Drugog novembra prošle godine, imali smo priliku da doživimo nešto što niko nije mogao predvideti — uprkos činjenici da se bend raspao pre 1970. godine, kao i tome da dva člana već decenijama nisu sa nama, izdat je novi singl Bitlsa.
Originalno napisana od strane Džona Lenona 1977, “Now and Then” je skoro 50 godina ostala ništa više od Lenonovih nedovršenih kućno snimljenih vokala. Ipak, konačno smo imali priliku da ih čujemo kada su Pol Makartni i Ringo Star ušli u studio i snimili instrumentale uz pomoć gudačke postave i arhivskih snimaka gitare Džordža Harisona.
Upravo tom pesmom su sinoć koncert započeli tribute bend The Bestbeat i simfonijski orkestar Muzikon kojim je dirigovao Miloš Jovanović. Uz dirljivo izvođenje ove nove, a ipak stare pesme, na dobar način je započeto veče koje se može opisati samo kao putovanjem kroz vreme. Sve, od različitih kostima koji su predstavljali četiri perioda muzičke karijere ovog benda, do obraćanja publici isključivo na engleskom, do savršenih imitacija Makartnijevog i Lenonovog glasa, je doprinelo iluziji da se zaista nalazimo na koncertu Bitlsa u toku vrhunca njihove karijere.
Nakon prve numere je sledio blok pesama koje je bend izvodio sam, uglavnom odabranih sa početka njihove karijere. Za razliku od početka koncerta, gde je publika pozdravljena retrospektivnom baladom, ovo su bile pesme koje je bilo teško ne provesti đuskajući, poput “Eight Days A Week” i “Can’t Buy Me Love”. Aplauz koji je sledio svakom izvođenju je bio ogroman, i polako je počeo da se obrazuje i drugi deo vremeplova — bitlmanija.
Ipak, koliko god da smo uživali u energetičnoj atmosferi, bilo je vreme da se uključi i orkestar. Sa pesmom “Eleanor Rigby” i presvlačenjem benda iz klasičnih crnih odela u bež uniforme, prešli smo na deo koncerta posvećen emotivnijim numerama, gde je dominirao orkestar. Najupečatljivija je bila pesma “Yesterday”, uz koju sam, moram priznati, prolila par suza — a sigurna sam da nisam bila jedina. Takođe fantastično izvedena je bila “In my life”, koja je možda manje poznata, ali definitivno vredna pohvale.
Zatim je sledilo tri pesme u toku kojih publika nije mogla da sedi mirno — niti je morala, jer smo bili pozvani da ustanemo i plešemo. Od njih je publiku najviše razdrmala “Twist and Shout”, od koje je sala oživela plesnim pokretima iz vremena kada je prvi put i izašla. Posle ovoga je sledila još jedna ikonična pesma koja spada u kategoriju onih emotivnijih, “Blackbird”, koju je orkestar izveo sam uz pratnju na gitari.
Kad se završila, vratili smo se na program veselijih pesama, ali ovaj put uz dašak psihodelije jer su se Bitlsi vratili na binu u šarenim odelima iz perioda albuma “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club”. Započeli su ovaj deo koncerta uz često potcenjenu “Magical Mystery Tour”, zatim je nastavili izborom numera koje spadaju među najpoznatije pesme Bitlsa. Bila je čast čuti “Strawberry Fields Forever”, “Yellow Submarine” i “Penny Lane” u toliko lepom izvođenju, ali najveći aplauz je dobila, naravno, “All You Need Is Love”.
Možda je do toga što je ovo skup nekih od mojih omiljenih pesama ovog benda, ali ovaj deo koncerta je prošao previše brzo, i opet smo bili suočeni sa promenom kostima, i samim tim, zakoračili u poslednju četvrtinu koncerta. Solo izvođenjem pesme “Across the Universe” smo videli Džona Lenona kako se oblači u svoje poznato belo odelo iz 1970. i znali da nećemo još dugo ostati u prošlom veku.
Poslednjih pola sata je naizgled posvećeno hitovima različitih raspoloženja, uz dosta vraćanja na godine iz njihove karijere koje smo već “prošli” u toku večeri. Pesme poput “Ob La Di, Ob La Da” su nas razveselile, dok su nas balade poput “Something” raznežile. Kroz utisak da svaka numera ima svoj jedinstveni šarm i harizmatično obraćanje publici, bili smo podsećani na to koliko su Bitlsi bili neverovatan bend, i koliko smo zahvalni što imamo priliku da osetimo kako je bilo slušati ih uživo.
Ali, najbolje se uvek ostavlja za kraj. Sumnjala sam da ćemo čuti “Imagine”, jer je to ipak pesma Džona Lenona, a ne celog benda, ali sam bila prijatno iznenađena kad je pred kraj koncerta najavljena upravo ona. Možete da zamislite, naravno, da je dobila jednu od jačih reakcija. Posle nje je posebnu pažnju dobio još jedan član, Džordž Harison, kada smo čuli njegovo izvođenje “Here Comes the Sun”. Ne zna se koja od ovih pesama je bila draža publici, ali ipak, rekla bih da se najlepši momenat odvio u toku bisa.
Nakon te dve pesme, bend se poklonio i otišao sa bine. Publika je aplaudirala, vikala i zviždala iz sve snage da ih dozove nazad na bis, mada smo svi znali da će se vratiti, jer je jedna veoma bitna pesma ostala neodsvirana. Naravno, to se i desilo, i u toku pesme za koju smo mislili da će biti poslednja, publika je zajedno sa bendom pevala “Hey Jude”.
Prvu polovinu pesme je bend izveo manje više sam, ali čim je krenuo deo pesme kada pevaju svoje poznato “na, na, na”, performans je postao više naš nego njihov. Cela sala je bila ujedinjena ovom jednostavnom ali veoma dragom melodijom. Bili su momenti kada je bend prestao da svira, tako da se čuje samo publika, kao i momenti kad je traženo da pevaju samo žene, pa samo muškarci, ali jedno je ostalo istinito sve vreme — sala je odjekivala sa oko devetsto glasova koji su bez ikakvog prethodnog planiranja pevali kao u horu, povezani ljubavlju prema specifičnoj pesmi, ali i urođenom ljudskom željom da stvara i uživa u muzici.
Nakon nekoliko minuta zajedničkog pevanja, i ta “poslednja pesma” se završila, i bend se opet, zajedno sa dirigentom, poklonio i otišao sa bine. Ipak, publika im nije dala da odu. Dobili su aplauz istog, ako ne i većeg intenziteta nego pred prvi bis, i nisu imali izbora osim da se vrate i izvedu “još jednu kratku rok en rol pesmu”.
Površinski, možda deluje kao da je ono što je činilo ovaj koncert posebnim to što je sa tehničke strane sve vrhunski odrađeno, i što su skinuti glasovi i manerizmi originalnog benda. Ali ono što ga zapravo čini predivnim jeste ljubav koja se osetila u toj sali, i od strane benda i od strane publike; ljubav prema pesmama koje su napisane pre pola veka, kao i prema muzici generalno; ljubav koja je toliko velika da može da poveže bilo koga, bez obzira na to iz koje generacije ili mesta dolazi.
Piše: Mina Milošević
Više fotografija pogledati OVDE.
