Dašak osveženja u danu kada je toplotni talas „Lucifer“ dostigao svoj maksimum i kada je tempertura vazduha u hladu bila oko 40 stepeni potražili smo u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ u Beogradu na otvaranju drugog izdanja Garden Sessions u organizaciji Centra beogradskih festivala (CEBEF). Osveženje nam je doneo predivan ambijent, zelenilo, cveće i Nikola Pejaković Kolja.
Već oko 20h publika je počela da pristiže sa verovatno istom željom koju smo imali i mi, da pobegnu od asfalta i betonskih zidova u oazu usred velegrada.
Oko desetak minuta pre 21h sa razglasa se čuo instrumentalni uvod u koncert banjalučkog maga bluza i roka. Zatim su na binu muzičari izlazili jedan po jedan, a kada je na nju zakoračio Kolja, ovacije su „zalile“ Baštu.
„Starost neće nikoga da čeka“ pevale su sve prisutne generacije, nije je pevao samo bebac od nekih 4-5 meseci koji je bio najmlađi gost ove večeri, a starosna struktura publike je išla i do 60 plus. S obzirom na to koliko je publika bila prošarana, ovo je bio jedan lep, simboličan početak koncerta na kojem smo čuli ukupno 20 pesama iz svih faza Koljinog stvaralaštva.
Nije bilo predaha, niti je bilo pesme koja nije hit i koju neko ne zna ili bi želeo da je propusti. Kolja je jedan magnet koji privlači svojim šarmom, pojavom, humorom i crnim humorom, osmehom, provokativnim tekstovima, bluzom koji nas rastapa…
Nizale su se pesme: „Pedofilija“, „Svaku noć je isti mrak“, „Moja perut ima sjaj“, „Maršala Birjuzova 8“, „Crna ptica“, „Disko smrad“, „Mladoženja“. Nakon „Mladoženje“ sa bine su sišli svi osim Kolje i Voje Aralice. Izveli su pesmu o Jovanović Rajku koju je publika horski otpevala. Izvođenje ove pesme je izazvalo da se koža naježi.
Još jedna pesma koja je izazvala jaku reakciju je „Meksikanac“. Osmesi na licima prisutnih su govorili sve. Zatim smo se svi zapitali „da li venem ili zrim“, ali pitanje je retoričko i ne zahteva odgovor samo da se peva iznova i iznova.
Malo poigravanja sa publikom usledilo je pred sam kraj koncerta kada je najavljen rastanak, a nije odsviran „Užički heroin“. Publika je burno reagovala i naravno da je pesma bila i planirana i odsvirana. Tokom bisa počastili su nas još samo sa „Može malo sutra“ gde mi je sinulo da je ovo opet neka simbolika kao na početku. Mi bismo još koju pesmu, a Kolja nam odgovara: „Može malo sutra, može malo prekosutra.“
Šalu na stranu bio je ovo jedinstven koncert u savršenom ambijentu Botaničke bašte i drugačiji od svih prethodnih na kojima sam bila po mnogo čemu.
Negde na pola koncerta Nikola je prokomentarisao: “Al’ je ovde neka lepa atmosfera ili mi se čini“. Dragi Kolja, atmosfera je bila fantastična, a još je „fantastičnije“ kada se po izrazima lica muzičara vidi da uživaju podjednako kao i mi.
Tekst: Ivana Jovanović
Foto: Marina Pešić/Moć muzike
