”…I najvažnije, neka veruju u sebe…
…neka se osećaju bespomoćno, kao deca, jer…
…slabost je velika stvar, a snaga je ništa.
Kada se čovek rodi, on je slab i gibak…
…a kad umire, čvrst je i bezosećajan.
Kada drvo raste, nežno je i savitljivo…
…ali kada je suvo i tvrdo, umire.
Tvrdoća i snaga su saputnici smrti.
Gipkost i slabost su izraz svežine postojanja.
Jer, nešto što je očvrsnulo, nikada neće pobediti.”
Andrej Tarkovski- Iz filma ”Stalker” (1979)
A ona ima ogromne šanse da pobedi. Upoznali smo se u podužoj šetnji u Novom Sadu. Slušali smo kul muziku sa nekog razglasa. Bio je petak. Doduše, bilo je više takvih petkova. Rokenrol, sloboda, filozofija, ideali i te stvari kojima se bave zanesenjaci.
Kažu da je skromnost vrlina. Nije spomenula da je aktivna u istraživačkoj stanici ”Petnica.” Neće da se hvali svojom inteligencijom i zrelošću s obzirom na broj leta koje je provozala na svom bajsu. A taj bajs je blesav i ima supermoći- može da preskoči dugu.
Nije pričala da se bavi pozorištem i uspešnim pisanjem poezije pod pseudonimom. Nije pričala o tome da voli Dilana, Rundeka, Stramera i Azru. Nije spomenula ploče koje obožava i da ih ima mnogo. Hej, baš mnogo. Nije pričala da voli Kiša i Bergmana, pa sam odlučio sam da isčukam te redove, uprkos onoj: ”Ko se hvali, taj se kvari.” Njoj verujem. Neće se pokvariti. Zove se Sara Stepanović. Ima 18 ili 19 godina, ne sećam se. Nije ni važno. Mislim da će sada napuniti 19.
”Došla sam u Novi Sad pre skoro devet meseci da studiram ono što sam želela pola svog svesnog života – a to je Srpska književnost. Dolazak u Novi Sad mi se činio kao neki novi, paralelni život koji sam već duže vreme vodila odvojeno od onog u Sonti. I onda se, kao kroz kaleidoskop kada se prelamaju svetlost i boje prelomio taj paralelni život i stopio u jedan.”
Često se čudim kako u mladima više ne tinja bunt i želja za pravdom. ”Eee, kad sam ja bio mlad” i te priče. Pitam se gde su nestale takve stvari i sa kakvim filtriranim i autotjuniranim unutrašnjim sadržajem su zamenjene. A onda dobijem potencijalni odgovor. Možda su se bunt i želja za pravdom upravo sakrili kod nje. Nada poslednja umire.
”Kao neko ko se od osnovne škole interesuje za aktivizam i volonterizam, prvo što mi je Novi Sad omogućio je da se moje nezadovoljstvo bolje čuje, bude šire prihvaćeno, kao i da pronađem ljude koji, kao i ja, žele promenu, ne samo u Novom Sadu već svuda oko nas. Tako sam uspela da započnem sa još nekolicinom studenata borbu za neko lepše i bolje sutra. Borbu za to da mladi ostanu ovde i da češće imaju osmeh na licima, a ne samo kada im carinik udari pečat na prelasku u neko drugu državu. Borbu za Novi Sad koji (je) ima(o) umetnost i kulturu, najlepše parkove, najlepši korzo, kafiće koji rade nezavisno od toga da li se nekome dopadaju ili ne.”
Ipak, čini se da ljubav zaista pokreće ovaj svet. Tako kaže Sara, tako kažu Partibrejkersi. U te stvari se slabije razumem, ali hajde da im verujem. Šta je čovek bez vere?
”Elem, u svom novom prebivalištu sam shvatila da bi istinski zavoleo neku varoš, u toj varoši se moraš zaljubiti. Tada ti se otvore oči i duša za sve ono što u tom gradu nisi primećivao: nabujalo zeleno drveće, mirni i modri Dunav koji sa Petrovaradinom čini najlepšu i najnestvarniju razglednicu, najlepše šare na Katedrali koje se psihodelično presijavaju na Suncu i miris pokislih breza u Limanskom parku.”
Kao i svi koji dolaze, prolaze, odlaze ili ostaju u Novom Sadu i ona je pronašla mesta koja su je kupili na keca. Bluz sa 18 ili 19 godina. Rano, čoveče. Kažu da nastaje kada se dobar čovek loše oseća.
“Omiljena mesta u Novom Sadu (pored SNPa, Novosadskog pozorišta i parkova u kojima sam svaki dan) su mi KC Lab, zgrada Filozofskog fakulteta gde i studiram, i ono malo rok i bluz klubova koje je ostalo kao što su Lazino tele, Tolstoj i Šemrok. Naravno, ne smem zaboraviti poslastičarnicu Carigrad u kom popijem bozu (nerazblaženu!).”
A poslednju imaju umetnost i sloboda. Te stvari obično bacaju anatemu na sve ono što je ružno, tužno i bezvezno. Neslobodno.
”Novi Sad je uvek za mene bio grad u kojem ću moći da nahranim svoju dušu umetnošću, dobrim svirkama, predstavama, književnim večerima. Takođe i onda kada želim da se oslobodim gradskog saobraćaja, usijanog betona i gužve ljudi tu je most Slobode koji me vodi ka onoj najlepšoj slobodi – u prirodu, u Kamenički park. Tamo sednem na obalu i gledam na grad, kako se zeleni od nabujalog drveća i slušam neku finu muziku sa Ribarca koja se proteže celim Dunavom.”
”Ne možeš se dva puta okupati u istoj reci”, rekao je neko pametan. Nismo ni mi isti. Sve teče. Ni Sarin saundtrek sa obale nije uvek isti, ali je sloboda sa primesom bluza uvek prisutna.
Bluz? Šta bluz? Nemam ništa s tim.
”Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.” Danilo Kiš
Pripremio: Nenad Baraković Bara
Fotografije ustupila Sara iz svoje privatne arhive.
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
