Ja sam B.. i rođena sam 1997. godine kao četvrto i najmlađe dete u porodici. Živim u Novom Sadu od svog rođenja, ali sam sa školovanjem morala da počnem nešto kasnije. Moja dva brata i sestra su se školovali, ali kada je došao red na mene, roditelji jednostavno nisu imali dovoljno para. Pitanje je i da li bih završila školu da sa mnom i mojom porodicom nisu stupili u kontakt volonteri iz Novosadskog humanitarnog centra. Oni su želeli da mi pomognu, ali roditelji nisu odmah u početku pristali na tako nešto. Plašili su se, ali su im volonteri objasnili da će mi izaći u susret u svakom pogledu i na kraju sam upisala osnovu školu “Sveti Sava” koju sam kasnije zavšila sa odličnim uspehom.
Kasnije sam srednju školu upisala vanredno, ali zbog finansijske situacije sam morala da odustanem od toga. U tom periodu je tata ostao bez posla, pa sam morala da potražim posao kako bih pomogla porodici.
Sećam se da sam kao mala maštala da jednog dana postanem policajac, ali sam od tog sna morala da odustanem opet zbog finansijske situacije, ne mislim da mi je to što sam Romkinja predstavljalo prepreku ka ostvarivanju tog sna.
Tokom školovanja sam se uglavno družila sa decom romske nacionalnosti, ali samo zbog toga što smo bili u većini, tako da u tom periodu se nisam osećala odbačenom. Svi su me lepo prihvatili, čak i deca drugih nacionalnosti. Nikada me nisu gledali kao Romkinju već kao pravog prijatelja.
Lično nisam doživela nikakvu vrstu diskriminacije. Romkinja sam, pa sam Romkinja, ne mogu se promeniti. Nikada mi ljudi iz okoline nisu govorili da nešto ne mogu ili ne smem da uradim samo zato što sam Romkinja. Naravno ljudi su znatiželjni, pa im je zanimljivo da me ispituju o stvarima vezano za naše romske običaje što se tiče udaje i slično. Njima je to zanimljivo jer im je strano i dragim ljudima u svojoj okolini pričam o tim stvarima.
Na ulici se nisam susretala sa diskriminacijom od strane nepoznatih ljudi. Možda ne mogu da pročitam ljudima misli i ne mogu da znam šta misle o meni, ali neprijatnih situacija stvarno ne mogu da se setim.
Mislila sam da ću nailaziti na probleme prilikom pronalaska posla, zbog imena i prezimena, ali stvarno me nikada nisu odbili na razgovoru za posao samo zbog toga sto sam Romkinja.
Imam naravno prijateljice koje su se u školi susretali sa diskriminacijom. Deca nisu htela da se druže sa njima, bežala su od njih. Možda je to zbog toga što su oni u svojim školama bili manjina. U mojoj školi toga nije bilo jer su odeljenja kod mene sačinjavali uglavnom Romi. U ostalim školama sigurno da postoje predrasude da mi Romi lažemo, krademo, da smo ovakvi, onakvi.
Kasnije kada sam upisala srednju školu bila sam jedina Romkinja, ali su u tom periodu i deca bila zrelija, pa se ni tada nisam susretala sa većim problemima, što ne znači da ih ostali Romi nemaju.
Mislim da bi mi bilo bolje da nisam rođena u Srbiji. Prvenstveno zbog finansijske situacije, ali misim da bi i nas Rome u nekoj drugoj zemlji bolje prihvatili. Grad kao grad, Novi Sad je meni jako lep, ljudi su uglavnom dobri prema meni. Postoje ljudi koji ne vole Rome, zbog mnogih izbeglica koji su se doselili. Ja sam ovde rođena, pa možda zbog toga nemam tih problema. Ljudi čuju da sam iz Novog Sada, pa se možda zbog toga drugačije ophode prema meni. Ali imam drugaricu koja je rođena na Kosovu i ona često nailazi na uvrede da je Ciganka, Šiptarka šta god i uglavnom ima problema gde god da ide. Romkinja je u pitanju! Ne treba nam, i u vezi školovanja i u vezi posla. Čim čuju njeno prezime problem nastaje.
Trebalo bi da ljudi imaju više razumevanja i više poštovanja za nas. Da vide stvari iz našeg ugla i možda bi tada situacija bila bolja. I mi smo ljudi što se kaže. Nismo mi došli ovde da bismo pravili probleme… Naravno ima takvih, ali ne mislim da su samo Romi takvi.
Kao moguće rešenje za razbijanje predrasuda prema nama Romima vidim u boljoj komunikaciji. Potrebno je više radionica i više druženja da bi se situacija poboljšala. Ljudi kroz priču neće više gledati tu osobu samo kao Roma, već kao sagovornika koji ima šta da kaže i koji može da bude i iskren prijatelj. Kada bi ljudi više vremena provodili sa Romima onda bi shvatili pravu istinu.”
Reč autora
“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.
Razgovor nam je omogućila organizacija Novosadski humanitarni centar.
Novosadski humanitarni centar (NSHC, www.nshc.org.rs ) je neprofitna i dobrotvorna organizacija koja doprinosi stvaranju humanog društva kroz pružanje podrške ugroženom stanovništvu, podsticanje aktivizma građana, istraživački rad i obrazovanje.
NSHC je osnovala 1998. godine mala grupa građana koja se tokom devedesetih, u vreme ratova i velike izbegličke krize, bavila pružanjem podrške ugroženim ljudima. Među osnivačima NSHC-a nalazili su se izbegli sa prostora BiH, kao i državljani Republike Srbije. U prvim godinama rada, NSHC je najviše bio okrenut potrebama velikog broja izbeglih i interno raseljenih lica, pružajući im psihološku, socijalnu i materijalnu podršku. Kasnije se NSHC razvio u organizaciju koja podržava različite ugrožene i marginalizovane grupe, među kojima prisilni migranti i dalje zauzimaju važno mesto.
NSHC pruža usluge psiho-socijalne, obrazovne i druge podrške posebno osetljivim grupama u društvu, među kojima izbeglim i raseljenim licima, Romima, starijim osobama, deci i mladima, žrtvama nasilja i drugim.
NSHC istražuje potrebe i potencijale ugroženih grupa i zalaže se za ostvarenje njihovih prava. U oblasti promocije zdravlja, NSHC informiše i edukuje mlade u oblasti mentalnog i reproduktivnog zdravlja.
NSHC pruža podršku drugim udruženjima, podstiče aktivizam građana i promoviše volonterski rad. NSHC se zalaže za humano rešavanje problema napuštenih životinja i odgovoran odnos ljudi prema životnoj sredini.
OBLASTI RADA:
Osnaživanje ugroženih grupa
Podrška razvoju civilnog društva
Istraživanja, edukacije, zagovaranje
KANCELARIJA NSHC
Arse Teodorovića 3
21000 Novi Sad, Srbija
T/F: (+381.21) 423.021 E-mail: nshc@eunet.rs
FB: NSHCentar
Twitter: NSHCentar
www.nshc.org.rs
Radno vreme: ponedeljak – petak od 8h do 16h
SAVETOVALIŠTE ZA MLADE
Bulevar Vojvode Stepe 1, Novi Sad
Mobilni: 063.694.677 (viber) E-mail: savetovaliste.nshc@gmail.com
FB: NSHCsavetovaliste
Skype: Psihološko savetovalište NSHC
Radno vreme Savetovališta: ponedeljak – subota od 10h do 19h
Foto: Pixabay.com
Pripremio: Miljan Stojmenović
