Ja sam L. Imam 20 godina. Rođen sam u Gornjem Milanovcu, odrastao u jednom selu nadomak Čačka. Danas studiram srpsku književnost u Novom Sadu. U detinjstvu, pre polaska u školu, sanjao sam da ću jednog dana postati kuvar. (haha)
Kasnije sam se okrenuo književnosti, počeo da pišem pesme i odlučio da je upravo književnost ono čime želim da se bavim. Na bilo koji način… Logično, upisao sam Gimnaziju, društveno-jezički smer, a zatim književnost. Možda iz ugla nemog posmatrača nije najlogičnije što sam “preskočio” Kragujevac i Beograd i upisao fakultet u Novom Sadu, ali je meni to bilo sasvim u redu.
Pored toga što su mi kao osobi sa invaliditetom (imam mišićnu distrofiju) najbolji uslovi bili na novosadskom univerzitetu, želeo sam da osetim novu sredinu, drugi mentalitet,… Gledano sa ovog stanovišta, ne postoje bitne kulturološke razlike između ove dve sredine, osim one stalne (i nepremostive?) opozicije (veliki) grad – selo, odnosno unutrašnjost. Ali prilagođavanje nije delovalo uopšte toliko prosto i jednostavno. Trebalo je upoznati grad, studentske probleme, način života i, što mi je donekle najteže palo, trebalo je upoznati nove ljude.
Mnogo puta sam se susretao s diskriminacijom, a neretko sam je osećao i na svojoj koži. Nekada je to bila diskriminacija zbog invaliditeta, ali ću sada govoriti o potpuno drugačijem obliku diskriminacije – diskriminaciji prema “novajliji”, “dođošu”. Mislim da ljudi danas, posle godinu i po zajedničkih “muka”, nemaju takav stav prema meni i drugima koji su došli iz unutrašnjosti, ali su ranije svakako imali.
Prvi susret sa tim stavom imao sam na jednom od prvih predavanja, na kom je profesor tražio da mu se predstavimo tako što će svako govoriti o kolegi pored sebe. Naravno, na kraju sam govorio o sebi, samo zato što sam “novi” i što je skoro svako već nekog poznavao. Možda to i nije najbolji primer diskriminacije, ali ono što mi se dogodilo nekoliko dana kasnije sigurno jeste. Na vežbama iz svih predmeta sam se od prvog dana javljao i bio aktivan, ne zato što sam jurio poene, nego zato što me je sve zanimalo. A onda čujem glas koleginice iza: “Šta hoće ovaj, došao je iz…” (šta mislite, odakle?). Posle deset minuta i još jednog mog javljanja opet isti glas: “Sišao je s nekog brda i nešto se on javlja”. U trenutku shvatam da te reči nisu uopšte bezazlene. Znači li to da nemam slobodu govora samo zato što sam “došljak”? Čini mi se kao potpuno regularno da postavim to pitanje, budući da uopšte ne karikiram situaciju. Odjednom se osećam suvišno, ali ubrzo shvatam da to nije stav zajednice, već pojedinca (ista koleginica je ismevala drugu koleginicu iz Subotice samo zbog toga “kako priča”, ali je kasnije izgradila potpuno drugačiji stav prema svima nama, pa mi je neprijatno da se svega prisećam). Na tome se zasad završilo moje putešestvije kroz diskriminaciju “stranaca”.
Taj put kroz diskriminaciju prošao sam sam. Nisam imao potrebu za stručnom pomoći, s tim da sam u detinjstvu kao invalid trpeo diskriminaciju, donekle i nasilje, i da sam tako stvorio određene mehanizme za “zaobilaženje” stresa, potištenosti i anksioznosti. Ne bih to nazvao odbrambenim mehanizmima, jer daju odlične rezultate. Naučio sam npr. da u takvim situacijama “što na jedno uvo uđe, na drugo izađe”, ali i da “obrišem”, “resetujem” ono što se “zadržalo”. Međutim, smatram da je sasvim u redu obratiti se psihologu ili pedagodu kako bi se izbegla
anksioznost, ili čak psihijatru, ako do anksioznosti već dođe. Nikako ne treba ćutati i trpeti. Treba razgovarati s prijateljima, roditeljima… Sa bilo kim. Svakako, najbolje je obratiti se stručnom licu.
Donekle nesvesno, “eksperimentisao” sam sa ljudima s kojima sam se susretao (npr. sa šalterskim službenicima na autobuskoj stanici) tako što sam razgovarao sa njima, jednom “novosadski”, drugi put “čačanski”. Primetio sam da mnogi imaju potpuno drugačiji odnos u te dve situacije. Međutim, većina “učesnika u eksperimentu” je bila spremna da pomogne u oba slučaja i da, pritom, nemaju nikakav problem s tim ko sam i odakle sam. Pored toga, prolaznici me uvek rado upute do neke ulice, dela grada… Prošle godine mi je, kada sam uplaćivao polaganje prijemnog ispita, službenica pošte poželela dobrodošlicu u Novi Sad. Oduševio sam se kada sam shvatio koliko su pojedini ljudi superiška 🙂
Mislim da je u Novom Sadu tolerancija na prilično visokom nivou, ako izuzmemo pojedine slučajeve. U jednoj multinacionalnoj i multikulturalnoj sredini ne bi ni valjalo da bude drugačije. A kako smanjiti diskriminaciju tamo gde je ima? Ne vidim neko rešenje koje bi institucije mogle da sprovedu u delo. Moguće je da smanje nasilje kao oblik diskriminacije, ali diskriminaciju uopšte jedino možemo da smanjimo putem nekih radionica i druženja u kojima će učestvovati zdravi i bolesni, ljudi različitih nacija, oni iz većih gradova i oni iz unutrašnjosti, bogati i siromašni… Ali je u osnovi svega privikavanje pojedinca na različitosti. Zato treba svi da prođu kroz prilagođavanje, volonterski rad, možda čak i život u različitim “slojevima” društva, mada je to već utopijsko shvatanje. Ono što je sigurno, u suzbijanju diskriminacije i nasilja ne treba birati sredstva.
O projektu
“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.
Pripremila: Mina Erić
Foto: Pixabay.com
