Još od čuvene reklame „Svetsko, a naše“, za pivo čije se marke više i ne sećam, ovaj slogan je počeo da se upotrebljava kada za nekog hoćete da kažete da je bolji od ostalih. Iskreno nisam baš pristalica ovakvih krilatica, ali u slučaju benda Nemesis ne mogu, a da je ne upotrebim. The War Is On je njihov debi album kojim su pokazale zrelost i inovativnost koja ne može da se čuje na domaćoj metal sceni, a retko može da se čuje i na sveukupnoj muzičkoj sceni u Srbiji.
Pretpostavljam da će ovo da čitaju samo oni koji su već upoznati sa radom benda, ali možda neki znatiželjnik klikne pa… Nemesis je melodic death metal bend iz Beograda, ono što ga izdvaja od ostalih je što postavu čine pet devojaka. Počinju sa radom 2013. godine, ali prvi znake popularnosti Nemesis doživljavaju nastupom na Bunt rock festivalu 2018. godine. Moj prvi susret sa njima ipak je bio na koncertu sa Thy Art Is Murder u Elektropioniru, kada su ukrale slavu te večeri i zasenile mnogo popularnije i iskusnuije kolege iz Australije. Posle tog koncerta priča o Nemesis je bila sve glasnija, zainteresovanost medija, koji se ne bave muzikom, je usledila, ne samo zato što su u pitanju devojke nego i pravac kojim sviraju.
Hitovi kao Divine Retribution, Uprising ili Dead End, koji su prethodili ovom albumu su bili sasvim dovoljan razlog da ga sa nestrpljenjem očekujem, ali hitovi ne čine album. Ostatak albuma, nikako ne zaostaje za singlovima, možda neke od pesama nemaju potencijal hita, ali će svakako postati tzv. fan favoriti na koncertima benda. Living Dead People se već izdvojila kao, sada već, koncertni hit benda, Pandemonium odskače, ne samo zbog moćnog refrena, već i zbog mračnije atmosfere, lažnog početka koji obećava baladu, a usledi nešto sasvim drugo.
Ovaj album je odličan po svim merilima kojih mogu da se setim. Prevazilazi standarde koji su primarni na domaćoj sceni, ne zato jer bend peva na engleskom već zato jer je album kompaktan, ima svoj početak, kraj, suštinu, nije samo skup pesama pod jednim imenom, što je čest slučaj kod izdanja na ovim prostorima. Što se tiče standarda kojima se rukovode strani izdavači ovaj album se takođe visoko kotira, jedini nedostatak u tom slučaju bi bio produkcija koja bi morala biti bolja, što nikako nije krivica benda. Pogotovu produkcija vokala bi trebala da bude mnogo modernija jer ono što Sanja Drča prikaže na koncertima, otvoreno tvrdim jedan od najboljih frontmen-a, ne samo frontwomen-a, na Balkanu, na albumu ponekad ne dolazi do izražaja.
Gitara Aleksandre Petrović je savršena, bez ikakvih pretenzija za dokazivanjem, što je čest „problem“ u metal pravcu, solaže su efektne i sasvim dovoljno duge, ili kratke. Rifovi, možda i najvažniji aspekt metal muzike, su upečatljivi, sirovi i lako se pamte, npr. kao u numeri Oppression. Ritam sekcija (Tijana, Biljana i Selena) je besprekorna, zanimljiva, i održava kontinuitet albuma, preslušati Divine Retribution, Savages.
Nemesis pogađaju suštinu pravca koji sviraju, bez pretenzija za inovacijama, ali nikako ne plagiraju ono što im je prethodilo već se prilagođavaju i nude svoju verziju. Ono što sam primetio, možda je samo lični doživljaj, ali The War Is On nije album na prvo slušanje. Bilo mi je potrebno nekoliko preslušavanja, od početka do kraja, bez prekida, da uđem u ritam ove ploče, da prihvatim njenu energiju. Svakim novim preslušavanjem ovaj album nudi sitnice koje su promakle u prethodnom slušanju, sitnice koje čine jednu mnogo veću celinu koja pomera granice (mog) oduševljenja autorskim i sviračkim sposobnostima benda Nemesis.
Mike Stankovich
