Kulturcafé Schlachthaus, Dornbirn, Austrija, 8.11.2025.
Poziv na ispostaviće se, nikad bolju klupsku svirku u svom životu, u austrijskom gradiću Dornbirnu, u samom srcu alpskog predvorja, isprva je naišao na moju prirodnu inerciju i lagano oklevanje. Ipak, presudila je nit lične povezanosti – nastup benda Fire Ants From Uranus, čiji je frontmen, gitarista i pevača, Timo Kek, Kristinin „brat po babine linije“… Ta neformalna veza, koja nas je stavila na spisak gostiju, mada objektivna je činjenica da bismo ušli i uz pomoć press legitimacija, brzo je prevagnula nad težinom popodneva i udaljenošću od sedamdesetak kilometara od Fridrihshafena.
Austrijski Dornbirn, predstavlja simbiozu modernog i prirodnog. Iako je vreme bilo limitirano, sam grad ostavlja utisak bastiona Vorarlberške škole graditeljstva, koja promoviše održivu, minimalističku i drvenu arhitekturu. To je kulturološki manifest o tome kako se moderna ideja može organski uklopiti u alpski pejzaž. Nije ovo bila prilika za razgledanje festivalskih lokacija poput Spectruma ili kultnog Conrad Sohm, već smo imali samo toliko vremena za kratku pauzu u vidu dobrog obroka u azijskom restoranu pre ulaska u epicentar muzičkog dešavanja: Kulturcafé Schlachthaus. Na prvi pogled, sam klub sa kapacitetom od 300 posetilaca ne izgleda ništa specijalno, ali zaista deluje kao kulturološki lakmus papir. Njegova atipična širina i funkcionalnost – velika bina, veliki šank, prostran bekstejdž i dodatne prostorije za smeštaj opreme – ukazuju na dublji princip, treba samo znati, hteti i smeti. Iako nije preterano luksuzno opremljen, u njemu se očitava duh dugotrajnosti i posvećenosti detaljima. Pažnju sam posvetio i brendiranim plastičnim kupovima i kvalitetnoj, verovatno crveno crnoj masnoj, boji na zidovima, a sve vam to govori više od samog enterijera. To je antipod improvizaciji. U poređenju sa onim što se često susreće na srpskim prostorima, gde je profesionalizam u klupskim uslovima izuzetno retka privilegija, ovde se manifestuje drugačija briga za okolinu i resurse. Sve je napravljeno sa svrhom da traje, podstaknuto kolektivnom etikom očuvanja. Garažni ili podrumski prostori, koji globalno izgledaju slično, ovde su pretvoreni u multifunkcionalne, estetski dorađene celine – dokaz da je za to potrebna ne samo volja, već i svest.
Sama organizacija koncerta bila je u saradnji sa Offene Jugendarbeit Dornbirn i Culture Factor Y iz Lustenaua, i svedoči o institucionalnoj podršci omladini, i to na pravi način. Ovo, 8. veče meseca novembra, leta gospodnjeg 2025., na repertoaru je donelo sjajni triling asova: VODKA JUNIORS (Grčka), FLOWERS IN CONCRETE (Austrija) i FIRE ANTS FROM URANUS (Nemačka).
Iako je u prošlosti bio običaj da se zvuk “namešta” na predgrupi, pojava digitalnih mikseta je tu praksu učinila anahronom. Stoga je iznenađenje bilo tim veće kada je FIRE ANTS FROM URANUS iz Nemačke, započeo savršenim zvukom. Ovaj trio, upućenima poznat kao jedan od stubova Wangen-Lindau punk scene, uživo zvuči superiorno u odnosu na očekivanja. Njihov stil je melodični punk rock, mene je podsetio na stari Pennywise i No Use For A Name, obogaćen grubljim “cruspy” vokalom i intenzivnim sing-along pevanjem svih članova, uključujući i bubnjara. U preseku setliste, jasno se vidi evolucija: od garažno orijentisanog zvuka ka težnji ka poliranoj punk pop formi, koja savršeno koristi mogućnosti digitalne produkcije.
Tehnički uslovi, počev od vrhunske binske opreme, digitalnog miksera, do savremenog svetla i sjajnog rešenja gde kablovi idu visoko iznad publike podigli su svirku na nivo profesionalizma koji retko srećemo u klupskim okruženjima. Za nekoga ko dolazi iz Srbije, gde je sve “pomoću štapa i kanapa” i često jedina metoda, ovakva tehnička besprekornost bila je istinsko osveženje. Sa strane FAFU (Fire Ants From Uranus) bili su tu i Black President, We Dissapear, Yeah, Crossed The Line, Pizza Supernova, Keep Your Trust, tj. njihov karijerni best of, a ja još u čudu zbog kvaliteta zvuka.
Usledili su i FLOWERS IN CONCRETE iz Linca, old-school hardcore, kao veterani scene nastali još kasnih osamdesetih, oni su predstavnici brutalnog, sirovog, D.I.Y. izraza, zvučno bliski Black Flag, Bad Brains, 7 Seconds, Fugazi, Dag Nasty, ali i bendovima iz okruženja kao što su ManLiftingBanner (Holandija), Loxiran (Nemačka) i Spawn i Antimaniax i Rentokill (Austrija).
Zvuk je snažan i neumoljiv, a retki nastup uživo bio je podsetnik na nekadašnju važnost nekompromisne hardcore etike. Možda malo prenaporno i drugačije, ali trebalo je videti i ovo.
Dođe vreme i za glavne zvezde večeri, VODKA JUNIORS iz Atine. Grčki bend, koji sam prethodno u par nastupa propustio u Srbiji, iskoristio je svoju ovogodišnju “Home is where the van goes” turneju za mini jesenji tour i ponovno osvajanje Austrije i Nemačke. Poznati su po tome što svoj autentičan zvuk baziraju na mnogo različitih, a i sličnih muzičkih žanrova, od melodičnog punk rocka i melodičnog hardcorea, preko garage i dark uticaja sve do najpopularnijeg elektro popa i što pazi sad – nikad nisu uspeli studijski da zabeleže takav zvuk kao kad sviraju uživo…Razlog više da se vide i čuju uživo, ma gde svirali. Ta simbioza različitih muzičkih žanrova nekako upućuje na to da nema ni jedne iste pesme, svi osim basiste u bendu pevaju, i to zvuči baš kao potpuna harmonija. Po potrebi i ne tako retke, ali efikasne semplove ubacuju ne u svakoj pesmi, ali tamo baš gde treba i to isključivo zavisi od senzibiliteta pesama..Zapravo, ovi Atinjani kombinuju punk rock sa elektronskim elementima, i vrlo su poznati u grčkim underground krugovima, a svakako najpoznatiji po tom svom D.I.Y. duhu jer sami prave i izdaju svoju muziku, sami prave spotove, sami organizuju turneje i svirke, što je nekako i najpoštenije. Tako su došli do svirki raspona od za par desetina ljudi, do rasprodatih dvorana širom Evrope, i na to su jako ponosni. U prilično dobrom i “veselom” raspoloženju kreću sa Champions, Slowly We Fade, Can We Play, pa pomalo me iznenađuju da su jedan od najvećih hitova Raging Youth stavili odmah u prvoj četvrtini svirke, slede Walk With Me, Remains, Count On Me…
Mislim da su na Rollecosteru prvi put ubacili gumeni čamac sa jednim od fanova unutra da ga publika nosi u crowdsurding fazonu u više pravaca, a prava zabava se nastavlja sa In The Pit, Footbomb, Cool Kids Sucks. Publika razdragana, sjajno raspoloženje i dobra atmosfera uslovljava da Grci ređaju hit do hita Fighting Giants, Lost Souls. Prave sečku i sviraju Too Drunk Too Fuck od Dead Kennedys, pa finale nastupa uz još jednu plovidbu gumenim čamcem kroz publiku na Coldcage Freedom, Last Chance i na kraju Drink Positive. Iako se očekivalo Wall Of Death kao na nekim drugim sličnim koncertima, Grci su na kraju inicirali Wall of Love, gde je svako trebao zagrlili bližnjeg svog. Stvarno odličan nastup i možda samo mala šteta što je okupljenih samo 150-200 ljudi videlo i čulo sjajnu svirku, i što taj broj nije veći, ali svi ostali aspekti sjajnog koncerta su bili prisutni. Stvarno dovoljno superlativa da u ovom austrijskom prostoru dobro prođu i 5.12. Sham 69, kao i neki drugi bendovi u budućnosti.
Iz Dornbirna sa ljubavlju…
PiŠE: dr Slobodan Kotlajić Buzda
FOTO: Christina Peterfaj
