dalje smatram da smo mi na ovom području ipak jedan narod sa vrlo sličnim jezikom, gotovo istim, a da ne kažem i nekom mentalnom slikom koju nosimo, pa samim tim i umetnošću koju smo podarili. Zaista je bilo jedno divno veče i postoji dogovor da ovog maja ponovo odemo u Osijek i da ponovo napravimo koncert. Pozvani smo i ja mislim da ćemo sada napraviti koncert verovatno u njihovom pozorištu, uz malo bolji marketing. Sad su i oni videli šta smo im ponudili pa se sad nadam da će biti bolje izreklamirano i da će doći narod koji nije imao prilike da zna da se to dešava.
Koncert „Nove senke“ u SNP-u, je prošao veoma zapaženo, da li planiraš da napraviš ponovo nešto slično kada je reč o Crnjanskom?
Nemanja: Projekat „Nove senke“, ili da kažemo, koncertni program, je ne nešto što sam oduvek želeo da uradim sa bratom Svetozarom koji je isto diplomirani kompozitor kao i ja. Već dugi niz godina traje ideja da ako se Crnjanski bude upakovao u neki ansabl, da to bude orkestarsko delo jer ja sam dugi niz godina najviše funkcionisao u bendovskom načinu muziciranja. Prvo sa bendom Revir, onda sa bendom Mali princ koji i danas postoji kao moj autorski bend, ali to je jedno drugačije predstavljanje moje muzike. Sad se vraćam na Cesarića, on je rađen kamerno, sa pet muzičara: klavir, violina, violončelo, harmonika, gitara, vokal. Miloš Galetin, na čije sam stihove isto radio muziku je rađen sa tamburašima Zorule koji su opet šansona, ali obojeni tamburama jer je vojvođanski ambijent, a Crnjanski je iziskivao više snage i više zvuka, muzički gledano, jer su mu pesme, čak i ove koje smatram baladama, izuzetno temperamentne, on je kao osoba takav bio i to se čuje iz njegove poezije. Tako i balade poput „Mizere“ i „Serenate“, „Nove senke“, „Priča“ imaju neku snagu, nisu setne, melanholične, kao recimo Cesarićeve. Mi smo hteli da napravimo jedan ozbiljan koncert, sa ozbiljnim brojem ljudi, sa dirigentom. Uz veliku podršku to samo tako i može, pre svega finansijsku od grada Novog Sada, od Uprave za kulturu. Na konkursu je prošao projekat i bilo je na 40 godina od smrti Miloša Crnjanskog i mislim da nam je to dosta išlo u prilog jer smo imali priliku da memorijalno obeležimo. Srpsko narodno pozorište nam je ustupilo salu, tako da im se i ovom prilikom zahvaljujem što su nam to omogućili. Na sceni „Pera Dobrinović“ imali smo fantastično ozvučenje i imali smo sve uslove da napravimo zaista dobar koncert. Na osnovu onoga što smo čuli narednih dana, primetio sam da je ono što smo uradili bilo uspešno i da bi bilo dobro da se ne završi na jednom koncertu, a to zavisi jedino i isključivo od finansija. Ja se nadam da ćemo odsvirati u Novom Sadu bar još jedanput, ako ne ove godine, onda moguće naredne jer ćemo konkurisati opet da dobijemo sredstva, da napravimo koncert. Konkurisali smo i u Zrenjaninu, na njihovom gradskom konkursu, da sa njihovom filharmonijom probamo to da odsviramo u njihovom Kulturnom centru, kad se bude ukazala prilika. Projekt je napravljen, note postoje, ja da sam živ i zdrav, da sviramo to i za deset godina, ja ću to sa istim žarom izneti, jer to je nešto što je po mom mišljenju napisano i trajaće, kao i svaka vrsta klasične muzike.
Publika je odlično prihvatila tvoje kompozicije na stihove Crnjanskog i Cesarića. Da li si razmišljao koji bi pesnik sledeći mogao da dođe u obzir kada je reč o klasicima?
Nemanja: Naravno, izuzeću Galetina u ovom kontekstu, iako ga smatram za današnje vreme jako talentovanim, on je osoba koja koja mi je posebno draga. Kada kažemo klasici, znači pesnici koji su već uveliko ušli u antologije, mada je i Miloš ušao, iako je moja generacija. Ja poeziju biram na osnovu svog senzibiliteta ili nekih trenutnih dešavanja u životu, naspram onoga što mi se u tom momentu dešava, inače poeziju najviše i čitam, više nego prozu. Crnjanski me je prvi osvojio, to je bilo još kada sam bio student. Nakon toga, citiraću Miloša Zupca, “vremenom je ojesenilo“, to što sam nosio u sebi pa sam ja kao čovek ušao u neke melnholične, setne, umetničke vode, primiro se malo kao osoba i Cesarić me je privukao upravo zbog toga. Ne znam koji bi mogao da bude sledeći pesnik, to će se verovatno desiti spontano. Imam neke numere na stihove Dučića, neke numere na stihove Disa, Čika Jove Zmaja, ali to nisu gotovi, kompletni projekti, to je sporadično poneka pesma koja je meni jako draga, a ovako da me baš kompetno neko stvaralaštvo privuče, to su, za sada, ova tri pesnika. Nikad se ne zna. Naravno, da ne zaboravim da spomenem Miloša Zupca i njegove dve pesme. Jednu sam aranžirao gotovo njegovu muziku, a jednu pesmu sam ja komponovao na njegove stihove, tako da i ta saradnja je od skoro počela ali to je, opet kažem, samo spontano, nema tu nikakvog dogovora:“E, kao uradiš mi muziku na stihove.“ Moram da priznam da sam imao neke ponude, ljudi mi se jave na fejsu znajući šta radim, svima odgovorim da bih vrlo rado voleo da pričitam njihove stihove, ali da ne mogu da obećam da će dobiti muziku. Ja zanatski uvek mogu napraviti muziku na bilo koje stihove, ali onda to nije suštinski ono što ja želim. Onda izlazimo iz umetničkog domena posmatranja, onda odlazimo u neke narudžbine i neku primenjenu formu koja mi u ovom momentu nije potrebna. Ja radim kako želim i kako osećam.
U kojoj meri se razlikuje kreativni proces kada komponuješ muziku na stihove već pomenutih klasika u odnosu na to kad stvaraš muziku za stihove svojih savremenika? Eto, Galetin je tvoj prijatelj, sigurno postoji neka drugačija vrsta odgovornosti.
Nemanja: Da, rekao bih da je odgovornost gotovo jednaka, ali iz dva različita posmatranja. Odgovornost prema pesnicima koji su klasici je ogromna zato što su te pesme, većina njih, već uveliko van bilo koje muzike doživele svoju popularost i čitaju se na mnogim prirebama, memorijalima, godišnjicama…Jer ako nekom poverite muziku, postoji opasnost da ne radite dovoljno dobro, da uvek možete da budete izloženi kritici: „Kako se on našao da piše muziku na recimo pesmu „Priča“ Miloša Crnjanskog koja je jedna od najlepših pesama jugoslovenske književnosti?“. Kad je Galetin u pitanju, to je jedna druga vrsta odgovornosti. Pored toga što imam odgovornost prema toj poeziji, koja je po mom mišljenju savršena, je to što je on moj prijatelj i što je to počelo davnih dana, još kad smo bili studenti, posle bombardovanja. Od prve njegove zbirke ja ponešto od njegovih pesama radim i uvek je postojala ta saradnja, da on čuje to što ja radim. On nije muzičar, ali meni je potrebna njegova potvrda i to je trajalo samo prvih nekoliko numera, posle toga mi je predao sve što radi i ne moram više da ga pitam, jer zna moj senzibilitet i kako ja stvaram. Mi smo više od 15 godina u nekoj umetničkoj saradnji i drago mi je da ćemo imati prilike, nadam se, pošto smo generacija još dugo da sarađujemo.
Kruna te saradnje je CD „Jabuke ptice tamburice“.
Nemanja: Da, to je objavila upravo Asocijacija gitarista Vojvodine i Zavod za kulturu Vojvodine zajedničkim snagama. Projekat još nismo promovisali jer još nije došao na red jer mi se u prošloj godini sublimiralo gotovo sve što sam, ili veći deo onoga što sam proteklih godina radio i onda nekako nisam uspeo da stignem sve te pesnike. Mi smo Galetina, što je jako interesantno, već promovisali. Ono što je odsvirano pre šest godina, na dva koncerta u Studiju M i u Novom Bečeju na Danima Josifa Marinkovića „Obzorje na Tisi“ je upravo ono što smo tek snimili jer dugo nismo imali finansijske mogućnosti da uradimo taj CD pa je on tek nakon 6 godina došao na svoje mesto. Drago mi je što sarađujem sa Zorulama jer su oni, po mom mišljenju, najbolji tamburaški ansambl koji svira na ovim prostorima i prati Đorđa Balaševića. Ja sam sa njima od početka u jako dobrim odnosima, pogotovo sa Bricom koji vodi taj ansambl i onda se mi međusobno pomažmo. Oni nama sviraju neke pesme, ja njima pišem aranžmane.
Tu je i Maja Alvanović. U Napulju je 25. marta svirala klavirska nokturna koja si ti komponovao?
Nemanja: To se sve desilo u jednoj godini. Ta nokturna su recimo kao i Cesarić uletela neplanirano. Maja mene poznaje sa Akademije, čak je i svirala davnih dana jednu moju solo pesmu na klaviru, jednu solo pevačicu, studentkinju, u okviru mojih ispita na Akademiji i dugo nismo sarađivali. Ona je inače izuzetan autor, njen bend Majamisty Trio, koji je jazz trio nastupa aktivno i dosta nastupaju u inostranstvu, vrlo su kvalitetan sastav. Ona je pre svega pijanista klasičar i čula je na netu neki moj nokturno koji sam ja odsvirao i pitala me je da li imam tih nota sačuvanih, rekao sam joj da deset nokturna postoji. Ja sam te rukopise po fiokama tražio, jer sam to pisao olovkom pre 20 godina. Preskočio sam sve ove kompjuterske faze, nisam ništa to u međuvremenu radio. Onda sam ih sredio u kompjuteru, tu su mi pomogle moje mlađe kolege kompozitori koji su vični tim programima i sve smo note spremili, napravili kompjuterski i Maja je počela proše godine u maju sa promocijama. Bila je na Piano festu u Milanu, premijerno je odsvirala sva nokturna. Nedavno je svirala u Napulju, a u međuvremenu bila je u Tromzu, gde je takođe svirala deo nokturna, a u Srbiji smo promovisali u Gradskoj kući u Novom Sadu i bilo je divno, došlo je mnogo ljudi, čak i oni koji nisu znali da ja i to radim. Bila je i u Subotici u Gradskoji kući i ja verujem da će ona to i dalje svirati. Snimićemo ove godine, ako dobijemo sredstva za CD, nokturne na nosaču zvuka.
Pomenuli smo malopre i šansone. Ako uzmemo u obzir da je šansona termin koji asocira na francuski muzički izraz, koliki je izazov uklopiti je u našu kulturu?
Nemanja: Šansona je zapravo direktno potekla iz Francuske, s tim što je u Italiji ona kancona, a u Francuskoj šansona. Zapravo to je stil muzike koji podjednako neguje poetiku i muzičku komponentu. Ljudi je mnogo mešaju sa šlagerima, to uvek naglašavam da nema nikakve veze. Šlageri imaju vodviljski karakter, jako lako pevljive pesme, tematika je lako pamtljiva… Šansona je nešto skroz drugo, počevši od Edit Pjaf, Šarla Aznavura, Iv Montana, Žilber Bekoa i te plejade francuskih šansonjera pa i do onih koji su to počeli da baštine na našim područjima. Tu je pionir pre svega Arsen, uz Hrvoja Hegedušića, Ibricu Jusića, to su dakle neki najveći autori i prave šansone na ovim prostorima. Mislim da ona može da se implementira u naše podneblje zato što njena osnovna umetnička komponenta nije nešto što može da bude strano našim ljudima. Čak mislim da je jako slušljivo, ali zahteva jednu određenu vrstu pažnje. Možda je Srbija, kao deo ovog regiona, najmanje imala naviku da neguje šansonu. Zapravo nije ni imala autore šansone u pravom tom smislu. Đorđe Balašević je jedan od najvećih kantautora sa ovih prostora, ali ne bih mogao njega nazvati šansonjerom u tom smislu, već jednim pravim kantautorom sa potpuno različitm žanrovima, stilovima… Zvonko Bogdan kroz tamburašku muziku isto neguje, uslovno rečeno, ali to nije šanosona, to su opet neke romanse, neke starogradske pesme utemeljene na ovom podneblju vojvođanskom. Pitali su me jednom prilikom koliko u Srbiji ima šansone, pa generalno, nema je mnogo. Mogao bih za sebe reći da sam jedan od retkih koji to radi, upravo baš kako mislim da jeste šansonjerski pristup i bilo bi bolje da nas ima više. Ni mediji nisu naklonjeni toj muzici zato što je sve instant, ako nešto ne zapamtite na prvu loptu, a šansona vam sigurno neće dati mogućnost da već posle prvog slušanja pevate neki refren, onda samim tim i odbija ljude da to mnogo emituju i da se time bave, ali postoji publika za svaku muziku, pa i za to.
Koliko je u današnje vreme teško baviti se muzikom koja nije komercijalna i u službi stvaranja velike zarade već kao osnov ima kvalitet i ljubav prema umetnosti?
Nemanja: To je odmah u startu definisano kao izbor onoga koji muziku stvara. Sad mi kad gledamo iz ove perspektive nešto što je bilo pre sto godina pa kažemo: “blago tim pesnicima u ono vreme, oni su bili shvaćeni“. Mislim da poezija nikada nije bila prihvaćena i mislim da su to uvek bili ljudi na marginama društva, nažalost, i vremena su tada bila utoliko prihvatljivija što su onda makar kafane, ali prave kafane, bila mesta na kojima su pesnici govorili svoje stihove i gde su dolazili ljudi da ih upoznaju, da ih čuju i na taj način su mogli da se promovišu, da budu velika imena kakva su danas. U današnje vreme, stvarati nekomercijalnu muziku, a i taj termin je po mom mišljenju direktno povezan sa tim koliko je nešto dostupno. Čim si ti nešto napravio, to je već komercijalno, čim si ga izložio publici da može to da kupi, to je komercijalno. Ali, da li je umetnički ili estradno, da li ima komponentu muzike koja nema u sebi želju i potrebu da se dodvorava publici, ili je napisana isključivo da bi se nekome dopala, e to je sad pitanje. Kod mene je uvek ovo prvo bilo. Ja nikada u životu nijednu pesmu nisam napisao u ovom drugom smislu, a moram da naglasim da pišem i stihove, da takođe imam jedan veliki opus kantautorskih pesama, gde sam autor i stihova i muzike. Malo me je život u poslednje dve godine okrenuo pesnicima, ali to ne znači da ja i dalje ne radim i taj deo i to mi je zapravo i primarni bio, ali sad se malo ovo otvorilo na taj način. Tako da, to je stvar izbora. Kantautori, ako pričamo o njima, nikada nisu pisali zbog drugih nego zbog sebe, nijedan pesnik nije pisao poeziju zbog nekog drugog već isključivo zbog sebe i za sebe. To onda zvuči malo sebično kad kažete, ali onaj ko to prepozna postaje verna publika do kraja i ja verujem da je tako svakome ko je tako pristupio muzici, ne razmišljajući o tiražima, da li će napuniti neku salu, naslovne strane. Ako je tako razmišljao, onda ili nije bio u startu prema sebi iskren ili je neko ko je zabavljač, hoće popularnost. Ja nemam ništa protiv tih ljudi koji to rade, ali volim da se te stvari odvoje jer nije jednako biti sa ove ili one strane magistrale, putujete u dva smera. Tako da sam se ja odlučio za ovaj smer, to je išlo na uštrb moje popularnosti, siguran sam da sam radio neku drugu muziku da bih mogao biti mnogo popularniji i da sam mogao imati više uspeha u tom smislu. Veliki broj mojih prijatelja, čak iz prvog benda, Revira, sviraju sa poznatim muzičarima. Recimo moj drugar, Aleksandar Banjac, svira sa Zdravkom Čolićem već 10 godina klavir u bendu. On je sebe izgradio kao instrumentalistu, kao studijskog muzičara, a takođe je kompozitor kao i ja, ali on nije hteo da piše muziku nego je hteo da svira za druge ljude i on je sebe ostvario na taj način. Ušao je u bend koji najviše svira, koji ima najviše koncerata godišnje i ostvario se na taj način. Dakle, pitanje je izbora, a moj izbor je ovo i ne žalim nijednog momenta jer to sam ja. Evo, na koncertu u Kulturnom centru koji prima oko 200 sedećih mesta, ako dođe i pola, ja znam da je taj došao zato što to stvarno voli. Sa Galetinom smo obišli dosta mesta gde smo promovisali njegove pesme, Miroslav Alkesić, pisac, Miloš Galetin, Sveta i ja i bio je sa nama nekoliko puta i Žarko Stepanov, glumac. Bili smo recimo u Čoki i tu je bilo šestoro ljudi, u Somboru je bilo osmoro, to je bilo u bibliotekama, a bilo je recimo situacija da ih je bilo i stotinjak tako da to nema nikakve veze. Reakcije koje nakon toga dobijete, kada vam neko napiše poruku nakon toga na netu, to je nešto što vas napuni iznutra. Ono što ja radim za svoj svakodnevni život i zato mi ovo što ja radim mimo tog posla mi omogućava da lakše podnesem i ono što je suva egzistencija i što morate da radite da biste mogli da živite. A nadam se da ću jednoga dana moći da sve što radim radim isključivo što volim, a ne da bih morao da pravim kompromise i u tom smislu. Živimo ovde, tu smo gde smo, pa se snalazimo.
Dotakli smo se raznih žanrova, za kraj, šta najviše voliš da slušaš na slušalicama dok šetaš Novim Sadom?
Nemanja: Različiti su momenti raspoloženja i svašta nešto može da utiče na mene. Recimo u poslednje vreme sam dosta slušao Nikolu Vranjkovića, poslednje njegove pesme. Inače volim izuzetno i cenim njega kao autora. Ovo što je uradio poslednje mi se jako sviđa. Sviđalo mi se i ono što je radio sa Block Out-om, ali ovo još više. Ponekad slušam, ako pričamo o domaćoj muzici, Rundeka, poslednji album takođe. U nekim momentima mi jako prija Sting, Simply red, volim da čujem i klasičnu muziku, Arsena koji mi uvek dobro dođe…Zavisi od raspoloženja, ali najviše ustvari muziku slušam kod kuće na You Tube-u i onda tako, kako me odvede sa strane ona skala. Nekad krenem od Bitlsa, a završim na Pepersima. Tako da, za čitaoce vašeg portala koji me ne znaju, da kažem da moje muzičko opredeljenje onoga što stvaram ne znači da samo tu muziku slušam, naprotiv, meni je muzičko obrazovanje i klasična muzika dala širinu u smislu obrazovanja, a ja sam recimo odrastao uz Ekatarinu Veliku, to je bio moj omiljeni bend, a na primer, danas pišem ovakvu muziku i verovatno niko ne bi rekao da sam ja takav fan EKV-a i da je moj bend Revir svirao sigurno jedno 15-20 pesama EKV-a na svom repertoaru. To mi je bend moje mladosti, a pre toga sam odrastao recimo uz Bitlse i Elvisa. I Dorse i uz taj neki fazon hipija koji manje volim, ali volim Dorse iz tog perioda pa do Pink Floyd-a… Širok je dijapazon, hvala Bogu, muzike ima razne na ovom svetu, ali mi je ta širina omogućava da ja mogu da napravim u svojoj glavi izbor kada pravim neku pesmu koja može da odvuče ili na ovu ili na onu stranu, ali se ipak trudim da to ostanem ja i da onaj ko mene prati duži niz godina i zna kakvu muziku pišem i kad čuje neku malo drugačiju pesmu opet zna da iza nje stoji moje ime kao autora. I to mi je posebno drago da ostavim negde svoj identitet. Opet, što kaže Zubac: „Mi smo vanvremenski i svevremenski.“ Svako ko stvara ostavlja to zauvek i kad nas jednog dana ne bude bilo.
Bonus track o nekim novim planovima, Malom princu, festivalu “Poezika” i mnogo čemu lepom ☺
Nemanja: Zubac i ja planiramo apropo “Poezike” koja je prošla super kao kombinacija tri autora na jednom mestu, sa različitim muzikama, na različite pesnike. Miloš i ja smo smislili, i Milan naravno ako bude mogao da nam se pridruži, da napravimo nekoliko mini koncerata tokom leta i jeseni. Već smo dogovorili u Karlovcima da učestvujemo na jednom festivalu gde ćemo napraviti svoj koncert, red priče, red svirke kao i tada, a onda ćemo pokušati to da napravimo na još nekim mestima. Novi Bečej je u planu, Novi Kneževac, možda Zrenjanin. Da gostujmo u tandemu nas dvojica, samo dve gitare, ništa više. Sviramo nešto zajedno, nešto on sam, nešto ja sam, pa onda malo pričamo o tim pesnicima. Inače Miloš ima tu super varijantu zato što je njegov otac proslavljeni pesnik, Pero Zubac, koji je imao prilike da sa većinom tih velikana sedi i pije kafu. Tako da sam ja od Miloša čuo tako dobre priče, o Cesariću na primer. Tako da će to za nas dvojicu biti novo i jako lepo iskustvo jer super funkcionišemo i kao prijatelji, senzibiliteti su nam iako različiti dosta i slični i mislim da će publika to u narednom periodu imati prilike povremeno da sluša. Možda ćemo i u Novom Sadu napraviti neki takav koncert kao što je bilo na „Poezici“. Taj festival je sjajan i sve to što Miloš radi. Ja sam imao priliku pre dve godine samostalno da nastupam kada sam pobedio sa pesmom „Čudne boli“, tada sam imao autorski koncert. Prošle godine smo nas trojica hteli da napravimo koncert mimo “Poezike” pa smo shvatili da je ipak bolje da to uradimo u okviru programa jer se totalno uklapa u celu priču, tako da ja sam fan Poezike kao i pre svog prvog nastupa tako da ću i ove godine pratiti šta se dešava na kantautorskoj sceni. To je jedan od retkih festivala koji promoviše kantautorstvo i koji ima mogućnost da pruži šansu ljudima iz regiona koji jako dobre pesme pišu, a niko ih nije čuo, da se drugima predstave. To je dobra stvar i nadam se da će grad i pokrajna to prepoznati kao nešto dobro i da će podržati finansijski.
Slušaš li onda Kralja Čačka?
Nemanja: Da, njega sam zaboravio, on je odličan. Njega sam nažalost propustio kad je bio na „Poezici“, ali sam ga slušao na jednoj književnoj promociji gde je sam svirao i pevao. Slušao sam na netu ceo album i stvarno ga gotivim i mislim da je jedno pravo osveženje. Ljudi stalno imaju potrebu da upoređuju s nečim, srpski Tom Vejts. Kralj Čačka je pun pogodak i sledeći put kad dođe ću obavezno ići da ga slušam. Mislim da ambijent kao što je Koncert godine nije za njega…On je kao i Rundek, jer Rundek kad svira na otvorenom prostoru kao što je Exit ili trg, ok je, ali zvuči neubedljivo jer se ta njegova muzika rasplinjava po otvorenom prostoru i nema te intime za razliku od nastupa u SNP-u ili Sava centru. On tako lepo svira tu gitaru i može sam da nastupa uvek, ne treba mu niko. Odiše nekom skromnošću, iako ga ne poznajem lično. Ali, eto, takvi ljudi su u zapećku, nažalost, ali ja mislim da je i njemu, kao i svima nama koji to radimo iz ljubavi potpuno nebitan taj medijski prostor u tom smislu. Više nam je potreban da bismo nekome poslali poruku:“Hej, mi postojimo, možete isto i naše pesme čuti, ako ste raspoloženi“. Ne da bi sad kao imali neku popularnost. Nas je Kesić recimo ugostio u “Fajront republici” kao Mali princ i to je super prilika da te neko vidi i čuje, da se predstaviš onakav kakav jesi. O Malom princu smo malo pričali, ali taj bend je i dalje aktuelan, to je moja autorska priča i kad budem jednog dana ponovo radio neke svoje pesme, radiću ih pod tom firmom. To je nešto što je sad malo u pauzi zato što se sve ovo izdešavalo. Poslednji album koji smo radili iz 2014. je rađen kompletno sa Žarkom Stepanovim, glumcem iz Beograda, i ceo je rađen kao duet album jer je on i sjajan pevač. I to je isto bila želja koja je posle dugo godina uspela da rezultira tim diskom. Promovisali smo ga u Studiju M, bio je to sjajan koncert u okviru radio prenosa, išlo je direktno na Radiju Novi Sad, svirka je bila uživo. Bavimo se stvarima koje volimo i hvala Bogu ima vas koji umete to da prepoznate i cenite.
Mina Erić
Naslovna fotografija: Bojana Durman
