U petak, 24. marta, u Novom Sadu Van Gogh je održao klupski koncert u Domu kulture. Nema festivala na kojem nisu svirali, obišli su mnoge gradove ne samo u zemlji već su imali i prekookeanska gostovanja, ali slušati ih u intimnom klupskog prostoru je zaista retkost.
Konobari Doma kulture verovatno su se osećali kao Tom Kruz u “Nemogućoj misiji” jer je bilo krcato i jako se teško prolazilo kroz masu, a ipak uspeli su u tome da nas obiđu dovoljan broj puta da ne dehidriramo, ali neću da se žalim na toplotu jer sam jedva dočekala proleće.
Razmišljajući o onome što se sinoć desilo mogu reći da smo prisustvovali jednom ekskluzivnom događaju koji je u 22.10h počeo remiksom pesme “Neko te ima noćas” što je dobro znani stari scenario ovog benda. Ovaj uvod uvek razgali i raspeva masu te nakon nje bend istrči na binu i samo nastavi u istom žestokom ritmu.
“Nek te telo nosi” pesma je kojom su odmah publici jasno stavili do znanja da nema stajanja narednih dva sata – oni su tu zbog nas, mi smo tu da pevamo, skačemo i tonemo u emocije, svako zbog svog stiha koji ga prati kroz život. Jako davno gledala sam gostovanje Zvonimira Đukića u nekoj televizijskoj emisiji gde je on izražajno čitao svoje stihove. Tekstovi su vrlo smisleni, nose jasne poruke, nose jasne emocije. I to se nije izgubilo vremenom. Muzika se menjala, svakako.
Lično mi je najdraži album “Kolo” i pre svega rani radovi benda, ali posmatrajući kako publika reaguje i na pesme novijeg datuma, koje meni nisu nešto prirasle za srce, neka bude da sam matora drtina koja će da kaže: “U moje vreme stvarali su bolju muziku”. Koji god njihov period voleli ili možda ne voleli bend uopšte, Van Gogh je u istoriju srpskog rokenrola uklesao mnoge vanvremenske pesme. U prilog tome ide činjenica da znate svaku pesmu sigurno, samo je pitanje da li je znate celu ili ćete je prepoznati kad dođe refren. “Tragovi prošlosti” iz davne 1986. godine, “Mama” iz 1993, “Ludo luda” iz 2006. i “Anđele moj brate” iz 2013. godina – znate ih sve, zar ne? A to je raspon od skoro 40 godina u nastajanju tih pesama. “Za godine tvoje” bila je jedna od onih kada je publika “otela mikrofon” i preuzela vokalno vođstvo.
Ono što je bilo zanimljivo sinoć je momenat kada su krenuli da sviraju čuvenu “Ace of Spades” od Motorheda, ali Đule nije bio zadovoljan aplauzom i bukom mase, dao im je trojku, pa je zamolio da ponove još jednom i pojačaju svoje reakcije. Reakcija je za nijansu bila bolja, ali čini mi se da publika nije zaslužila peticu ni u drugom pokušaju. Ipak su bili fokusirani na domaći brend. No, ovi “đaci” sinoć imali su i popravni ispit. Iako je klub mnogo drugačiji prostor od neke livade na kojoj se dešava neki festival, Đule je bio uporan u tome da publika čučne i skoči na njegov znak. To ubeđivanje je trajalo, ali je ostvario svoj cilj. Nije uspeo ceo klub da natera da čučne, no bilo je dovoljno onih koji nemaju problem s kolenima, pa su mogli da mu ispune ovu želju.
Publika se zaista uživljavala u svaki momenat. Jesu sevala svetla telefona, ali čini mi se da je to bilo u manjoj meri nego inače na koncertima koje sam posećivala. Horsko pevanje, dizanje ruku, ekstaza tokom određenih pesama. Sve očekivano, ali verujem da je osećaj zadovoljstva bio obostran-da je i bendu prijala ova energija.
Nakon skoro dva sata svirke, bend je završio zvanični deo koncerta i povukao se sa bine. Usledio je bis i opet i ovaj deo otvorila je pesma “Neko te ima noćas”. Imam utisak, sudeći po reakcijama publike, da im nikad ne bi oprostili da nisu ovu pesmu odsvirali. Džaba cela setlista bez one za koju ćete kao iz topa reći naslov kada vas neko pita koja je najpoznatija pesma grupe Van Gogh. Koncert su završili jednom od najemotivnijih, pesmom “Anđele moj brate”.
Đule, Srba i Dragan sinoć su u saradnji sa svojim toncem i dečkom koji se bavio rasvetom imali vrlo upečatljiv nastup u Novom Sadu i verujem da će i njima ostati u sećanju kao jedan od boljih jer nije poenta u kvantitetu već u kvalitetu ljudi, vremena i prostora što im je Novi Sad sinoć pružio u svakom pogledu.
Ivana Jovanović
