Sestrinski bol za izgubljenim bratom je – neprebol. Laž je da je život lep, bajka i lak. Ume da bude, kako za koga. Život je (realna) borba. Ne dečje, već za odrasle. Naslov zbirke sluti, nagoveštava motive a i osećanja pesnikinje.
U samom startu je bitno istaći da je knjiga i pesme u njoj, posvećena Željku Kovačeviću, poginulom na Aranđelovdan 1994. godine, za krst časni i slobodu zlatnu. Već na 13. strani nailazimo na prva četiri stiha koja deluju istinski drugačije, nego što je u modernoj poetskoj praksi viđeno, napisano, pročitano, a raritetno, gotovo unikatno, lepo izrečeno:
Zastala reč u molitvi
pa traži onu pravu
što objedinila bi unutrašnju
strepnju bol i borbu neprestanu.
Pesma na 11. strani je ključna po osećanjima, odgovora naslovu zbirke, natopljena večitim bolom i velikom prazninom u duši. Nosiće pesnikinja dugo u zenicama oka sliku humke u boriku i tužan šum borova…
Kakvi to zajutriše- pozni ili rani mrazevi rosnih dana
U suzi bez piska, što posle opela, vez molitve za nebom zbori.
Ostali su plodovi veka
Na ognjištu spaljenjom i humka na boriku
Nikada više uspona u sjajne visine, nikada više sretanje
Kraj ognjišta rasplasalog.
Vesna Kovačević – Sokolović, u svojojoj patnji, nailazi i na radosna ostrvca sreće i vedrine pa nam, kao malo (nevino) dete poručuje:
Male radosti su Božji zvončići
u svetu kojim hodimo,
to su topline u uspomeni
i neiskazani tragovi
neizbrisivi u sećanju. To su utehe,
to su osmišljeni zraci ljudskog dobra oko nas
koje nam zagreje srce i olakšava bitisanje.
Interesantni su kontrasti u stihovima Vesne Kovačević-Sokolović, u zbirci pesama BOL, npr. na strani 55.
Neprestano se borim
i padam i ustajem,
i plačem i zapevam
i radosno tugujem.
Na 63. strani želi, kao i mi svi
– tako bih da ostanem u danima mladim
sa punim domom i punim srcem.
Opet, u Vesninoj knjizi BOL, zapažamo njena preispitivanja misli, što se jasno možemo uveriti u pesmi na 65.
Prikrivene bojazni u životu prepunom strepnji
ustalasanja sećanja u srcu punom nade i vapaji, vapaji grešne duše,
za izdignućem iznad svake patnje
i utonućem u zagrljaj ljubavi
daju smisao i snagu postojanju.
Zastanite, razmislite nad ovim njenih stihovima
Vesna Kovačević Sokolović na 101. strani lirički apsolutno briljira:
U trenucima sreće, ne okreći misao na drugo
uspokoji se čas-dva, i dragocenosti trenutka
biće sa tobom., jer je sreća kratka, kao zamah krila one ptice
usplahirene, nepoznatim šumom.
U poslednjem “krugu“ pesama zbirke BOL, u finišu knjige Vesne Kovačević-Sokolović, imamo priliku pročitati, veoma upečatljiv i dinamičan, impulsivan unutrašnji monolog pesnikinje sa samom sobom, skoro kao ispovest pred Bogom, koji je ona nama, publici, kazuje, iskreno i neskriveno na dar. Ono što bih posebno istakao, jeste pesma na 91. (zastaniite na toj pesmi!!!) strani koju ostavljam vama dragi čitaoče da je sam otkriješ, jer se neke dragocenosti moraju otkriti same. U tome je čar, stvar i dar!
Ipak, u svoj njegovoj surovosti, lep je BOL -bez patologije, naravno!- a sa puno estetike, sestrinske iskrenosti i danas RARITETNE poetike.
Ima bola, ali ima i leka. Pesnikinja ga uvek traži, nalazi, sebe snaži, sebe i druge i poručuje, naročito kako se bližimo kraju zbirke, i ide – stepenicama buđenja!
Milan B. Popović
