Posle „Petog Leptira“ i „Top je bio vreo“ srpska kinematografija je obogaćena još jednim filmom sa dečakom u glavnoj ulozi.
Ovi filmovi mogu da se posmatraju višeslojno kao zabava za decu, ali i kao prikaz sveta kroz dečiju prizmu.
„Ničije dete“ je debitantsko ostvarenje Vuka Ršumovića (scenariste po profesiji) koga je inspirisala istinita priča o divljem dečaku „srpskom Tarzanu“, kako ga je nazvao jedan novinar. Radnja filma se odvija pred kraj prošlog veka, u Jugoslaviji. Lovci u šumu sasvim slučajno nailaze na divljeg dečaka, odvode ga u Beograd u dom za nezbrinutu decu.
Nazivaju ga Haris i vaspitač Ilke (Miloš Timotijević) pokušava da mu pomogne da se navikne na uslove života u domu. Jer Haris (Denis Murić) nije ni čovek ni životinja, on izgleda kao dečak ali je totalno nesocijalizovan. Plaši se ljudi, ne govori, ne hoda i oseća se zarobljen u četiri zida jer je navikao na prirodno okruženje.
Ubrzo se sprijateljuje sa dečakom Žikom (Pavle Čemerikić) koji mu je postao cimer. Žika je dete koje ima oca, ali otac ga konstantno napušta. Poslednji put kada otac dolazi po njega on napušta Harisa i on u međuvremenu progovori, socijalizuje se, ali se Žika posle izvesnog vremena vraća.
Kako ne može da se vrati u dom on se iz očaja ubija. Žikina devojka, Alisa (Isidora Janković) koje mu je jedina preostala drugarica, postaje prostituka i plesačica u noćnom klubu.1992.godine stiže poziv dečaku da se vrati u Bosnu, on odlazi sam i ponovo završava u šumi suočavajući se sa divljinom oči u oči sa vukom.
Scenario koji potpisuje sam reditelj je nastao kako posledica istraživanja i rekonstrukcije događaja s obzirom da se radi o istinitoj priči.Vuk Ršumović nije upao u klasičnu zamku, preterane sentimentalnosti i romantizovanja priče već je prikazao događaje po sasvim logičnom i realnom redosledu. Govor je jedina karakteristika koja razlikuje čoveka od životinje. “Ničije dete“ je odraslo sa vukovima tako da njemu govor nije bio potreban za iskazivanje emocija. Progovorio je tek kada mu je dečak oduzeo kliker i kada nije hteo da mu ga vrati. Znači ,u situaciji kada je nemoć prevladala i nije mu preostalo ništa sem da progovori „Daj.“
Po atmosferi i estetici ovaj film bismo mogli uporediti sa „Top je bio vreo“ (iako je „Ničije dete“ neuporedivo bolji u svakom smislu) koji govori o dečaku bez roditelja koji isto tako ne govori i isto se nalazi na milost i nemislost okoline u ratnom vihoru.
Ono što razlikuje „Top“ od „Ničijeg deteta“ je to što se u „Topu“ znala nacionalnost dečaku i što su ga ljudi doživljavali kao Srbina za razliku od ovog filma u kome dečak nema identitet. Ne zna se šta je po nacionalnosti niti ko su mu roditelji niti odakle dolaze.
Pretposlednja scena u filmu prikazuje čitavu banalnost ljudi kada ga presreću vojnici i pitaju „Čiji si ti“ (alaudirajući na nacionalnost), a on odgovara da se zove Haris na šta oni odlučuju da ga povezu uz zaključak „Naš si“.
On im se pridružuje, ali usred krvavog obračuna koji se dešava u šumu, Haris koristi priliku da pobegne i sretne vuka, svog nekadašnjeg prijatelja. Reditelj je hteo ovim simboličnim scenama da prikaže koliko su ustvari životinje plemenitije od ljudi jer se divlji dečak sa životinjama osećao prihvaćeno za razliku od ljudi koji su ga ismejavali jer je drugačiji-neprilagođen.
Iako rat u ovom filmu zaista nije tema on je samo jedan od događaja, prikazuje besmislenost ljudske logike da je neko tvoj, naš, vaš samo zbog imena, religije, nacionalnosti, a da ne zna ništa o toj osobi. Krajnje svedena režija stavlja glumce u prvi plan koji dostižu neverovatne emocionalne transformacije. Pre svega sjajni Denis Murić, koji je prikazao lik dečaka Haris, a prikazao sa neverovatnim osećajem za unutrašnji monolog. I ostala deca iz glumačke ekipa Pavle Čemerikić i Isidora Janković zrače posebnim senzibilitetom koja doprinosi uverljivosti njihovih likova. Glumačka podela je po meni najproblematičnija stvar u srpskom filmu jer se uvek igra na kartu poznatih glumaca ili standardne ekipe koja radi zajedno. Međutim u ovom filmu to nije slučaj. Glumačka ekipa je sjajna i pažljivo odabrana. Miloš Timotijević (Ilke) je glumac koga ranije nisam primećivala,a u ovom filmu dobio šansu da pokaže svoj raskošni talenat.
Primećuje se da je reditelj dugo i posvećeno radio sa glumcima i da je svaki lik pažljivo napravljen i prepoznaje svoju ulogu u čitavoj priči. Nema izveštačenosti niti nasilne karakterizacije likova, oni se otkrivaju postepeno kroz emocionalnu iznijansiranost i odnos prema divljem dečaku. Jer Ničije dete je ustvari pasivna uloga i njegovo percipiranje sveta je ono kako se drugi ponašaju prema njemu. Kamera u filmu zumira pojedine detalje i često ga slika kako on ustvari izgleda iz perspektive drugih ljudi.
Ovaj film iako pripada novom srpskom realizmu, a bajkovit je po fabuli, izrasta iz jedne lokalne u univerzalnu priču. Priču o ljudskosti, prihvatanju, prijateljstvu i vraćannju čoveka prirodi i svojim korenima. Ovaj zaista odličan film, pleni harmoničnošću i estetskom usaglašenošću na svim poljima i pokazuje veliki talenat i zrelost reditelja. Nemojte pomisliti da ovaj film ima ikakve veze sa depresijom, sumornošću svakodnevice i ispraznim socijalnim pričama na koje smo navikli.
“Ničije dete“ ima dubinu filmske priče i spektar emotivnosti koji do sada nismo videli nikad u novijem srpskom filmu. Fantastičan film, zasluženo je dobio nagrade na svetskim festivalima!
Dragica Mačkić
Foto: Aleksandra Popović
