Ove subote, 1. aprila, Novom Sadu u Firchie Think Tank Studiju održana je promocija monografije posvećene grupi Luna pod nazivom „Ogledala Lune“ nakon koje je usledila i Lunina svirka.
Na promociji su govorili autori monografije, Saša Rakezić (Aleksandar Zograf), Predrag Popović i Goran Tarlać. Monografija ima 377 strana i predstavlja rezultat višegodišnjeg rada i istraživanja. Saša je govorio o tome kako početna ideja nije bila monografija već foto album. Takođe, Saša se prisećao i vremena kada su početkom osamdesetih Predrag Popović i on, kao mladi novinari Džuboksa, dolazili do Novog Sada kako bi slušali Lunu i viđali se sa prijateljima koji su tu bili. Kako kaže, tada se događalo mnogo toga što nije bilo zabeleženo u medijima već je bilo deo njihovog ličnog sećanja. Popović je uradio seriju fotografija, koje su „čamile u fioci“ koje su bile namenjene listu Džuboks, kao i članci koje nikada nisu napisali. Od momenta kada su izašle te fotografije Rakezić je znao da su bitne i da obeležavaju suštinu Lune i grupa koje su bile tada na sceni. Lunine fotografije su zračile posebnom energijom tako da su mogle da se čitaju kao neka vrsta sadržaja. Odatle ideja da se napravi album sa fotografijama.
Popović je govorio o tome da su postojale različite varijante kako uraditi knjigu jer u našoj kulturi, u pop kulturi, stvari odlaze u zaborav brže nego što bi trebalo. Podržao je Sašinu ideja da bi se trebalo baviti arheologijom i te kulture, a ne samo Gamzigradom i Lepenskim virom. Avangarda koje jeste ovde, u Novom Sadu, je ono što je njih dvojicu inspirisalo. To nije bila samo Luna već i bendovi kao što su Grad i Boje. Ti bendovi su im davali energiju zbog koje su dolazili. Luna je bila najinspirativnija i tu scenu, taj život, trebalo bi staviti i pod reflektor i pod mikroskop. Goran Tarlać se pridružio Saši i Predragu dva meseca nakon što su počeli da rade i zajedno su istraživali novi talas, a onda su se fokusirali na Lunu iako je postojala ideja da i La Strada bude uključena. Luna je za dve godine koliko je postojala, održala 15 koncerata i snimila jedan album. Kako kaže Tarlać, želeli su da shvate „kako su ti ljudi postali takvi pa došli u Lunu“ pa su se vratili da početak, od Tišme i njegovog voljenog Novog Sada 50-ih i 60-ih godina, preko Baleta, Firčija i njegovih raznih džidža-bidža da sve od aviona do bubnjeva rastavi na najsitnije delove i opet sastavi, do Mine, samosvojstvene ličnosti i same su se kockice složile. Saša je doneo zaključak da je Luna mogla da nastane samo u tom trenutku i tu gde je nastala jer su se tada spojile četiri tako osobene ličnosti i tada je na našoj sceni postojao jedan poseban ambijent i iz nedostatka perspektivnosti se u njihovom kreativnom svetu otvorilo nešto što je dovelo do takve njihove muzike. Oni nisu mogli da zarade od koncerata, od prodaje ploča i zbog toga su bili potpuno iskreni i radili su ono što je tada bio njihov životni i kreativni eksperiment. Tu se stvorila neka harmonija i mi smo dobili Lunu.
Nakon razgovora o monografiji usledila je kratka pauza i na sceni se pojavila Luna. Nastup je počeo Tišminim performansom koji je podrazumevao odsečno izgovaranje suglasnika p, k, t, koje je je pratio Firči na bubnjevima, priključivao se i Bale gitarskim elementima, a onda se začula i Mina na klavijaturama. Prelepo je bilo videti sve generacije u publici. I ove malo starije koji su Lunu slušali osamdesetih pa se prisećaju uspomena, i ove mlađe koji su sve vreme imali sjaj u očima, koji su upijali svaki ton u neverici jer imaju tu čast da čuju kultni bend o kome su se ispredale tolike priče koje su od starijih slušali.
Kada se sve to spoji, dobije se neverovatna neverovatna energija od koje je FTTS cele večeri prštao. Prisustvovali smo istorijskom trenutku domaćeg rokenrola, novosadske neoavangarde o kom ćemo i mi jednog dana pričati priče. Pričaćemo kako je Tišma bio na visini zadatka, kako je Lunine tekstove preneo publici na najbolji mogući način, kako je Bale imao energiju dvadesetogodišnjaka i toliko skakao po sceni da publiku u prvim redovima ne bi iznenadilo ni ako bi se onako filmski bacio u publiku.
Firči je bukvano pokidao, i još jednom: P O K I D A O!!! Njegova virtuoznost se nije dovodila u pitanje, ali ovaj put, nas „klince“ ostavio je bez teksta, naročito kada je napravio i efekat iznenađenja tokom sviranja pesme „Balder na prozoru“ pa pojedincima u publici zamalo srce nije stalo. A i da je stalo, imalo bi za šta. Iako nisu svirali pesmu „Vila“ Mina je bila upravo to. U mračnoj atmosferi svetlo koje je padalo pravo na nju činilo ju je prelepom i nestvarnom. Pesmu „Okean“ otpevala je baš kao neko mitsko biće, možda sirena, kako bi nazivu pesme i priličilo.
Čuli smo i pesmu „Metropolis“, ali i „Lambo“, „Intimu“ , „Muziku“ i „Amazon“. Iako svirka nije dugo trajala, u sećanjima prisutnih ostaviće veliku uspomenu na Lunu i njen doprinos srpskoj kulturi. Cela organizacija ovog koncerta, od ozvučenja, svetlosnih efekata, njihove uvežbanosti i pokreta na sceni, stvorila je utisak vraćanja kroz vreme, bili smo u osamdesetim godinama, na pravoj novosadskoj svirci na kojoj je Luna sijala svojim punim sjajem. Kao da od poslednje Lunine svirke nije prošlo skoro trinaest godina jer su 2004. nastupali na Exit festivalu iako 30 poslednjih ne sviraju aktivno.
Tekst: Mina Erić
Foto: Marina Pešić
Galeriju fotografija pogledajte OVDE
