Novi Sad, grad koji mnogi ljudi različitih nacija i različitih etničkih grupa doživljavaju svojim domom, ima tu sreću da se može nazvati kulturnom prestonicom Srbije. Ali sa druge strane upravo ta šarenolika struktura ljudi može izazvati i određene probleme i povod za diskriminaciju prema određenom sloju ljudi. Romi, kao najbrojnija nacionalna manjina u zemlji nisu izuzetak. U cilju sagledavanja njihovih problema popričali smo sa A.H. i upoznali se sa njegovom stranom priče.
Za početak, možeš li nam ukratko predstaviti sebe? Odakle si i kako je izgledalo tvoje odrastanje?
Rođen sam 1994. godine na Kosovu i već sa svojih 5 godina tokom bombardovanja sam se sa porodicom preselio u Novi Sad. Tu su me čekala nova poznanstva, novi običaji i novi jezik koji nisam do tada govorio. Sve je to bilo teško za mene i naravno za moje roditelje koji su već bili veliki ljudi.
Jedan od bitnijih problema kod Roma jeste školovanje. Kako je u tvom slučaju to proteklo?
Sve je počelo kada su na naša mala vrata pokucali ljudi iz NSHC-a. Ljudi su nam pomogli, sakupili su nas decu sa ulice i odveli u radionicu gde smo svi zajedno polako učili jezik. Sve je to bilo jako teško posle bekstva od rata. Pričali su nam i učili nas stvarima jezikom koji do tada nismo razumeli. Sećam se da mi je prvo slovo u životu koje sam napisao bilo A. Kada sam krenuo u osnovnu školu sedeo sam odmah do učiteljice upravo zbog jezika koji mi je još uvek bio stran. Drugovi su me prihvatili takvog kakav sam, nisu imali ništa protiv. Pomagali su mi oko domaćeg, oko likovnog kada nisam imao bojice i sličnih stvari. U trećem razredu pojavio se Engleski jezik, ali učiteljica nije dozvolila da učim pošto ni Srpski nisam znao kako treba. To se na kraju i dobro ispostavilo. Evo sada govorim Nemački, Albanski, Turski i naravno Engleski…
Tokom školovanja koji predmet ti je bio najdraži? Šta ti je privuklo najveću pažnju i da li ti se kao i kod ostale dece javio prvi san šta ćeš biti kad porasteš?
Najviše sam voleo geografiju i naravno kao i svaki dečak fizičko zbog fudbala. Moji dečački san je bio da kada porastem budem golman. Sećam se svetskog prvenstva u fudbalu 2006. godine kada je Italija osvojila zlatnu boginju. Navijao sam za Italiju, a jedan od heroja tog prvenstva je bio moj idol – Đanluiđi Bufon. Čak su me i vršnjaci na fudbalu zvali Bufon kada bismo igrali fudbal. Uvak sam maštao da branim na nekoj velikoj utakmici. San mi se ostvario, ali na kratko… Sudbina uvek život tera na neku drugu stranu kao i većinu ljudi.
Da li si nekada bio izložen verbalnom ili fizičkom nasilju?
Peti razred sam ponavljao, pa vršnjaci nisu bili baš prijatni prema nama. Bilo nas je sedmoro Roma i deca su uvek bežala od nas. Uvek kada sam bio pored nekog Srbina, Mađara, uvek su se sklanjali od nas… Kada bih nekog od njih dodirnuo uvek su se brisali i smejali, rugali su se meni, ali i ostalim Romima.
Bilo je i perioda kada su se iz drugih škola deca sakupljala, njih 50, 60 i dolazili u našu školu da nas tuku samo zato što smo Romi. Ali na kraju sam sve to izdržao. Od svih nas jedino smo moja drugarica Dž.B. i ja zavšili osnovnu, a kasnije i srednju školu.
Kakva je situacija bila nakon školovanja? Da li si se susretao sa diskriminacijom i prilikom pronalaska posla? I kako se nepoznati ljudi ophode prema tebi na ulici?
Nisam imao većih problema u traženju posla. U međuvremenu sam se i oženio, a sada čekam i dete… Jedno vreme sam radio na kasi i mislio sam da će se ponoviti osnovna škola i da će me sada mušterije diskriminisati kao i deca u školi, ali nije bilo tako. Ljudi su me prihvatili ovakvog kakav sam, zavoleli su me… Neki ljudi su mi govorili da me vole kao svoje dete, pošto su videli da i mi Romi možemo postići nešto u životu.
Kakav je položaj Roma u Srbiji, ali i u Novom Sadu? Da li bi život bio lakši da si rođen u drugoj državi i šta mi kao društvo možemo da uradimo da bi se diskriminacija prema Romima smanjila?
Izvinjavam se ako grešim, ali mislim da živimo u takvoj državi u kojoj diskriminacija nad Romima nikada neće prestati. Pričalo se nakad da je Novi Sad bio bolji grad, ali da su ljudi iz drugih krajeva pokvarili mentalitet i uveli mržnju i diskriminaciju prema Romima i muslimanima. Kakav da je, ja sam odrastao u ovom gradu i volim ga ma kakav bio.
Grad i društvo treba prvo da nauče buduće roditelje i roditelje koji imaju malu decu da ne mrze ljude druge nacije, boje i vere. Kao što su nas učili roditelji moramo da znamo da smo svi jednaki, ljudi od krvi i mesa i da ćemo jednog dana svi izaće pred Boga.
Razgovor vodio: Miljan Stojmenović
Foto: Pixabay.com
O projektu
“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.
Razgovor sa A.H. omogućila nam je organizacija Novosadski humanitarni centar.
Novosadski humanitarni centar (NSHC, www.nshc.org.rs ) je neprofitna i dobrotvorna organizacija koja doprinosi stvaranju humanog društva kroz pružanje podrške ugroženom stanovništvu, podsticanje aktivizma građana, istraživački rad i obrazovanje.
NSHC je osnovala 1998. godine mala grupa građana koja se tokom devedesetih, u vreme ratova i velike izbegličke krize, bavila pružanjem podrške ugroženim ljudima. Među osnivačima NSHC-a nalazili su se izbegli sa prostora BiH, kao i državljani Republike Srbije. U prvim godinama rada, NSHC je najviše bio okrenut potrebama velikog broja izbeglih i interno raseljenih lica, pružajući im psihološku, socijalnu i materijalnu podršku. Kasnije se NSHC razvio u organizaciju koja podržava različite ugrožene i marginalizovane grupe, među kojima prisilni migranti i dalje zauzimaju važno mesto.
NSHC pruža usluge psiho-socijalne, obrazovne i druge podrške posebno osetljivim grupama u društvu, među kojima izbeglim i raseljenim licima, Romima, starijim osobama, deci i mladima, žrtvama nasilja i drugim.
NSHC istražuje potrebe i potencijale ugroženih grupa i zalaže se za ostvarenje njihovih prava. U oblasti promocije zdravlja, NSHC informiše i edukuje mlade u oblasti mentalnog i reproduktivnog zdravlja.
NSHC pruža podršku drugim udruženjima, podstiče aktivizam građana i promoviše volonterski rad. NSHC se zalaže za humano rešavanje problema napuštenih životinja i odgovoran odnos ljudi prema životnoj sredini.
OBLASTI RADA:
Osnaživanje ugroženih grupa
Podrška razvoju civilnog društva
Istraživanja, edukacije, zagovaranje
KANCELARIJA NSHC
Arse Teodorovića 3
21000 Novi Sad, Srbija
T/F: (+381.21) 423.021 E-mail: nshc@eunet.rs
FB: NSHCentar
Twitter: NSHCentar
www.nshc.org.rs
Radno vreme: ponedeljak – petak od 8h do 16h
SAVETOVALIŠTE ZA MLADE
Bulevar Vojvode Stepe 1, Novi Sad
Mobilni: 063.694.677 (viber) E-mail: savetovaliste.nshc@gmail.com
FB: NSHCsavetovaliste
Skype: Psihološko savetovalište NSHC
Radno vreme Savetovališta: ponedeljak – subota od 10h do 19h
