Nismo dugo čekali povratak islandskog post metal sastava Solstafir, nastupali su u Beogradu krajem 2017, ali za nas koji ih nismo gledali tada, ovo je bila prilika koja se prosto ne sme propustiti. Iako je to podrazumevalo odlazak na koncert odmah nakon posla (u Beogradu), veče islandske kulture u Srbiji i to u mađarskom muzičko-kulturnom centru je bilo fenomenalno.
Novi Sad se već ustalio kao grad u koji dolaze ozbiljna imena metal scene, a MKC “Šandor Petefi” , poput Fabrike, kao veoma bogougodno mesto za ovakve manifestacije. Island ima sjajnu metal scenu, u šta smo imali prilike da se uverimo slušajući Myrkur, a pogotovo Skalmold, o kom je već bilo reči. Sve navedeno, uz organizaciju sjajnih MM Concerts i Serbian Hellbangers, garantovalo je sjajno veče i odličnu svirku.
Moram da pomenem da sam se prvi put sa bendom susreo preko Facebook strane „Barenje emotivnih metalika stihovima Solstafira“, koja je davno ugašena, a na kojoj su se redovno objavljivali stihovi benda na islandskom. Ovo je uvertira za priču o tome koliko je zapravo jezik kao takav, nebitan za prenošenje iskrenih emocija i velike energije koje su članovi benda i gostujući muzičari preneli na publiku. Iako većinu tekstova pesama ne razumemo, to nas nikako nije sprečilo da se predamo čudnom, melanholičnom zvuku koji bend gaji godinama unazad. Iako su počeli kao black metal, drago mi je da su se preorijentisali jer ne bih mogao da ove divne ljude zamislim sa corpse paint-om, pogotovo ako se uzme u obzir da je basista „Svavar Austmann“ već četiri godine proglašavan za najseksi čoveka na Islandu (bar kako kaže frontmen benda Aðalbjörn Tryggvason).
Da se vratimo nastupu, bend je, uz standardne gostujuće muzičare, na bini imao i podršku gudačkog kvarteta (dve violine, viola i violončelo), koji je sjajno popunjavao atmosferične deonice, uglavnom dugih pesama. Uzevši u obzir da su devojke bile smeštene dosta pozadi, umele su da iznenade publiku sjajnim upadima i povremenim solo deonicama. Nastup je bio podeljen u dva seta, pri čemu se frontmen obratio publici tek pred kraj prvog. Klasični, hladni Island, ali se ispostavilo da, kao i na Islandu, ima i vatre! Drugi set, brži, opušteniji, sa mnogo više i taktilnog kontakta s publikom (MKC “Šandor Petefi” nema ogradu ispred bine) dokazao je da su i ljudi sa Islanda i vatra i led.
Poseban segment je bila pesma „Necrologue“, posvećena njihovom prijatelju koji je usled depresije oduzeo sebi život, a nakon toga, odsvirali su svoj najveći hit, pesmu „Fjara“. Dvorana je eksplodirala od naboja srećne melanholije (da, oksimoron, jer je to najbolji opis pesme, a i tako sam u mogućnosti). Usledilo je igranje s publikom da li, ili ne, da sviraju bis i odlučili su da ne silaze s bine, već da odmah odsviraju još dve pesme. Prva je bila „Kukl“, a druga „Godess of the ages“, u kojoj se desilo sve (SVE!), od mahanja srpskom zastavom, preko pentranja po zvučnicima, razvlačenja (i sviranja) klavijature svuda po bini, do pozdravljanja s publikom.
Nakon dramatične završnice, ostalo nam je samo da saberemo utiske i da ukapiramo da nam je prethodnih dva i nešto sata prošlo u treptaju…a dobili smo i trzalicu.
Stefan Nedeljković
Foto: Nena Plivelić / Galeriju pogledajte OVDE
