Slovenački bend Zaklonišće prepeva 29. novembra prvi put će zasvirati pred beogradskom publikom i to kao predgrupa legendarnom sarajevskom bendu Zabranjeno pušenje. Povodom ovog prvog predstavljanja našoj publici, sa frontmenom Vanjom Aličem porazgovarali smo o bendu.
Ali prvo da vas upoznamo sa radom ovog slovenačkog benda.
Slovenačka grupa Zaklonišče prepeva je započela svoju karijeru 1994. godine, a dve godine kasnije stigao je njihov prvi album interesantnog naslova Nešto kao Džimi Hendriks (1996). Nakon autorskog prvenca nakon dve godine usledio je još jedan sa naslovom Novo vreme-stare dileme (1998), na kom se nalazi obrada legendarne Balaševićeve generacijske himne Računajte na nas. Album Sellam alejkum (2004) su Zaklonišče prepeva snimili u Zagrebu pod dirigentskom palicom poznatog hrvatskog rock producenta Denykena na kom je kao kooautor učestvovao legendarni Elvis J. Kurtović. Povodom 15-ogodišnjice postojanja 2009. godine izdali su dupli audio-video album najvećih hitova pod nazivom Bolje ne bo nikoli. Posle tačno 20 godina rada objavili su album Samo da prođe demokratija (2014) koji je još uvek aktuelan i koji će predstaviti publici u Beogradu.
Postojite dvadeset godina a 29. novembra će te prvi put zasvirati pred srpskom publikom, i to kao predgrupa Zabranjenog pušenja na njihovom tradicionalnom koncertu povodom Dana republike u beogradskom Mikseru. Kako je uopšte moguće postojati toliko dugo, a ne zasvirati kod nas? 🙂
Vanja: Pa očigledno je moguće. Već dvadeset godina postoji neka tendencija, da bendovi, koji su dostigli renome u Jugoslaviji, lakše gostuju po bivšim republikama. Za tako zvane nove bendove, dakle one, koji su nastali posle raspada zemlje, to je mnogo teže. Potrebno je mnogo truda i energije, jer menadžeri obično ne haju za onima, koji ne nastupaju na masovnim žurkama. Osim toga mi smo svakako i malkice problematičan bend zbog poruka, koje nose naše pesme, i nisam siguran, da li bi publika u Srbiji pre desetak godina bila spremna da prihvati neke od naših priča. Sličan problem smo imali i u Hrvatskoj, samo što su tamo mogle da bude problematične neke druge pesme. 🙂
Objavili ste šest albuma do sada. Da li od početka negujete isti stil muzike ili ste vremenom, kako ste i sami „odrastali“ menjali i zvuk?
Vanja: U muzičkom smislu nikada nismo pokušavali da otkrivamo Ameriku. Osnova je oduvek bio bazični rokenol, koga nadgrađujemo sa tekstovima, u kojima želimo nešto da kažemo i navedemo slušaoca na razmišljanje. To naravno nije uvek dobro, jer mnogo onih, koji se sa muzikom samo „opuštaju“, verovatno već u startu odbijamo. Ali taki smo, kakvi smo. Sa godinama smo se razvijali i dobijali iskustva. Ne mislim samo muzička, već i životna, koja smo uspeli da utopimo u stvaralački ciklus. Zato mislim da je svaka naša ploča zrelija – što, naravno, ne mora da znači da je i bolja. 🙂
Vaše pesme su na srpsko-hrvatskom jeziku, tj razumljive u celom regionu. Otkud takva odluka i da li su vam Slovenci možda zamerali na tome u početku?
Vanja: Izbor srpsko-hrvatskog jezika za pisanje tekstova je došao sasvim spontano. Malo kao provokacija – ipak su to bile devedesete –, a sa druge strane smo odrastali na bendovima, koji su pevali na tom jeziku. Zato su nas na početku mnogi gledali po strani, neki nas još uvek. Ali to su ograničeni umovi, sa kojima ne želimo da imamo ništa zejedničko. Sa današnjeg gledišta pevanje na SHJ za nas u Sloveniji nije neka mana, u stvari je to s vremenom postao naš trademark. Ali problem su još uvek radio stanice, na kojima smo manje prisutni upravo zbog jezika.
Nakon pesme „Samo da prođe demokratija“ skrenuli ste pažnu na sebe medija u Srbiji. Kada sam sa kolegama komentarisala pesmu, došli smo do zaključka da ste, baš kao i Zabranjeno pušenje, tipičan Jugoslovenski bend sa zvukom koji je karekterisao rock bendove bivše Jugoslavije. Vidite li sebe tako?
Vanja: Ne samo sa zvukom, nego i porukom. Takođe smo tipičan bend, kome treba celo nekadašnje jugoslovensko tržište, jer obrađujemo teme, koje se odnose na ovo čitavo područje. To i nije nešto čudno, jer 1991 nije nulta godina, u smislu da pre toga nije ništa postojalo. Ako bi Juga još postojala, ubeđen sam da bi bili svejugoslovenski bend.
Skoro ste objavili i spot za drugu pesmu sa aktuelnog albuma „Samo da prođe demokratija“, „Niki je opet tu“. Ima li pomaka u tom „proboju“ na naše tržište, da li ste imali prilike da vidite, pročitate bilo kakve reakcije publike, ako ništa drugo a ono makar putem facebooka?
Vanja: Ja lično ne upotrebljavam fejsbuk, tviter i slične moderne načine komunikacije, tako da nisam prava adresa za to pitanje. Pratio sam jedino komentare na youtubu kada izašao spot za Samo da prođe demokratija, a što sam uspeo da pročitam, odjeci i reagovanja su bili jako pozitivni. Najviše komentara je bilo upravo iz Srbije.
Koliko često nastupate u bivšim jugoslovenskim republikama?
Vanja: Ne nastupamo često, jer nas jednostavno mrzi da se bavimo stvarima, koje se ne tiču muzike. To neka rade menadžeri. Ali, kao sto sam već rekao, oni prodaju već napravljene bendove, sa kojima se ne treba previše truditi i sa kojima je profit siguran. Na početku milenijuma smo često nastupali u Sarajevu, gde nas je publika jako lepo prihvatila.
U Sloveniji ste stekli status kultnog benda. Iza toga stoji dug i naporan rad sigurno, ali živite li vi od muzike ili se bavite nekim drugim poslovima „od 8 do 4“?
Vanja: U Sloveniji svako ko može da gura 20 godina postigne kultni status.:) Nekada smo živeli samo od muzike, danas je to na dvomilijonskom tržištu praktično nemoguće. Zato svako od nas radi još ponešto, a naši poslovi su prilično kompatibilni sa muzikom. Dvojica članova smo novinari, jedan je privatnik, jedan je zaposlen na ministarstvu za kulturu, dok je bubnjar sinhronizator crtanih filmova.
Aktuelni album objavljen je pre skoro godinu dana, tačnije u februaru ove godine. Radite li na novom, ili vas taj posao tek čeka?
Vanja: Materijal sa nove ploče mora najpre dobro da se slegne. Tek tada ćemo da razmišljamo kako dalje.
Možemo li se nadati nekom samostalnom slavljeničkom koncertu u Srbiji u skorije vreme, obzirom da ove godine punite dve decenije postojanja, ako se ne varam?
Vanja: Polako drugovi, sve što je brzo to je i kuso. 🙂
Želimo vam pre svega da se lepo provedete 29. novembra u Beogradu i da se u što skorije vreme vidimo ponovo možda i u nekim drugim gradovima Srbije!
Vanja: Fala i vama!
Andrea Magazin
Foto: Radio Koper / Alan Radin
