Svoju životnu priču sa nama je podelila i Jelica iz Niša koja već neko vreme živi u Novom Sadu. Ona ima 29 godina i šest godina je bila u braku za koji se ispostavilo da nije onakav o kakvom sve devojke maštaju. Prvih nekoliko godina, zaslepljen si ljubavlju, muž te obasipa pažnjom, ali tada ne shvataš.
„Ti misliš da si pronašla princa na belom konju, ali vremenom kad spadnu maske vidiš da nije to to.“
Njena noćna mora počinje sabotažama, uskraćivanjem samostalnosti i individualnosti, ide od verbalnog preko psihičkog i ekskalira fizičkim nasiljem. Ono što Jelica ističe jeste to da dugo nije bila svesna situacije u kojoj se nalazi, a kada je postalo očigledno, problemi su otišli predaleko. Postepeno je gubila kontrolu nad svojim životom od biranja kanala koje voli da gleda na televiziji do izbora posla kojim je želela da se bavi.
Kada je suprugu saopštila da želi decu, usledile su brojne ucene opravdane tom željom. Od toga da mora da položi vožnju kako bi decu vozila u školu do davljenja u moru koje je opravdano učenjem plivanja kako bi i decu jednog dana vodila na more. Ono što joj je teško padalo jeste to da je krivicu za svakodnevne probleme svaljivao samo na nju, dok je kasnije saznala da je pravi izvor agresije i besa bio taj što je on znao da možda ne može da ima decu, ali da to njoj nije otvoreno rekao.
Trudila se da se odupire njegovom pritisku i pored svih prisla da drži do sebe i svog identiteta. Za ono što je mislila da su znaci pažnje kao što je čekanje pred kraj radnog vremena, komentarisanje odevne kombinacije, shvatila je da to zlatni kavez i preveliki nivo kontrole. Koliko god da je zlatan, kavez je kavez.
Ako pokušaš da se izvučeš, dobićeš uvredu, poniženje i na kraju-udarac. U glavu, u stomak, u bubreg. U srce i dušu. Pitaš se u koga si se zaljubila, šta ti se to dešava i čime si to zaslužila? Pored velikog straha postoji i velika zbunjenost jer dok u jednom danu trpiš udarce, u sledećem dobijaš cveće i sve ono od juče nestaje. Ono što ju je sprečavalo da se otrgne jeste strah od ruke koju je osećala nad svojom glavom i šake koja ju je držala.
„Žena ne može da vidi od straha. Od zbunjenosti. Mi žene težimo ka pažnji s kojom smože kupiti, a onda shvatamo da je to bolesna ljubav i da nije ljubav u pravom smislu te reči koju zaslužujemo. Sad kad se vratim u taj život, osećala sam se kao robinja. Hteo je od mene da napravi robinju.“
Manipulativnost i inteligencija muža bile su osobine koje su omogućavale da ga u društvu si obožavaju, bio je džek koji je sve čašćavao, svima izlazio u susret i svima bio dobričina. Bio je i za Jelicu, dok je bila pod kontrolom. Niko ne bi ni posumnjao šta se krije iza zatvorenih vrata.
„Glupa si!“
„Spremi se, sad ću da te bijem.“
„Vozim te na most da skočiš!“
„Odrobijaću te, ja ću iz zatvora nekad, ti iz zemlje nikad.“
Ove rečenice je samo ona slušala i preživljavala.
„Tukao me je drškom od sekire. Podsećalo me je na bejzbol palicu. Tukao me je i odmarao. Počelo je sa davljenjem, pa je počeo da me šamara, ruke su mi bile na licu. Ja se ne sećam da sam vrištala. Ode da popije čašu vode pa nastavi. Znao je da imam osetljive bubrege pa je pazio da ih ne zakači. Tukao me je po butinama.“
Koliko god da se nadala da su bes i ljutnja prolazni i da će biti bolje, njena borba za život je prevagnula te je prelomila i odlučila da okonča tu priču. Iako nije želela da ga tuži, u želji da mu pomogne da se sa besom i agresijom izbori, odlazak je bio neminovan. Sreća u nesreći bila je ta što je na svojoj strani imala članove njegove porodice koji su joj u kriznim momentima priskočili u pomoć. Solidarnost žena i empatija koju su imale jedna prema drugoj, nadvladala je patrijarhalne principe. Pomogle su joj da prikupi brojeve telefona sigurnih kuća, SOS centara, ali i to je pokušao da osujeti jer je znao svaki njen korak, a to je uspeo prisluškujući fiksni telefon i snimajući sve njene razgovore. Dva puta ju je zatekao da se pakuje iako ga je ubeđivala da ne želi razvod jer se plašila reakcije.
„Znao se naljutiti zbog obične čaše vode ili šoljice kafe koja nije na svom mestu. Pa te napadne kad mu to naiđe. I na majku se tako drao kad ga uhvati bes pa i kasnije na mene. Trebalo mi je dva meseca da ga ostavim.“
Pomoć je dobila i od svoje porodice kao i od komšija koje su bile upućene u njenu situaciju te je iskoristila momenat njegove odsutnosti i otišla u porodičnu kuću. U želji da bude samostalna, odlučuje da se doseli u Novi Sad.
Rečenice koje su joj vraćale samopouzdanje bile su:“Ko si bila pre njega?“ Nije on centar tvog sveta. Bila si uvek samostalna, nastavi tako. Seti se šta si bila!“
Pomoć dobija od SOS Ženskog centra zahvaljujući kom dobija psihološku i pravnu pomoć. U Novom Sadu je našla posao, vratila samopouzdanje, čak se i ponovo zaljubila u čoveka za kog je mislila da je divan. Međutim, i ovaj put je takođe bila u nezavidnoj poziciji. Ovaj put, u pitanju je bilo ekonomsko nasilje. Novi partner imao je potpuni uvid u njene finansije do momenta kada je to počeo da zloupotrebljava.
„Kada je trebala meni i mojima podrška, naš zajednički budžet je bio njegov, a kada je trebalo njemu i za njegove, onda je bio naš.“
Prepoznavši „simptome“ nasilja u porodici, Jelica je ovog puta znala na vreme da odreaguje i prekine vezu koja nije vodila ka njenoj sreći. Iako nije bilo fizičkog nasilja, postojala je velika kontrola nad njom što nije želela. Ono što je takođe obeležio ovaj period njenog života jeste gubitak bebe. Za to kako kaže, uvek će kriviti bivšeg muža. Zbog njegovog agresivnog ponašanja, psihičkog i fizičkog nasilja, zdravstveni problemi vezani za štitnu žlezdu i bubrege su joj se znatno pogoršali što je rezultiralo gubitkom bebe.
Ono što Jelica preporučuje svima kada uoče bilo koju vrstu nasilja jeste razgovaranje sa žrtvama kako bi se podigla svest o nasilju i kako bi se odlučile da nasilnika prijave. Potrebna je velika opreznost zbog reakcije koja bi mogla biti izazvana kod nasilnika tada. Takođe, obavezno javljanje SOS centru, upućivanje na institucije.
Kada je reč o statistici i državnim ustanovama, Jelica kaže da se ona ubraja u 5% žena koje se nisu vratile nasilniku. Žene koje odu obično se vraćaju više puta. One moraju da shvate svoju vrednost i ko su bile pre tog čovka, ko su bile pre njega i da li ih on zaslužuje. Po njenom mišljenju, to je robovlasništvo.
Nasilnicima je teško pomoći jer oni ne shvataju problem, ne shvataju da sa njima nešto nije u redu, a kada vide da ti trpiš, njima zbog toga raste samopouzdanje. Sve pohvale ima za sigurne kuće kao i za SOS Ženski centar. Kaže da ima dovoljno psihologa i terapeuta koji su voljni da pomognu svim ženama koje se nađu u ovakvim situacijama. Niko nije vredan bilo čijeg života. Svi imamo pravo da živimo onako kako mi želimo. Želiš da imaš svoja osnovna prava. Svako ima svoj izbor pa neka živi kako hoće.“
Za kraj razgovora, Jelica je želela da pohvali i pošalje jedno veliko srce za SOS centar u Novom Sadu, za sigurnu kuću Zoru, za sve sigurne kuće jer maksimalno pružaju podršku ženama. Međutim, dodaje i da su problemi u sudstvu koje sporo funkcioniše, policiji i centru za socijalni rad koji njen slučaj nisu zabeležili, nisu napravili nikakvu evidenciju jer su zaključili da će ona otići od nasilnika.
Jedno od rešenja koje ona vidi jeste da socijalni centri zabeleže svaki prijavljen slučaj, kao i policija koja bi trebalo da zabeleži sve što zatekne jer podrška i pojava policije veoma znači. U slučaju naše sagovornice, pojava policije je itekako značila jer je to uticalo na psihološko stanje nasilnika koji je od tog momenta bio “manji od makovog zrna” kako ona kaže, jer se pojavio neko veći i od njega, te joj je iz tog razloga pojava policije pomogla da pripremi odlazak. Ono što takođe ističe jeste situacija da ona sa povredama koje je zadobila, nije smela da se javi lekaru jer je živela sa njim. Kada se žene koje su žrtve nasilja jave lekaru, policija se automatski obaveštava, a dok su sa njim pod istim krovom, ona ne sme bilo šta da preduzme.
Jelica je tokom razgovora nekoliko puta napomenula da je beleženje svake situacije veoma važno i kaže da bi bilo najbolje kada bi se stvorile mogućnosti da se žena javi uvek, ali da se pribeleži sve i socijalni centar da prati sve i bude podrška ženi dok je sa nasilnikom u kući i da se reaguje kada ona bude slobodna.
Ali, kako ona kaže: “Nisu ništa zabeležili kada su došli, a sutradan je moglo biti fatalno.“
Ključno je održavati kontakt sa žrtvama, imati evidenciju, biti efikasan i ažuran.
„Jedan spašen život mnogo znači. Kako bi tek bilo kada bismo se svi uključili?“
Jelica je sada ponosna na sebe što je uspela da se izvuče iz porodičnog nasilja, oseća se jakom i moćnom. Upravo zbog toga, učestvuje na raznim aktivnostima kako bi pomogla i ohrabrila druge žene da istupe i bore se za sebe. Izborila se za svoja prava jer nijedna žena, nijedno biće ne zaslužuje da bude gaženo i ponižavano zato što želi da radi i drži do sebe i ono što je takođe važno jeste da i dalje veruje u pravu ljubav.
Razgovor sa Jelicom omogućio nam je SOS Ženski centar iz Novog Sada.
SOS Ženski centar je nevladina neprofitna organizacija koja se bavi prevencijom rodno zasnovanog nasilja u društvu, sa akcentom na porodičnom nasilju. Ove godine slavi 15 godina rada, tokom kojih je od SOS servisa prerastao u organizaciju koja pored telefonske podrške u svoje delatnosti ubraja i besplatno individualno savetovanje žena, psihološko kao i pravno savetovanje.
Radno vreme „Sos Ženskog centra” je svakog radnog dana od 17 do 21 čas, a broj telefona je 021 422 740. U tom periodu se posebno edukovane volonterke javljaju na telefon i tokom razgovora pružaju besplatnu informativnu, emocionalnu i psihosocijalnu podršku pozivarkama.
Više informacija o aktivnostima SOS Ženskog centra može se pronaći na zvaničnoj web stranici organizacije https://sosns.org.rs/ .
O projektu
“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.
Pripremila: Mina Erić
