U subotu u SKC Fabrici održan je 15. po redu festival “Ulice protiv fašizma”. Ove godine festival je posvećen problematici izbegličke krize u Evropi, a učesnicima festivala su se pridružili i aktivisti koji će u znak solidarnosti sa izbeglicama u Novi Sad došli pešice iz Zrenjanina. Antifašistička akcija Novog Sada najavila je da će prihod od prodaje ulaznica biti usmeren na pomoć izbeglicama.
Koncert je počeo sa malim zakašnjenjem od dvadeset minuta, nastupom veselog bečejskog benda Fiskalni račun. Njih sam slušala prvi put na “100 godina Voše”, gde su bili totalno neuvežbani ali ovaj put su malo popravili utisak. Počeli su nastup sa jednom novom pesmom, odsvirali nekoliko pesama sa svog jedinog albuma i usled malih tehničkih problema završili sa pesmom ”Uvek smo bili brljavi”. Publika je većinu nastupa držala ruke u džepovima s obzirom da je bilo hladno da bi se pred sam kraj nastupa “trgli” i za vreme pesme “Nikad neću biti sam“ zapalili dve baklje. U tom momentu me je pogodila čaša s pivom u glavu, što mi se nije desilo jedno tri godine. To me je oduševio jer se napokon vratila atmosfera pank svirki a i bilo je totalno u skladu s pesmom o brljavljenju. Dok su u kompletnom dimu otpevali poslednju pesmu odjednom se ceo prvi red nakačio na ogradu i horski otpevao najveći hit benda.
Nakon njih na binu se popeo razgolićeni Lazarath, mladi novosadski hard core bend o kojima sam slušala ali nikako nisam uspela da ih vidim uživo. Pitala sam se kako im nije hladno u majicama kratkih rukava da bi već posle prve pesme doveli atmosferu do usijanja. Počev od prve pesme čitava tri reda su ušla u šutku, dok se ostatak publike pribio uz zid ili izašao da se izluftira pošto je još uvek bilo dima u Fabrici. Odsvirali su skoro sve pesme sa albuma prvenca „The Fall of Lazarath“ –“Fuck the east”, “Big city light”,” Outcast”,” Trans infection“, za vreme koje je pevač sišao u publiku rekao “Volim vas” a da i oni imaju “konja a trku” pobrinuli su se momci koji su zapalili još jednu baklju za vreme pesme “The freak” i počeli da skandiraju “Antifašizam”. Lazarath je sa svojim eksplozivnim zvukom, energijom i stavom bukvalno raspametio publiku u Fabrici. Sjajan bend zapamtite to ime.
Inače u publici se mogao čuti i mađarski, bugarski, engleski jezik, jer je ovaj događaj privukao internacionalnu publiku. Nakon njih je usledila malo retro zvuka, nastupom benda Saša 21. Nekolicina publike je izašla iz Fabrike ostali su ostali da “kuliraju” uz zvuke ove “Riječke trojke”. Bend je nastao kao projekat Saleta Verude gitariste Kud Idijota, a naziv 21 bi trebalo da znači prema rečima frontmena, njihova želja da koncerti počinju malo ranije to jest u 21 sat. Zanimljivo. Ovaj bend nije doneo ništa inventivno, bio je kao odlična relaksacija posle Lazaratha. U njihovoj muzici dominira klasični pank rok kakav se svirao sedamdesetih godina uz naravno sličnosti sa “Idijotima“. Imaju jedan album pod nazivom „VD-i1“, i to u LP formatu sa kojih su odsvirali pesme “Respect respect”, ”Tata zašto plačeš”, ”202” kao i jednu novu pesmu. Za vreme njihovog nastupa u prvim redovima su prostrli zastavu AFA 021 da bi publika ispratila burnim aplauzom.
Negde pola sata do ponoći na binu izlaze dva momka s dredovima koja čine Madred. Madred je sastav koji postoji od 2004 godine ali je tek prošle godine izdao prvi album „Wha Gwaan“ koji je simbioza najrazličitijih zvukova počev od ragamuffin, dancehall, hip hop, drum n bass, jungle pojačan DJ. Ja iskreno nikada u životu nisam bila u tim vodama tako da ne mogu da sudim o kvalitetu benda, ali sam primetila da su postigli popularnost na underground sceni. Naterali su novosadsku publiku da igra uz “Jump” i “Lyrical Attack” što je podvig dostojan divljenja. Pošujem to što neko ima snage, volje i ideje da se bavi nečim totalno nekomercijalnim u Srbiji. Nažalost nisam stigla da pogledam Debeli precjednik koji su bili zvezde večeri, ali sam ih slušala već nekoliko puta, prvi put još kao “tinejdžerica “ u Route 66. Ovaj bend ima izdata 4 studijska albuma, nekoliko EP izdanja, nebrojene koncerte i nastupe po festivalima. Više puta su isticali svoje političke stavove i antifašistički aktivizam, tako da ne čudi što su ostavljeni kao vrhunac večeri. Svi znamo koliko se Novosađani i Osiječani vole , a o popularnosti ovog benda svedoči što pola Novog Sada nosi majice sa natpisom ovog benda. Čula sam da su bacili dimnu bombu, ljudi su izgleda bukvalno shvatili pesmu od Dva Minuta Mržnje “Da zapalim Novi Sad”.
Ovo je bio sjajan koncert i prijatno iznenađenje i organizatori i publika i bendovi. Završila bih izveštaj rečima čuvene ”Antifa kučke“ Roze Luksemburg –“Sloboda je uvek sloboda za disidente”.
Dragica Mačkić
Foto: Dušan Dimitrijević
