Prošle godine, po prvi put sam u celosti ispratila jedan world music festivalu i o tome sam sa zadovoljstvom napisala jedan od meni omiljenih tekstova u svom opusu muzičkog novinara. Pocket Globe se već nekoliko godina za redom u novembru mesecu održava u Novom Sadu i traje tri dana.
Ovoga puta nisam uspela da ispratim ceo program, stoga će ova priča o Pocket Globu festivalu 2024. biti ispripovedana iz ugla dve autorke. To je zanimljiv sinhronicitet u kontekstu ovogodišnjeg izdanja s obzirom da ga je i u programskom smislu obeležilo žensko saglasje odnosno izvođači su većinski bile žene.
Nisam poznavalac, niti pomni pratilac world music pravaca, ali to u ovom slučaju nije ni neophodno. Pravi doživljaj ponekad (ili, pak, često) dođe upravo iz nepoznavanja materije. I u tome je čar. Objasniću.
Na srpskom jeziku pojam world music (koji je mnogo širi od pojma žanra, pravca ili stila) prevodi se kao muzika sveta, na našem jeziku adekvatan prevod mogao bi da bude i muzika Zemlje, a ja bih je nazvala i SveMuzika. Može se reći da je to i muzika naroda, tačnije sveg naroda koji postoji, postojao je ili će tek postojati na svetu. Da bude jasnije, ne naroda u množini, već baš sveg, celokupnog, jednog. Objasniću i to.
Mnogi bi tu muziku jednostavno definisali kao ˶moderan etno˝ ili kao folkornu umetnost koja u svojoj reprezentaciji želi da se približi savremenim shvatanjima. To je, po mom mišljenju zaista i istina, ali tek delimična.
I ove godine sam na mnogo nivoa, slušajući te izvođače, doživela jedno – malo je reći – transcendentalno iskustvo.
U meni se otvorilo mnogo novih horizonata poimanja ne samo o muzici, nego o svetu uopšte, kao i o životu u ovom (jednom) svetu na kugli zemaljskoj, koji je bio i ostao u velikoj meri nesaznatljiv. I dobro je što je tako jer se uvek ima šta otkrivati, a meni je posebno drago što u svom gradu imamo Pocket Globe da nam to omogući.
To nisu (samo) pesme, melodije i numere, to su čitave priče, priče o dalekoj prošlosti koja zvuči kao legenda, a čudna li čuda, preko sedam brda i sedam gora, sedam jezera i sedam mora, kroz više od sedam milenijuma i dalje bivaju naša stvarnost, naše (ne)osvešćeno, ono nešto naše. To ˶naše˝ iako je došlo sa ko zna kog meridijana, iako smo se (možda samo naizgled) po prvi put susreli sa time, ganulo nas je. I to duboko.
To je, između ostalog, i priča o tome koliko smo svi, koliko god i gde god da nas ima, međusobno povezani. Zato sam i rekla da je to muzika sveg zemaljskog naroda, a ne svih naroda, dakle, narodna muzička umetnost u celini, u mnoštvu svojih raznolikosti.
Kroz tu muziku ispričane su priče o (ne)srećnim ljubavima, o izgaranju u (ne)mogućim željama, o slobodi, o ropstvu, o borbi, o opstanku, o primoranosti, o (ne)prihvatanju, o prkosu i ponosu, o migracijama, izgnanstvima, nostalgiji, gradovima, selima, planinama, morima, o prelamanju i slamanju nacionalnih, ali i ličnih identiteta, i na kraju, o čistoj, iskonskoj želji da iza našeg postojanja ostane neka priča koja i danas može da se otpeva, odsvira na nekom potpuno arhaičnom ili potpuno modernom instrumentu, da probudi emocije, da uzdrma duh, da nas nečemu nauči, posebno o tome ko smo mi, istinski i iskonski.
I to sve u isto vreme ume da zvuči i nežno i moćno, i poletno i jezovito.
Ne govorim ni turski, ni kurdski, ni španski, ni švedski, ni italijanski, ni poljski, ni ukrajinski, ni još sedam, osam ili devet jezika kojima su izatkane lirike pesama izvedenih na ovogodišnjem repertoaru Pocket Globe festivala . Međutim, ova muzika mi je pomogla da sve te jezike ipak razumem. Razumeti neki jezik, iako nam je po vokabularu nepoznat, čini se kao kompleksan proces, ali zapravo nije. Ima mnogo kompleksnijih stvari na ovom svetu.
Ako bilo kojim poznatim svetskim jezikom krenemo da govorimo o tradiciji i istoriji, želeći da dođemo do neke suštine, lako možemo zapasti u lavirint značenja i da se potpuno izgubimo u njemu. To su u današnjem vremenu vrlo delikatni pojmovi, podložni manipulaciji, takoreći jedno beskonačno polje za igre moći. Tradicija i kultura su danas, svuda u svetu, mnogo više politički pojmovi nego što su umetnički, nažalost. Kada kažemo kultura i podneblje, u želji da nešto kognitivno kategorišemo, shvatimo da je to sprega strogo ustrojenih datosti, da je to kontekst za čije nam je razumevanje potreban specifičan ključ tumačenja kojim nećemo ništa moći otključati, ako nismo otvoreni za raznolikost, ako smo ukatančeni u samo jedan identitet ili bolje reći – etnitet. Umetnost, u ovom konkretnom slučaju muzika, poseduje taj univerzalni ključ.
Najveći strahovi ovog sveta, ovog čovečanstva jesu strah od nepoznatog, ali i strah od nemoći (spo)razumevanja te se tada i na kolektivnom i na pojedinačnom planu ljudi utvrđuju i potvrđuju granicama.
Tako se jezik (lingua) uspostavlja kao svojstvena mentalna barijera, kao kamen spoticanja u slobodi komunikacije između svet(ov)a. I taj je kamen vrlo masivan i vrlo stamen.
U muzici je moguće da značenje reči i misli postaje jasno i bez da ima razumljiv leksički kontekst, dovoljni su samo ritam i melodija, da ih osetimo, prepoznamo, razumemo i doživimo, da ih, prosto, samo čujemo. Tada kamen krene polako da smekšava.
Ipak, mislim da je potrebno još mnogo pesme i igre da bi se taj kamen potpuno razgradio, istopio i stopio sa zemljom. Potrebno je da mnogo više umemo da slušamo. A da bi smo to mogli, potrebno nam je mnogo više ovakve muzike. Potrebno je da i mi sami ne budemo kao kamen. Trebalo bi da nam je lakše da svetom pustimo glas, nego korenje u jednom parčetu Zemlje.
O tome sam razmišljala dok sam slušala glasove ovih tragačica za davninama. Ako bih sa nečim mogla slikovito da uporedim ovakvo iskustvo slušanja, doživljaj je sličan onom koji se dobija čitanjem Hazarskog rečnika, romana Milorada Pavića. To je nešto staro, prastaro, ali rečeno u formi nije koja sukcesivna (hronološka) već poziva na igru u kojoj se, kao rezultat, u jednoj tački sustiču prošlost, sadašnjost i budućnost.
Nisam imala nikakvo predznanje o izvođačima, došla sam, vođena prošlogodišnjim iskustvom, sa idejom da se sa njima upoznam kroz doživljaj uživo. Tek naknadno sam tragala i kopala informacije o njima, njihovom stvaralaštvu i uopšte, umetničkom doživljaju sveta. Mogu reći da sam, radeći ovo, zaista proputovala (za sad samo metafizički) u sve te neke krajeve koje su nam ove umetnice i umetnici doneli na dlanu izvodeći Muziku Zemlje, svako na svoj način.
Muzičari ovakvog tipa kakve su Samaïa, Ana Alcaide, Hiram Salsano & Marcello de Carolis, Maniucha & Ksawery, Teija Niku i Jelena Popržan Quartet nisu obični muzičari, one su i terenski istraživači, avanturisti, putnici (i mentalno i duhovno i fizički). Oni su svojstveni arheolozi koji kopaju po nagomilanim slojevima višemilenijumske zaostavštine ljudskosti. Iskopine nisu opipljive, to su pesme od usta to usta, a u njima stihovi, osećaji, želje, čežnje, izgaranja… I to nasleđe koje nam iznose na videlo, stvaralačkim postupkom rekreiraju kroz svoj lični doživljaj intimne ljudske (i)storije.
Prve na repertoaru bile su trio Samaïa (čita se: Samaja). Termin potiče iz gruzijskog jezika i označava tradicionalni, ritualni ples u izvođenju tri plesačice.One su Francuskinje, ali njihovo muzičko podneblje je orijentalno, to je zaista jedan čudesan spoj evropskog šarma i razuzdane orijentalne poetike i ritmike. Tu smo imali prilike da proživimo magiju sirovog glasa kroz koncept vokalne polifonije. Koncept je krajnje minimalističan (što ne znači da nije kompleksan, naprotiv) zasnivajući se na principima muzike prvobitnih zajednica te su u performansu dominirali glasovi i udaraljke. Bilo je svakakvih drevnih instrumenata kojima sam morala da guglam nazive kao što su hurdi – gurdi, bendir, rik, bubanj leguero, daf, mandola… Slušajući ovaj nastup, pojam ˶moderna tradicija˝ je za mene dobio novo značenje,a jedan od sinonima je definitivno Samaïa.
Ana Alkaide nam je predstavila magiju nikelharpe, takođe instrumenta (žičanog) koji sam prvi put u životu imala prilike da vidim i čujem. Prvi put sam za jedan muzički instrument pomislila da može biti živo biće, da zaista ima dušu, emocije i moć govora. Glavna karakteristika ovog nastupa je kontrast kao svojstvena igra zaumnih krajnosti. Ana nam je predstavila nešto naizgled potpuno nespojivo u jedinstvenom stvaralačkom konceptu – simbiozu španske i švedske tradicije. Njen centralni motiv jesu sefardske pesme. Ipak, o toj narodnoj tradiciji jedva da nešto znam, ali mi je apsolutno jasno da, kada je Ana Alkaide u pitanju, da je to prezentovano na jedan nestandardan način, uz samu činjenicu na koji način je ukrstila dijametralno suprotne meridijane u svom konceptu. Nastup je u vizuelnom smislu izgledao kao bajka. Taj arhaični dojam crvenokose vile u belom, čija se haljina leluja u gracioznim kretnjama, upotpunili su svetlosni efekti koji su bili maestralni u poigravanju sa kontrastom.
Druge festivalske večeri Iram Salsano i Marčelo de Karolis predstavili su nam muziku sa juga Italije. Očekivano je da, kada je reč o tom podneblju, dobijemo jedan strastven i živopisan nastup, ali naravno, dobili smo mnogo više od toga. Prvo, njen glas je jedinstven, čudnovato sofisticiran, nekako hrapavo vibrantan. Korišćenje lupera kao instrumentalnog pomagala doprinelo je posebnom akcentovanju ritmologije italijanskih južnjačkih narečja. Zanimljiv je i muzički dijalog ovo dvoje izvođača i predstavljao je poseban sloj ove muzičke priče. Bilo je uživanje posmatrati njihove kretnje koje su svaki takt bojile intenzivnom emocionalnošću.
Manijuha i Ksaveri su jedan totalno alternativni duo u kome su oboje solisti, svako kao da peva i/ili svira za sebe, a iz toga nekim čudom, nekom svemoćnom vibracijom se njihovo muziciranje spoji u jedinstvenu harmoniju. S vokalne strane, u pitanju je izvorno seosko pojanje koje smo mnogo puta čuli kao deo naše srpske odnosno balkanske odnosno slovenske tradicije, ali ovde je u pitanju izvorna muzika Polesja, oblasti koja obuhvata Poljsku, Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu. Njegovo sviranje kontrabasa me je zadivilo, nikada nisam videla, niti čula nešto takvo. Ne sećam se da sam ikada videla da je solo kontrabas nosilac celokupne instrumentalne postavke. Ksaveri je jedan od najlucidnijih muzičara koje sam imala prilike da gledam i slušam. Njihov kompletan nastup je najživopisniji dokaz činjenici da izvorno pevanje i eksperimentalni džez imaju mnogo toga zajedničkog i da su u arhetipskom smislu dva strane istog novčića, magije improvizacije, u kojoj se savršeno slažu.
Treća i završna noć u priču uvodi drugu autorku ovog teksta sa dva slova dužim imenom, ali podjednako zainteresovanom za otkrivanje muzičkog stvaralašta uvek posebnih i jedinstvenih izvođača na Pocket Globe festivalu. Iako je gošća na harmonici bila iz Finske, njen osećaj za balkanski ritam je nepogrešiv te sad mogu reći da sam čula pesmu ˶Ajde, Jano˝ i mimo Exit festivala i čuvene izvedbe grupe Faith No More. Teja Niku, finska harmonikašica, svojim autorskim kompozicijama i obradama vodila nas je na putovanje u kojem su se preplitale nordijska i balkanska narodna muzika, kao i zvuci Francuske. Spojila je toliko različitih motiva kroz svoj nastup i time pokazala da harmonika nije samo instrument za opštenarodna veselja, kako smo mi to u Srbiji navikli da bude, uprkos izvođenju nekih kompozicija sa etno motivima poreklom sa Balkanskog poluostrva.
Jelena Popržan Kvartet iz Beča bio je doživljaj koji će se dugo pamtiti. Uz Jelenu, kvartet čine tri poznata imena austrijske džez scene: Kristof Pepe Auer (Christoph), Klemens Zajnicer (Clemens Sainitzer) i Lina Nojner (Neuner) koji je verno prate u njenom eksperimentisanju na sceni. Nastup je bio delom klasičan, delom kabaretski, delom pozorišni. Najzanimljiviji deo bio je ujedno i vrlo dirljiv, kada je čitala prevode stihova poljsko-bečke pesnikinje Tamar Razduner, a potom su ih izvodili na nemačkom jeziku. Jelena peva, svira violinu gudalom i prstima, glumi, dominira scenom i ne dozvoljava da pažnja publike opada jer svaka sledeća kompozicija koja je bila izvedena, čini se, imala je neku novu komponentu koju ne bi trebalo propustiti. Smela i hrabra u svom autorskom stvaralaštvu da pomera sve granice koje možete zamisliti. Ovo je bio premijerni nastup Jelena Popržan Kvarteta u Srbiji, što govori o tome koliko je Pocket Globe festival uspeo da uradi za svega tri godine postojanja.
Kolaž sastavljen od najfinijih priča i stihova, instrumenata i specifičnih izvođača postao je zaštitni znak Pocket Globe festivala, a namenjen je svima koji su otvoreni da budu osvojeni nesvakidašnjim i nepoznatim, spremni da razmišljaju izvan kutije koju nam je upakovala famozna mejnstrim, popularna kultura.
Ana Bjes i Ivana Jovanović
