PODELI

Imam otpor kad je u pitanju pisanje recenzije, prikaza, osvrta i imresija, posle čitanja nečije knjige, slušanja nečijeg diska, ali i kad su u pitanju pozorišne i bioskopske premijere, slikarske izložbe, performansi, koncerti.

Jednostavno, ne volim da procenjujem ili ocenjujem ničiji rad. Tako sam se nevoljno prihvatio i pisanja mojih impresija za knjigu i disk „Vreme brutalnih dobronamernika“, Milana B. Popovića.

Ovakav, odbojan stav, začeo se i ukotvio u meni iz vremena kad sam studirao književnost. Predavači i ispitivači nisu dopuštali da imamo naš stav o nekom delu, nego samo da citiramo njih, ili po njima cenjene, i jedino merodavne kritičare. Kad je u pitanju naša književnost, Jovan Skerlić je bio i bog i batina. A ja Skerlića nisam ’mirisao’. On je smatrao da su Isidora Sekulić, Laza K. Lazarević, Vladislav Petković Dis, i još poneki – loši pisci. Za mene su bili – dobri. Ispostavilo se, u pravu sam. Danas se oni ne pamte po Skerliću, nego on po njima.

Današnje vreme, ili „Vreme brutalnih dobronamernika“, kako ga naziva Milan B. Popović, još drastičniji je primer besmisla postojanja književne kritike u nas. Čitam, a kazuju mi i mnogi pisci iz vlastitog iskustva, da i danas književnim, i drugim kritičarima, čast retkim izuzecima, nije bitna prava vrednost dela, nego – Koliko para, takva kritika. I toliko te ima u medijima. Šta više, možeš i neku literarnu nagradu da dobiješ, i da te uvrste u kakav leksikon, kakvu enciuklopediju. Jadno i sramno! Zaista, „Vreme brutalnih dobronamernika“, kako je naslovljena, rekoh, knjiga stihova Milana B. Popovića, ali i disk, s muzikom raznih rnr i alternativnih muzičara, koje su Popovićevi stihovi inspirisali.

Knjiga poezije „Vreme brutalnih dobronamernika“, sazdana je od pet celina/pevanja. Kažem – pevanja, jer sve pesme u svakoj celini mogu se čitati zasebno, ali i zajedno. Jedna proizilazi iz druge. Otuda: 1) Tiha lucidnost i lavirint misli; 2) Pod dodirom bremena modernog vremena živite lepo, zar ne?; 3) Strbijo, osećaš li da pesnik gori; 4) Ovde smrt životu licem umica i slojevito je i strukturalno klanje. Ja prezirem svaki takav tren, 5) Neću da sudim, a tako bih rado to želeo…

I eto Glišića protiv Glišića, Popovića protiv Popovića! Ja sam se zarekao da više nikome ne pišem recenzije, osvrte, utiske, imresije, ali eto – pišem. Milan B. Popović se u petom pevanju kune: Neću da sudim, a tako bih rado to želeo… Ali, eto, Popović sudi! Njegova knjiga, i disk kao bonus, „Vreme brutalnih dobronamernika“, ništa je drugo do li beskompromisno, i potresno, suđenje.

Milan B. Popović ima istovetni pristup i Skerliću i našim današnjim samozvanim elitnim kritičarima. No, Popović, istovremeno sudi i sebi, i drugima, za ono što se nakupilo u njemu, i oko njega, i prema čemu više ne može da bude ravnodušan, i da ćuti. Pesnik sebi ne oprašta to što je dopustio da ga oni na vlasti i oko nje, i naša elita novca i samozvana elita duha, svojim lažnim obećanjima, i humanizmom, žednog prevedu preko vode. Uostalom, kao i mnoge od nas.

U pesmi ’Ruralno i urbano’, po Pesniku su i ruralno i urbano – Sodoma i Gomora! Danas su naše varoši po provincijama postale centar okolnih sela. Nažalost, takva nam je postala i Metropola. Neurbani, kao u Popovićevoj pesmi ’Posle meseca’, diverziju svoju spremaju, nas, urbane, uče šta je urbano. No, Pesnik se ne predaje, pa u pesmi ’Tajac’ piše: sklanjam se, naslanjam se, čelom o lakat, dlan… povijam slomljenu kičmu, ispravljam umornu misao, težim tebi sopstvenom sebi…

Ne mogu da se otrgnem utisku da Milan B. Popović umesto stihova drži svoje ali i tuđe fotografije, da ih cepa, i razbacuje. Nama prepušta da ih složimo, ali kakavgod puzzle dobijemo, svaki je opor, i sa Junakom, Pesnikom, koji ne može da se miri sa stanjem u kome je, svojom, ali ponajpre krivicom Vođa. Pesnik bi, ponekad, da digne ruku od svega, da se okrene religiji, Ikonu da ljubi. Potom, kaže sebi, i nama: Ovde sve treba direktno / u lice reći / i nikog ne poštedeti / ovde se za sebe / treba srcem / izboriti (pesma ’Ovde’). Rekoh već, i navedoh primere Pesnikovog samoobraćanja, samokritičara, Popovića protiv Popovića, Sanjara protiv Realiste. No, u skorije vreme nisam pročitao hrabrije i žešće stihove, ne samo protiv lakovernog naroda, topovskog mesa i glasačkog tela, kako često umem da kažem, nego i protiv onih koji nas vode, čija su usta puna naroda, a džepovi puni para. A to su pesme: ’Dragi gospodine predsedniče’ (Osećaš li zaista dušu svoga naroda / ili si je zaboravu prepustio), i – ’Srbijo, majko’ ( Pucam u sebi / dok mislim o tebi)…

Otuda, ne čudi da su stihovi Milana B. Popovića inspirisali mnoge avangardne umetnike. Popovićevi stihovi mogu da budu i inspiracija slikarima ( ja ih doživljavam i kao nešto već viđeno na platnima De Kirka i Salvadora dalia), a pogodan su, i zahvalan ’materijal’ za glumačke performanse i dadaističke kratke autorske filmove. Pa sad, ko voli nek’ izvoli… Neka uzme Popovićevu knjigu u ruke, neka i njegov disk stavi u plejer. Uz opasku, sve ovo sam pisao krajnje subjektvino. Uostalom, po meni, objektivnost ne poastoji. Ona je samo skup više subjektivnih… Ugodno vam čitanje i slušanje ’Vreme brutalnih dobronamernika), Milana B. Popovića…

Ivan Glišić, književnik