Krajem 2020. godine, novosadski kompozitor Nemanja Nešić objavio je album „Nove senke“ koji predstavlja svojevrsnu potvrdu dugogodišnjeg rada posvećenog poeziji Miloša Crnjanskog. Ljubitelji dela Nemanje Nešića, kao i njegovog brata Svetozara, 2017. godine imali su priliku da prisustvuju vanvremenskom koncertu „Nove senke“ održanom u Srpskom narodnom pozorištu i uživo čuju pesme koje se sada nalaze albumu, ali i na Youtube kanalu i dostupne su u svako doba što je veliki doprinos kulturi i umetnosti. Dve hiljade dvadeseta godina, ipak je na kraju iznedrila i nešto lepo.
Koliko se rad na ovim pesmama tokom godina menjao s obzirom na to da se poezijom Miloša Crnjanskog baviš od studentskih dana?
Svih šesanest numera komponovao sam kao dvadesetogodišnjak, a u to vreme aktivan je bio moj bend Revir, pa smo neke od njih svirali na svojim klupskim nastupima i koncertima. Kasnije, četiri od tih šesnaest songova našlo se na drugom CD-u benda kojem smo dali ime upravo po pesmi Miloša Crnjanskog – Partenon. Za tu pesmu smo, u produkciji NS+ Televizije, 1996. godine snimili spot i kratki igrani film. Od tada, pa do 2017. godine, pesme su „mirovale”. Tada smo brat Svetozar i ja pričali o tome da probamo da uradimo ceo projekat, sa svim pesmama. Dosta se kockica posložilo. Pre svega, Sveta je stasao u sjajnog aranžera za simfonijski orkestar, uz svo znanje koje je stekao u klasičnoj muzici kojom se aktivno kao kompozitor bavi i danas. Poverio sam mu svoje pesme da ih uobliči onako kako on želi, a znajući da će on to uraditi tako da ne izmeni moje osnovne muzičke ideje (pre svega harmonski jezik pesama i melodije). Dodao je dovoljno svog, uz potpuno nova komponovana instumentalna innuedna koja vezuju pesme unutar stavova. Tako aranžiran i spremljen program premijerno je (i jedini put do sada) izveden u Srpskom narodnom pozorištu oktobra 2017. godine, kada su se navršile pune četiri decenije od kada nas je veliki Miloš Crnjanski napustio.
Podnaslov albuma je „Kantata za bend i simfonijski orkestar“, a sastoji se iz stavova, što nas navodi na pitanje da li je album snimljen po uzoru na koncert „Nove senke“ koji je održan u SNP-u 2017. godine?
Album je doslovno identičan konceptu sa koncerta. Mi smo tom prilikom uradili odličan LIVE zapis u audio i video formatu i ceo se može pogledati na Youtube kanalu. Studijski rad zahteva potpuno drugačiji vid pripreme. Način snimanja, kasnije miksanja materijala i konačno produkcije i postprodukcije, zahtevao je višemesečni rad u studiju Do-re-mi, sa kojim sarađujem sa uspehom već skoro dvadeset godina. Koncept albuma podrazumeva šesnaest pesama podeljenih u četiri stava, u svakom po četiri numere koje je Sveta poređao tako da mu se aranžmanski dobro uklope. To je jedno putovanje kroz razne muzičke pravce i atmosfere, prouzrokovane, pre svega, stihovima koji su u meni probudili različite muzičke vizije. Međutim, iako je raznoliko, jedna specifična orkestarska boja, uz bend koji daje celoj priči pop-rok koncept, objedinjuje Nove senke u nešto što se može slušati izasebno po pesmama, ali u celosti, kao delo klasične muzike.
Kako je izgledala organizacija snimanja albuma s obzirom na to da je učestvovao veći broj ljudi, a na snazi su bile razne mere ograničenja tokom godine?
Tu smo imali sreće jer kada smo mi počeli da snimamo, i kada je najveći deo odsviran u studiju, bio je najrelaksiraniji period vezan za zabrane okupljanja, negde pred onaj jak jesenji talas kada smo mi orkestarske deonice već snimili. Takođe, nismo snimali ceo orkestar odjednom, već grupu po grupu instrumenata, neke i zasebno, pa smo ih multiplikovali kako bismo dobili jak orkestarski zvuk. Moram da naglasim da su svi muzičari koji su ovo svirali, i onda na koncertu i sada u studiju, veliki profesionalci, a sa takvim ljudima je zadovoljstvo sarađivati. Album je izašao u sam smiraj prethodne godine, 31. 12. kao svojevrstan poklon. Važno je istaći da su novčana sredstva bila neophodna i da su podrške gradskih i pokrajinskih institucija kulture takođe doprinele da sada imamo i CD izdanje. Iza ovog albuma kao izdavač potpisana je Asocijacija gitarista Vojvodine sa kojom duži niz godina imam iskrenu i uspešnu saradnju.
Kad smo kod pomenutih novonastalih okolnosti, mnogi umetnici su se okrenuli virtuelnom načinu komunikacije sa svojim pratiocima. Kakvo je tvoje mišljenje o tome i da li imaš u planu jednu takvu, „live“, promociju albuma „Nove senke“ ili čekamo staro dobro druženje uživo?
U planu je bilo, pre nego što nas je sve zauzela situacija sa virusom, da krajem 2020. izvedemo dva-tri koncerta. Plan je bio napravljen. Trebalo je da to budu nastupi u Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici… Međutim, kako se sve ovo odužilo i ne nazire se kraj, razmišljali smo šta nam je najbolje rešenje. U planu je svakako medijska promocija čim se malo rasterete mere zabrane, kako bismo CD predstavili jednim vidom konferencije. Tu bi govorili i recezenti albuma, pesnici Miloš Zubac i Miroslav Aleksić, a postojala bi mogućnost da se jedan deo tiraža ponudi prisutnima. Što se koncerata tiče, moja definitvna odluka je da sačekamo da se publika potpuno vrati u sale. Nemam priliku da često koncertiram, posebno ne na ovaj način i žao bi mi bilo da potrošimo trud, energiju, vreme i entuzijazam svih tih ljudi pa da to sviramo pred kamerama „okačeni” na neki LIVE stream koji će pogledati skroman broj pratilaca. Pomenuti koncert iz 2017. godine bio je fantastično posećen, sala Pera Dobrinović bila je prepuna, sedelo se i na stepeništima. Želim da svi oni koji vole poeziju Crnjanskog, koji poznaju ono što radim, ali i oni kojima bi to bilo upoznavanje sa oba slučaja, mogu opušteno da uživaju u normalnim okolnostima. Sve drugo, moj je stav, nema mnogo smisla.
Nakon objavljivanja albuma smo se podsetili i spota za pesmu „Partenon“ koji je snimljen 1996. godine. Možemo li da očekujemo spot za još neke pesme sa albuma?
Ideja u vezi sa spotom potekla je od brata Svetozara. Iskoristio je materijal sa dobro očuvanog VHS-a iz 1996. godine (original beta kasete su izgubljene) i uz odobrenje reditelja Gorana Vukčevića, reizmontirao celu priču. Zanimljivo je da je taj originalni spot emitovan samo jednom, što i dan-danas nije jasno zbog čega je takav odnos tadašnje NS+ Televizije bio prema celoj priči. Ovo je prilika da na Yuotube kanalu veći broj ljudi sazna za to, iako to danas dobija i posebnu patinu. Na tom snimku svi smo dvadeset pet godina mlađi, neki (posebno ja) gotovo neprepoznatljivi, ali mi je sve upravo zbog toga i simpatično. Glavne uloge bili su Slobodan Ćustić, Ivana Vukčević i ja, uz sve članove benda Revir i veliki broj statista. Sve je smešteno u tridesete godine prošlog veka, a atmosfera oslikava moralni pad društva u Evropi. Svakako, tema večna i iznova inspirativna kad god da se prikaže. S obzirom na to da je finansijski momenat uvek ključan, trenutno nema planova za nove spotove, ali neka ideja oko ekranizacije kantate postoji, međutim, trenutno daleko od bilo kakve realizacije.
Vrednost „Novih senki“ prepoznala je Zadužbina Miloša Crnjanskog, ali i nekoliko pojedinaca koji su podržali ovaj projekat. O kakvoj saradnji je reč i kako je do nje došlo?
Posebnu ozbiljnost celom projektu daje zvanično odobrenje Zadužbine Miloša Crnjanskog. Prepoznali su u nama ideju da poeziji Crnjanskog damo jedan umetnički život više. Njima dugujemo i posebnu zahvalnost kao i osobama koje su posredstvom ličnih donatorskih uplata pomogli izdanje, a to su Aleksandra Pavlović Kmekić, Nikola Rausavljević i Goran Hardi.
Trebalo bi da pomenemo da su album upotpunile i dve recenzije koje su napisali istaknuti novosadski pesnici, Miloš Zubac i Miroslav Aleksić. Kakve su povratne reakcije slušalaca?
Reč je o dva priznata i značajna pesnika. Sa Milošem, takođe kantautorom, već nekoliko godina sarađujem, a od skoro i u pripremi jedne velike i značajne pesničko-muzičke edicije o kojoj ćemo tek govoriti. Na koncertu Nove senke 2017. godine o mom stvaralaštvu besedio je kao niko do tada, a ni od tada. Miroslavovo prisustvo na CD-u mi je takođe bilo veoma važno jer je to čovek sa kojim već desetak godina imam priliku da sarađujem, a pre svega u podršci još jednom sjajnom pesniku, Milošu Galetinu, na čijim smo promocijama mnogo puta zajedno nastupali. Obojici dugujem neizmernu zahvalnost što su svoja imena potpisali u okviru kratkih osvrta na album Nove senke. Zahvaljujem se i Anđeli Amidžić na veoma originalnom, minimalističkom pristupu kada je idejno rešenje omota CD-a u pitanju, i posebno Božidaru Sekuliću, toncu i producentu na projektu i Predragu Pejiću vlasniku studija Do-re-mi. Reakcije publike su dobre, to je pokazao i pomenuti koncert, a meni sve to ukazuje na to da ono što radim, ne samo u okviru ovog projekta, ima neki širi smisao, i da će možda neka buduća vremena doneti mogućnosti da se sve to više vrednuje i isprati. Utoliko je i moja zahvalnost vašem portalu neizreciva, jer uvek objavite sve vezano za moj rad.
Na albumu čujemo više različitih žanrova. Koji bi žanr, po tvom mišljenju, najviše odgovarao Crnjanskom i njegovom karakteru, kao i poetici?
Vratiću se delimično na prvi odgovor. Kada sam kao student čitao poeziju Crnjanskog uočio sam različite atmosfere, gotovo dijametralne. Od onih kakve se mogu videti u pesmama Serenata, Mizera, Priča, Prva jeza, Oči, pa do onih poput Vatromet, Putnik, Ja ti i svi savremeni parovi, Partenon, Poslanica iz Pariza… Osetio sam muziku u tim stihovima, ali potpuno drugačijih emocija. Svaka od šesnaest pesama ima upravo onakvu muziku kakvu sam ja smatrao da treba da dobije, iako su različiti stilovi. Od šansone, klasičnog pop-roka, do pesama džeziranih aranžmana, mešovitih ritmova… Od svih pesnika na čije sam stihove komponovao, a sada ih ima povelik broj, jedino kod Miloša Crnjanskog sam dolazio do polarizovano udaljenih muzičkih rešenja, a opet, kao što se u stihu prepozna da je to pisao jedan čovek, tako se i u mom muzičkom rukopisu može osetiti da je to sve izliveno iz pera jednog autora. Dugo se bavim komponovanjem na stihove pesnika koje volim, i ono što je uvek najvažnje je, i to više puta podvlačim, da muzika ne sme da ubogalji stih, da ga nadjača, da mu preuzme primat. Ona mora da ide ispod reči, dovoljno jasna, slepo prateći svaku emociju, podražavajući je, a ne gušeći je. Mora biti tajanstvena, a dominantna istovremeno, što svakako nije lako i nije svako (iako ima raznih pokušaja), to sa uspehom umeo da uradi.
Mina Erić
