Sinoć je završeno petnaesto izdanje Arsenal festa kroz čije kapije je, prema rečima organizatora, tokom tri dana prošlo više od 35000 posetilaca. Subjektivni utisak je da je vreme proletelo i da se sve odvijalo nekako ubrzano. Bogata ponuda iskombinovana na dve sviračke bine učinila je da se stalno krećemo i gledamo na sat, ali zbog ipak ograničenog prostora, gde nema mnogo hodanja, uspešno smo to i postizali. Ono što publici nije bilo vidljivo, a nama jeste, je marljivost i izgaranje tehničkog osoblja festivala koje je i ove godine dalo sve od sebe da odemo sa festivala puni utisaka. U to ime, kako ja volim to da kažem, jedan veliki aplauz za predanu ekipu koja će se, nadam se, večeras konačno naspavati.
Poslednje veče bilo je podjednako posećeno kao i prve dve, a na glavnoj bini smenjivali su se vrlo zanimljivi izvođači: od benda La Femme, preko neponovljivog Rundeka, neodoljivog Kiwanuke do energičnog sastava Faithless za veliko finale. Bilo je pravo uživanje đuskati uz francuski sastav La Femme, a onda se prebaciti na jednu dosta mirniju i opušteniju atmosferu uz Darka Rundeka koji je vrlo jasno i ovog puta izrazio svoje stavove o aktuelnoj situaciji. Pesme su odsvirali u dosta sporijem ritmu nego što zvuče originali, ali publici to nije smetalo. I ovo je bila odlična uvertira za narednog izvođača.
Michael Kiwanuka je jednostavno predivan. Velika bina pretvorena je u dnevnu sobu sa puno detalja koji su davali osećaj topline i sigurnosti. U toj dnevnoj sobi bio je i klavir na kojem je izveo prvu pesmu okrenut leđima publici. Odmah nakon toga istupio je pred nekoliko hiljada ljudi koji su ga pozdravili gromoglasnim aplauzom. Fantastični prateći vokali upotpunili su svaki ton benda, a Kiwanukin glas je opojan, blag, lekovit. Najveće oduševljenje je naravno bilo tokom poslednje pesme “Love and Hate” koja je, verujem, mnogima i omiljena, a svakako je njegov najveći hit. Povodom zapažanja o tehničkom osoblju s početka teksta ovde bih dodala da je nakon njegovog nastupa minimum desetak ljudi pakovalo opremu u dva šlepera toliko brzo da je kašnjenje za Faithless bilo svega desetak minuta.
Za veliko finale na glavnoj bini dočekao nas je eksplozivni zvuk sastava Faithless. Faithless su se vratili živoj svirci 2024, posle osam godina. Bend je na taj način označio povratak na scenu posle smrti pevača, tekstopisca i DJ-a Maxi Jazza krajem 2022. Moram priznati da nisam očekivala ovo što sam sinoć doživela da nas “oduvaju” u prvih nekoliko minuta. Stizala su pitanja kako zvuče sada bez Maxi Jazz-a, ali meni je ovo prvo iskustvo s njima uživo te zaista ne mogu da odgovorim na to pitanje. Sister Bliss je bila okružena klavijaturama na uzdignutom podijumu i delovala je jako moćno kao i Sudha Kheterpal koja svira perkusije i igra bez prestanka.
Garden binu poslednje večeri otvorili su pobednici ovogodišnjeg Bunt Rok festivala-Paks. Usledio je Autopark te veterani pank rok scene u Srbiji – Six Pack. Miki i ekipa standardno su pružili publici kvalitetnu svirku i odličan provod. Bašta je bila puna, a starost posetilaca je varirala, kako to uvek biva. I uvek mi je fascinantno i entuzijastično kada vidim mlade koji znaju pesme starije od njih samih.
U Gardenu su još nastupali Bad Copy, Idem, KOIKOI, Orthodox Celts koji su zvanično zatvorili festival, ali poslednji kojeg ću da navedem zaslužuje posebnu pažnju. Rambo Amadeus, svetski mega car, koji je po izlasku na binu obavestio publiku da će svirati tribute samom sebi. Svirka je počela džemovanjem u džez maniru, a njegova naracija bila je vrlo smislena. Ono što bih posebno izdvojila je edukativni govor posvećen mladima da se manu klađenja jer su to igre na nesreću i govorio je o tom gorućem problemu skoro minut. Hvala mu na tome što podiže svest o ovoj opakoj zavisnosti od koje se najteže leči. Imao je on tokom karijere razne performanse, ali ipak festivalski nastup nije isto što i solo koncert te je, nadam se, i ovog puta zadovoljio očekivanja posetilaca.
S obzirom na to da sam svedok rasta i razvoja Arsenal festa, jer s ponosom mogu reći da nijedan nisam propustila, iako meni u poslednjih nekoliko godina smetaju gužve koje se stvaraju, realno to je nešto što je bilo neminovno da se desi. Od jedne bine došli su do tri i prateći program se širio iz godine u godinu. Posle EXIT festivala, ovo je sledeći najznačajniji festival u Srbiji. Izuzeću Belgrade Beer fest jer je godinama nudio besplatan program i usmeren je na promociju pivara. Za festivale gde se kupuje ulaznica program se mnogo pažljivije bira kako bi prodaja ulaznica bila uspešna. Uletela je u nekom momentu i komercijala u program jer se na drugi način ne bi mogao ostvariti rast festivala i moram priznati da ga to jeste promenilo drastično, ali zaista s druge strane smatram da južno od Beograda mora i treba da postoji ovakav događaj jer decentralizacija je neophodna što se osnivanjem Arsenal festa i desilo pre 15 godina.
Naš Superheroj, Mikica Zdravković, sigurno bi bio zadovoljan kako je sve proteklo i ove godine, a mi ga sa setom u glasu pominjemo vrlo često, ne samo dok smo u Kragujevcu, i prisećamo se kakav je čovek bio. Njegov lik pratio nas je pogledom sa zidina velike bine i podsećao na neka sretnija vremena kada smo svi bili na okupu. Hvala mu na svemu što je učinio i što Kragujevac postaje centar i srce sveta, a ne samo Srbije tokom tri dana juna.
Nadamo se da su i posetioci uživali isto kao i naša ekipa. Krećemo sa odbrojavanjem do sledećeg susreta u Kneževom arsenalu.
Ove godine nismo poneli fotoaparat, ali na našim Instragram i Tik Tok nalozima možete gledati video materijal koji će vam još bolje preneti atmosferu koja vlada na Arsenal festu.
Tekst: Ivana Jovanović
Video: Andrea Magazin
