Još sredinom januara videli smo najavu koncerta – Six Pack dolazi u Novi Sad 2. marta. Od tada, ovaj datum se nestrpljivo i sa ushićenjem čeka, poput nekog velikog praznika, svečanog događaja ili rođendana dragih ljudi.
Da se razumemo, Six Pack novosadska publika uvek tako dočekuje, ali sada se zaista i poklopilo – ove godine, naš, da ne kažem moj, najdraži domaći punk bend slavi 30. rođendan.
Uredno smo se očešljali, izglancali patike i krenuli – u šutku. Mislim, u Gerilu. Da slavimo. Da budemo zahvalni što su tu danas, što su tu prethodne 3 decenije, što će biti tu i svaki naredni put.
Ravno godinu dana je prošlo od nastupa Six Packa u ovom gradu i njihova energija nam je i te kako nedostajala.
Six Pack okuplja uvek dobru ekipu. Na njihovim nastupima uvek sretnemo i vidimo mnoge kul ljude koje ne srećemo možda tako često tako da smo se pre početka svi pomalo ispričali, izgrlili, a sa prvim tonovima pesme „Nekako najviše me boliš ti“ sve oči, uši i ruke bile su uprte ka bini.
Publika je u početku bila kulturica, laganica, kao da smo uz „Olovke“ i „Gde si do sad“ samo srećno gledali šta se na bini dešava, ali „Vodite me“ sa prvog albuma“ „Pretnja ili molitva“ kao da je bila okidač da se emocije dobrano prodrmaju. Nedugo potom ekipa u publici razmrdala se i za šutku taman toliku koliko je prostor dozvoljavao. To mi je uvek bilo fascinantno. Nebitno da li je koncert na otvorenom, u velikoj dvorani ili kubu, kada su pesme prave prostor za šutku će se apsolutno uvek napraviti. To nije izostalo ni ove večeri i one sa početka izglancane patike su se ulepile u prosuto pivo i to apsolutno nikome nije smetalo jer na koncertu Six Pack-a nekako smo svi naši i volimo što smo tu.
Baš su nas lepo provozali kroz svoj opus. Nije fora da nabrajamo pesme i albume, za 30 godina postojanja mislim da ih znate vrlo dobro. Ono što jeste fora jesu lica u masi koja su izgledala tako kao da je svako imao priliku da čuje svoju omiljenu pesmu. E to je uspeh. Kada za 30 godina postojanja uspeš da kod različitih ljudi izazoveš emocije, kada na jednom mestu vidiš prijatelje koji se raduju susretu, momke koji su čak i za vreme šutke oprezni i kulturni pa paze da ne zakače devojke koje su iza, par koji se grli, generacije od sede kose do tinejdžerkih autfita… Hej, jedan čitav svet u malom, a okupljen oko jednog benda.
Zanimalo nas je koja je prva asocijacija koju članovi benda imaju kada kažemo: „Six pack – 30 godina postojanja.“
Evo šta su nam rekli.
Đole: „U ovom gradu je glupo voziti skejt.“
Branko: „Put je bio dug, a voz jako spor.“
Miloš: „Bratstvo drugarstvo.“
Miki: „Prva asocijacija na pomen 30 godina Six Pack-a je mnogo krvi i znoja koji se zaborave i čovek se seća samo najlepših stvari.“
Dobili smo brze vozove, u našem gradu više nije glupo voziti skejt, ali mnoge druge stvari jesu i zbog toga vam želimo da nastavite da pevate u inat, da u godinama koje dolaze nastavite da budete glas razuma novim generacijama kojima od srca želimo da kao i mi odrastaju uz vas.
Nadamo se da će vam ovaj ulazak u četvrtu deceniju sa nama doneti mnogo lepih i uspešnih trenutaka kao što vam je Novi Sad doneo i na početku karijere.
Moja prva asocijacija na Six Pack i njihov 30. rođendan došla mi je neočekivano. Kada su se ipak popeli na bis i počeli da pevaju „Hvala ti za ovaj sunčan dan“ samo sam tako pomislila: „Ja ove ljude baš volim.“
Hvala vam za ovaj sunčan dan.
Piše: Mina Erić Minić
