Rođeni Holanđanin, Arsen Marković, i Kikinđanka Ružica Panić su svoju ljubav započeli u Novom Sadu i u istom su nastavili da je grade. Arsen i Ružica su se upoznali na jednoj humanitarnoj žurci u Novom Sadu, koje često posećuju i za koje su naglasili da su veoma prijatno iznenađeni što je odziv Novosađana uvek veliki.
Arsen je rođen u Holandiji 1990. godine i tamo je završio studije, ali kada su njegovi roditelji izašli u penziju po završetku njegovih studija, jednoglasno su izabrali su Novi Sad kao mesto za život.
Svaki raspust i slobodno vreme je provodio u Srbiji i od malena je znao da će živeti u Srbiji nakon završetka školovanja. Novi Sad je izabran, jer je mirniji od Beograda, a blizu rođaka koji žive u Zrenjaninu i Beogradu.
Najviše voli Petrovaradin, jer je kao mali ponosno gledao sliku svog dede koji je bio pukovnik u Kraljevini Jugoslaviji, te se zbog toga i prijavio na turističku turu upoznavanja tvrđave i njenih tunela, koja mu se veoma svidela.
Arsen je završio studije na smeru za grafički dizajn, ali nije izabrao da se time profesionalno bavi. Zaposlen u jednoj privatnoj firmi u Beogradu, ali mu nije problem da svakog dana putuje do posla, jer smatra da je Novi Sad kvalitetniji za život. Svestan je toga da je Vojvodina veoma plodna zemlja, te ima u planu da u budućnosti otvori firmu koja se bavi konopljom. Ne sviđa mu se što Srbija ima mnogo veću birokratiju i što bavljenjem privatnim biznisom zahteva puno papirologije.
Ružica, studentkinja psihologije, je od malena često dolazila u našu Atinu i već na prvi dolazak se zaljubila u ovaj grad, a u isti preselila pre deset godina po završetku srednje škole. Novi Sad je izabrala kao mesto za život iz razloga što je mirnoća grada podseća na Nove Kozarce, gde je provela veći deo svog života. Smatra da je pre desetak godina imao više zelenila nego sada, te joj se ne sviđa što se zelene površine zamenjuju „betonom“, ali u danima kada joj treba veći mir od onog koji grad pruža, isti pronalazi na Petrovaradinskoj tvrđavi, na Fruškoj gori ili šetnjom kroz Kamenički park.
Naravno, tu je i nezaobilazni Štrand!, dodala je Ružica.
Novi Sad joj je posebno drag, jer je u njemu upoznala svog sadašnjeg momka, a odlučili su se da ostanu u njemu i grade svoju budućnost, jer pruža mnogo. Prvenstveno je grad omladine, kao univerzitetski grad on odiše mladalačkom energijom, a i većina prijatelja im živi u gradu, te česta druženja sa njima ulepšavaju ostanak u istom. Ružica je zaposlena i smatra da je grad, što se tiče njene profesije, veoma otvoren i pruža dosta mogućnosti za zaposlenje.
Lepota grada se ogleda u različitosti kultura koje ima, u ljudima koji su izuzetno staloženi, u veličini grada koja dozvoljava da se sa ljudima koji su vam dragi možete brzo organizovati i okupiti, što je mnogo bitan faktor, jer Ružica za sve u životu nalazi inspiraciju upravo u ljudima.
Arsen posebno voli da posećuje manastire na Fruškoj Gori, ali ono što mu karakteristično za Novi Sad je što može duže da sedi u baštama kafića i da uživa u piću sa dragim ljudima, što u Holandiji nije bilo moguće zbog vremenskih uslova. Omiljeni sladoled mu je kod Futoške pijace. Mada, najviše voli hranu koju Ružica spremi, ali posle napornog dana vole da svrate do restorana Bata Pežo, jer smatraju da imaju odličnu hranu, a uz dobru hranu najbolje ide čaša vina iz vinske kuće Kovačević.
Iz doživljaja Ružice i Arsena se zaključuje da se u gradu uvek može pronaći mir, inspiracija i mesto za sebe.
Novi Sad je sve više izbor parova da tu grade svoju budućnost, da u njemu stvaraju neke nove životne prilike, stiču do sada neznana iskustva, grade nova prijateljstva i da im bude stabilna baza u svemu neizvesnom što budućnost može da sadrži. Možemo slobodno reći da je Novi Sad, grad omladine i grad sigurne budućnosti!
Ana llić
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
