PODELI

Naša dvadesetšestogodišnja sagovornica Milica razgovor započinje rečenicom: „Poslednjih 10 godina sam korisnik kolica, paraplegičar sam i verujem da sam se više nego odlično snašla u ovoj situaciji, koliko god to moglo da zvuči čudno ili čak morbidno.”

Svestrana je i uvek dobro raspoložena. Studirala je srpsku književnost, trenutno se bavi se ekonomijom, tj. računovodstvenim poslovima i trenira stoni tenis.

„Pre povrede se jesam bavila sportovima, trenirala sam košarku, rukomet, gimnastiku, igrala sam čak i folklor, međutim, nikada se nisam oprobala u stonom tenisu iako sam nekad mozda i pokušala, ali je to bilo sa drugarima, negde usput. Međutim, ispalo je da mi stoni tenis u kolicima dobro ide i onda sam odlučila da se posvetim treninzima i ovom sportu, jer mi je trebalo da se pokrenem. U tom trenutku života, bilo mi je neophodno da me nešto trgne, da me istera iz kuće i da krenem aktivno da se bavim nečim što će me fizički zaokupiti. Ispostavilo se da je ovo savršeno.” Završila je srednju školu u Titelu, ali pošto zgrada nije bila prilagođena za kretanje u kolicima, polagala je razredne ispite i od kuće spremala gradivo. Zahvaljujući otvorenosti nastavnika za saradnju i svojoj upornosti uspešno je završila srednjoškolsko obrazovanje.

Ipak, sama povreda, tj. njene posledice dovele su je u nove zivotne okolnosti, koje su donele i promenu u odnosu sa tadašnjim vršnjacima: ”Nisam se družila sa svojim vršnjacima. Ljudi iz mog odeljenja su jednostavno nastavili svoje živote, ja nisam više bila tu, nisam mogla biti fizički prisutna, a tada uglavnom svi nekako zaborave na tebe. Takođe, ja i nisam želela društvo, jer sam se našla u potpuno novoj situaciji i nisam znala kako da se nosim sa tim. Bilo mi je mnogo lakše da nema nikoga oko mene sa kim bih morala da delim ono što me muči ili šta god, te iz tog razloga ni oni nisu imali za šta da se interesuju. Znam, moglo je drugačije i sa moje strane i sa njihove, ali u ovom trenutku, mogu samo da kažem da je u redu što se tako odigralo i da je na kraju dana trebalo tako da bude, jer sad smo svi mi odrasli ljudi i ako će neko od njih da me se seća, radije bih da to bude neka priča iz vremena kada sam pohađala nastavu redovno i bila sa njima u školi i da kažu: joj, kako je ona bila luda ili dobra ili naporna, nego da me se sećaju kada sam bila tmurna i bezvoljna ili samo više nisam bila onaj prijatelj kog su nekad imali. Ipak je to bila srednja škola, mali smo koliko god mislili da smo odrasli i zreli.”

Što se tiče vršnjačke diskriminacije nikada nije imala problema, niti se osećala izopšteno ili nepoželjno. Ističe da je jako važno da čovek bude otvoren prema drugima i da se ponaša prirodno, posebno kada je u pitanju novo okruženje, škola, fakultet, posao, jer isto kao što si ti nov u tom trenutku i na tom mestu i ljudi oko tebe su takođe na nepoznatom terenu i najlakše ćete se tako upoznavati i prihvatati.

Kada je reč o fakultetu i studentskom domu u Novom Sadu, ima samo reči hvale.

“Kada sam došla i videla da mogu samostalno da izvršavam svakodnevne obaveze, jer sam dobila smeštaj u studentskom domu koji je apsolutno prilagođen, prizemlje, soba u kojoj osoba u kolicima može nesmetano da funkcioniše, prilagođeno kupatilo, bukvalno sve u skladu sa mojim potrebama. Sad, da li će ti se smeštaj estetski sviđati ili ne, to je do tebe i koliko si razmažen, ali sve ti je prilagođeno and youʼre ready to go and rock.”

Iz perioda početka studija podelila je sa nama jedan događaj:” Jedan od najdražih ispita je bio kod profesorke Tomin. Došla sam na ispit, koji se održavao na međuspratu, do kog se dolazi vrlo nezgodnim stepenicama, više deluju kao merdevine, međutim, profesorka i asistentkinja Nataša su izašle na hodnik, iznele zapisnike, sele su na klupice i počele smo, sedela sam ispred njih u svojim kolicima, izvukla pitanja, odgovarala, položila ispit sa devetkom i, verujte, nije moglo biti bolje niti je trebalo da bude. To mi je jedna od najlepših anegdota, koju sam često prepričavala, zato što je još jedan dokaz da sve može i zaista bih bila smeće ako bih rekla da to nije adekvatno ili da mi nije omogućen ne znam kakav tretman. Profesor je tu, asistent je tu, zapisnici su tu, ja sam tu, pitanja su spremna, zar je bitno gde smo? Kabinet, učionica, biblioteka ili hodnik? Zaista je nebitno, ali pokazuje kako stvari mogu da se reše najjednostavnije moguće i ti na kraju sve to prepričavaš kao jednu lepu i dragu uspomenu, sećaš se svih tih divnih ljudi i nikad nećeš zaboraviti takve stvari, zbog njih samo nastavljaš dalje. Jako volim te situacije, maksimalno su improvizovane, ali toliko ti nije važno šta se tu izdešavalo nego, eto, može, uspeli smo. Pravi smo. I uvek može. I nije nikad problem. A, stvarno, nisam imala nikakav problem tih dana, ni sa profesorima, ni sa fizičkim barijerama. Svi smo se potrudili.”

Milica naglašava da joj je jako važno da bude fizički aktivna, kao i koliko je nephodno brinuti o sebi i svom telu . To je stvar lične higijene, mentalne higijene, fizičke spreme i svakog mogućeg oblika održavanja zdravog tela i duha, jer je potrebno da shvatimo da moramo biti odgovorni prema sebi i da se istovremeno osećamo ispunjeno i da imamo svoj mir i svoje vreme, ali i obaveze koje ozbiljno shvatamo i kojima se posvećujemo. “Važno je slušati sebe i razmišljati koliko ti šta prija, nećeš se uporno izlagati lošim uticajima okruženja, svestan si da će toga uvek biti, ali opet, imamo prilike da sretnemo sjajne ljude i da sa njima delimo svoj život i sve one lepe događaje i emocije. To je ono što je važno i što je neprocenjivo. Treba nam to. Isto tako, potrebni smo i sami sebi. Odvojite vreme za svoje potrebe. Da li ćeš da urediš sobu po svojoj meri, da li ćeš lepo da se obučeš i doteraš, priuštiš sebi nešto što si želeo, otputuješ negde, bilo šta, samo malo pažnje posveti sebi, čak i malo više i dobar si. Khm, fabulozan.”

Kada je reč o Novom Sadu kao mestu za život, Milica kaže da ponekad ima utisak da za korisnike kolica nema te prepreke koja je nesavladiva, jer su biciklističke staze uvek prohodne, može se oprezno izaći na put, a na kraju krajeva, uvek će neko pomoći, ljudi su radi da priskoče u pomoć. Ona sama, kolicima, ide na Spens, do Sajma, do centra grada ili gde god je put nanese. O prilazima ustanovama kaže da zavisi od ustanove do ustanove, ali da je uglavnom sve dostupno, a njoj je značajan Limanski dom zdravlja, koji izdvaja kao dobro uređen kompleks u kom ima sve što je potrebno. Kada je reč o objektima koji imaju dva, tri i više stepenika, na primer kada izlazi, kaže da je uvek od pomoći da imaš dobre drugare ili jako obezbeđenje i onda prepreke ne postoje.

”Meni to ne predstavlja problem, ne mogu da uđem ovako, dobro, podićićete mene, neko će podići kolica, zašto je to neprijatno? Mene dižu ljudi, ja ne radim ništa. To ti je još jedan od momenata kad se osećaš kao princeza. Sve te stvari se prevazilaze uz nečiju pomoć. I to je sasvim u redu, što bi rekao Filip, jedan od mojih najboljih prijatelja.”

Kaže da su ljudi najčešće radi da pomognu i izađu u susret šta god treba i to doživljava kao lepe gestove. Kao jedan od tih lepih gestova bio je kada joj je kod bankomata do kog nije mogla da priđe kako bi podigla novac, pomogla žena sa detetom. Imala je poverenja da joj da karticu i PIN i žena je najnormalnije to uradila. Milica kroz ovaj primer ističe koliko je važno da imaš zdrav pristup i dovoljno je da budeš kulturan i učtivo se obratiš se za pomoć kada ti je potrebna. Jako su retke situacije da nešto ne može. Iako neretko mora da se improvizuje, sve funkcioniše i to lako i nikome nije teško. To je, kako Milica kaže, poenta svega. Važno je da je omogućeno, važno je da rampa postoji, ne mora biti na glavnom ulazu. Ona uvek polazi od toga da u razgovoru sa ljudima treba biti direktan, treba ukazati na problema, jer dokle god uvijaš, neprestano kukaš i ostaješ nezadovoljan i ozlojeđen, ništa se neće popraviti.

Milica je i ljubitelj epske fantastike, fantastike generalno kao žanra. Kako u književnosti, na filmu, tako i u igricama te izdvaja da je dosta vremena provodila igrajući igrice kao što su World of Worcraft i League of Legends. I sada uživa u tome, obavezno u društvu svojih omiljenih saigrača, ujedno i najboljih prijatelja.

Pokazujući mi wall of fame na kom su karte sa svirki na kojima je bila ove i prethodnih godina, karte iz bioskopa, stikeri bendova pričala mi je da voli da ide na svirke i da joj to jako prija: “Novi Sad ima zavidnu muzičku scenu i stvarno može za svakoga da se nađe ponešto, a meni je trenutno Fabrika u srcu zato što svi bendovi koji su dolazili i koje sam išla da slušam nijednog trenutka me nisu izneverili. Jako sam srećna što sam imala priliku da upoznam ljude koji organizuju ove svirke i toliko se cimaju i pozivaju strane i domaće bendove, trude se i rade to iz pravih razloga. Oduševljena sam Grcima u poslednje vreme, odseliću se u Grčku samo da slušam sve njihove bendove kad god poželim. OK. Možda preterujem malo. Ili ne. Predivan je osećaj, muzika i sva ta energija i na kraju nije bitno ni sa kim ideš, ni ko ti pravi društvo, odeš tamo, uživaš, atmosfera je strava, svi ti ljudi su strava.“

“Zbog takvih ljudi, zbog takvih trenutaka, jako je važno da se prepustiš, radiš ono što voliš. Ne treba sam sebe da sputavaš, ni da dozvoliš da te sredina sputa. Samo batali. Vozi. Mislim da su mi muzika i odlasci na svirke jako pomogli da se opustim i približim ljudima. U početku mi je bilo nelagodno zbog gužve i kolica, a onda sam uvidela koliko ljudi zapravo obraćaju pažnju. Ti si tu u i uvek će neko stati iza tebe, pored tebe, reći će ti da prođeš napred, da možeš da vidiš. Nije isključeno da će se desiti šutka ili slično, jer atmosfera je takva i ne možeš sad ti da se ljutiš zbog nečega što je sastvani deo takve svirke, zaboga, ali baš tada se i dese situacije kada se neko upravo zbog tebe pomeri, kako bi te štitio, potpuni stranac ili neko tebi blizak, taj neko je primetio i hvala mu. Još jedan od primera koji potire one priče da ljude zapravo boli uvo. To nije tačno. Nikada i nije bilo. Ali mi moramo biti ti koji će uticati na svest ljudi oko nas, skrenuti im pažnju na sve ove sitnice koje mogu biti prepreke i zajedno ih otkloniti.”

“Uvek možeš naći način i u tome je čar, a to je već jedna nova avantura i nova zabavna priča za podeliti sa svetom.” – reči su kojima je Milica završila svoju priču.

Foto: privatna arhiva

Reč autora

“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.

Razgovor sa Milicom vodila Mina Erić.