Sećam se dobro kraja 2017. godine kada je najavljeno da će najbolji svetski tribute bend Doors-a nastupiti u Novom Sadu 8. decembra 2018. Obradovao sam se kao i svi ljubitelji njihove muzike, ali mi nije bilo jasno zašto se koncert najavljuje godinu dana unapred. Toliko unapred ne zakazuju koncerte ni veliki svetski bendovi, zašto bi to onda radio jedan običan tribute bend.
Sinoć sam shvatio i zašto. Kada zvučite toliko dobro, da publika za trenutak pomisli da ispred sebe sluša Jim Morisona i prave Doorse, onda i trebate mnogo mnogo unapred da ih pozovete, jer vas neće razočarati.
Znam dobro da su mišljenja o ovakvim bendovima podeljena. U potpunosti razumem ljude koji kažu: „Ma nije to, to… Neka prave svoju muziku, a ne da glume legende kojima nisu ni do kolena“.
Ne želim da ulazim u tu raspravu, ali samo bih postavio pitanje. Šta ćemo sa talentovanim ljudima koji dobro barataju svojim instrumentima i svojim glasom, ali koji jednostavno nisu kreativni da stvore kvalitetnu autorsku muziku? Da li oni ne trebaju da se bave muzikom i da li mi trebamo da ostanemo uskraćeni da čujemo „People Are Strange“ uživo jer smo eto, nažalost rođeni prekasno da čujemo prave Doorse? Ali ostavimo tu raspravu za neki drugi put…
Novosađani su sinoć imali priliku da uživo čuju po mnogima najbolji svetski Doors tribute bend iz Londona. Imali smo tu čast da to bude baš 8. decembra. Uštedeću vam vreme da ne guglate, na jučerašnji dan 1943. godine je rođen Jim Morrison i da je živ, Mr. Mojo Risin bi napunio 75 godina.
Bez previše kašnjenja u punoj sali MKC Petefi Šandor, naši Doorsi iz 2018. godine krenuli su silovito i otvorili koncert pesmom „Break On Throught“. Publika u rasponu godina od 7 do 77 pokrenula se istog trenutka. Putovali smo svi zajedno kroz vreme i teško smo mogli da poverujemo da nismo zaista u 60-im i da ispred nas nisu pravi Doorsi.
Ređale su se neizbežne pesme „People Are Strange“, „Light My Fire“, „Riders On The Storm“… Možda sam u ovim pesmama i najmanje uživao na koncertu. Ne zbog samog benda, već zbog publike koja mi je svojim telefonima i blicevima lupila šamar i uništila iluziju da ipak nisam u 1968. godini negde u Los Anđelesu.
Nismo ni primetili kako vreme leti. Kada putujete kroz vreme napred – nazad u rasponu od 50 godina možda vam se učini da je ceo koncert trajao svega par minuta. Znali su i članovi benda da ne smeju tek tako da siđu sa bine. Ne pred ovakvom publikom i ne baš na godišnjicu rođenja našeg „The Lizard Kinga“.
Dva bisa, i dve pesme su još ostale. Ali ne bilo kakve pesme već „Roadhouse Blues“ i „The End“ logično za kraj.
Uzalud smo svi skandirali „LA WOMAN! LA WOMAN!“ i pozivali na treći bis, ali to je stvarno bio kraj. Da su odsvirali i tu pesmu, opet bismo skandirali neku drugu pesmu i tako u krug. Možda bismo još uvek bili na koncertu da su svima hteli da ispune muzičku želju.
Za kraj, kako mi je bilo na koncertu? Kakvom koncertu? Nisam ja bio na koncertu, ja sam sinoć putovao kroz vreme i želim opet što pre!
Miljan Stojmenović
Foto: Miloš Spasić – pogledate galeriju fotografija OVDE
