U susret predstojećem Sajmu knjiga koje će se ove godine održati u periodu od 22. do 29. oktobra pod sloganom Ključ je u knjigama, predstavljamo vam nekoliko naslova vodećih izdavačkih kuća koje ne smete propustiti. Bogat izbor ponekad nije najsrećnije rešenje kada birate knjigu po svojoj meri; ovim kratkim vodičem pokušaćemo da vas usmerimo na neka novija dela kojima bi trebalo posvetiti malo (čitalačke) pažnje i definitivno ih uzeti u obzir i razmatranje prilikom kupovine. Veliki broj naslova izaći će za vreme samog trajanja sajma, neki tik pred početak, dok su ovi sa naše liste već neko vreme dostupni čitalačkoj publici, taman toliko da zagolicaju radoznalost da ih potražite i pročitate.
Ovo je naš izbor…
U nizu literature za decu i omladinu, Kreativni centar je pronašao svoj put i recept kojim je stekao zavidnu reputaciju u domenu dečje književnosti. Ako bi se morao izdvojiti jedan pisac koji se svojim stilom i porukama nameće u moru ostalih, to je Jasminka Petrović koja svojim zanimljivim stilom ukazuje i rešava svakodnevne probleme koje prate odrastanje. Kroz zbirku priča Riba ribi grize rep (namenjenu desetogodišnjacima) i zbornik ispovesti u epistolarnoj formi i formi dnevnika Sve je u redu (za tinejdžere), Jasminka prikazuje i prilagođava realne probleme koje tište omladinu u navedenom uzrastu i pokušava (i uspeva) na pedagoški način da pokaže kako je u redu imati problem i podeliti ga sa nekim ko će nas saslušati, razumeti i posavetovati (Sve je u redu), kao i da naši fizički ili drugi nedostaci zbog kojih se osećamo drugačije od drugih mogu biti okrenuti u našu korist (Riba ribi grize rep).
Ono što je zanimljivo u Vulkanovoj šarolikoj ponudi, to su dela nezaobilaznih klasika, majstora horora, Stivena Kinga, i majstora istorijskih trilera i drama- Umberta Eka. Trenutno aktuelan i na bioskopskom platnu, To se smatra jednim od najjezivijih od svih jezivih Kingovih dela; ako ima imunih na horor scene, trebalo bi pročitati To i okusiti napetost i iščekivanje u ovoj (preobimnoj) priči, kako o strahu, tako i o prijateljstvu.
Poslednje preštampani naslov drugog autora na kojeg Vulkan ima izdavačka prava je Praško groblje– još jedan u nizu Ekovih fenomenalno zakomplikovanih zavera i misterija, ovog puta smeštenih u Evropu XIX veka, s tim da su ovde događaji i ličnosti istoriji poznati; okosnicu dela predstavljaju kontroverzni Protokoli sionskih mudraca, te će i za one koje zanimaju svetske zavere i istorijski falsifikati ovaj klasik (ako ga do sada nisu pročitali) biti pravi pogodak.
Booka polako postaje jedan od izdavača čiji se novi naslovi željno iščekuju, a njih, kao izdavačku kuću, prati glas da štampaju i prevode samo dobro i pažljivo odabrana savremena književna dela. Posle velike pomame za Knausgorom (Moja borba) i Elenom Ferante (Moja genijalna prijateljica, Priča o novom prezimenu), došlo je ”pet minuta” i za psiho dramu Uspavaj me (Lejla Slimani) i zbirku priča Moj muž (Rumena Bužarovska).
Čitajući ga kao napeti psihološki triler, drama Uspavaj me verno prenosi i prikazuje sve one nedoumice modernih mladih bračnih parova-nedovršeno školovanje, problem zaposlenja, a na kraju, kada se sve kockice sklope, i problem pronalaženja sposobne dadilje. Kada se, retrospektivnim pripovedanjem, već u prvih par stranice dođe do saznanja da su deca mrtva, jedva čekamo razrešenje misterije u kojoj je ključ dadilja, psiho Meri Popins sa karakterom askete i svetice.
Sve priče iz zbirke Moj muž predstavljaju po “roman u malom”, a vešto prikazani karakteri, celovitost fabule, razumljiv, svakodnevni jezik, zaokružuju taj utisak. Iako se čini da su muškarci u prvom planu, svi ti umetnici, ginekolozi, biznismeni, ambasadori i ostali muževi, samo su povod da žene progovore o sebi, svojim stremljenjima, osećanjima, zapuštenim i nedosanjanim snovima, pa upravo one same postaju junaci ovih (svojim glasom ispričanih) priča.
Posle štampanja dobitnika Nobelove nagrade za prošlu godinu, Bob Dilana, Geopoetika je izdala još jedan njegov naslov- Tarantula, prvobitno izdat još 1971. godine, kao deo rukopisa koji je Dilan svojevoljno “osakatio”. Kao takav “osakaćen”, definitivno nije za svačiji ukus… Automatski zapisi Dilanove podsvesti koji ruše sintaksičke principe i norme, svedeni su na jedinu zadovoljavajuću formu- poetske, lirske i nadrealističke zapise. Ovi fragmenti neće mnogo reći onima koji će u njima bezuspešno tražiti fabulu, ali će ritam reči podstaći da ga iščitavate i u njima tražite smisao.
I na kraju bi trebalo spomenuti nekoliko naslova giganta među izdavačkim kućama- Lagunu. Osim novih naslova Laguninih proslavljenih domaćih autora sa velikim brojem sledbenika i čitalaca (uzimajući u obzir trenutnu popularnost i čitanost)- Isidore Bjelice, Mirjane Bobić Mojsilović, Dejana Stojiljkovića, Vladimira Kecmanovića, Marka Vidojkovića, Uroša Petrovića, Vedrane Rudan– novi Lagunini hitovi koje ne bi trebalo propustiti su dela nobelovaca Svetlane Aleksijevič (Limeni dečaci) i Žoze Saramaga (Male uspomene).
Treći po redu u Laguni objavljeni polifoni roman Svetlane Aleksijevič (nakon Černobiljske molitve i Poslednjih svedoka) još je potresniji od prethodnih. Osim ispovesti kojih ima i u prethodnim romanima, ovaj sadrži i delove iz sudskog procesa koji se vodio protiv autorke. Njena dela su dokaz da “život piše romane”, a u ovom su to (zaludo izgubljeni) životi učesnika desetogodišnjeg Sovjetskog rata u Avganistanu.
Saramagove Male uspomene (poslednje izdate, ali ne i napisane) su tople, memoarske uspomene na detinjstvo i odrastanje, kratki zapisi na pojedine epizode iz njegovog sećanja, događaji i pojave koje je kasnije (preme njegovim rečima) pretočio i uobličio u svojim delima. Obilje detalja i činjenica ne sme da nas zavara da je sve ispričano stvarno proživljeno- Žoze se predstavlja kao nepouzdani pripovedač kome ne smemo poverovati u svaku napisanu reč, iako nas svojim pripovedanjem lako ubedi u suprotno.
I na samom kraju da dodamo i najaktuelnije- Kozje uši, Vladislava Vojnović, Laguna. Kako je RTS počeo sa prikazivanjem serije (postoji i istoimeni film), svi koji vole da gledaju priče o ovdašnjem životu, brigama, osećanju nepripadanja, ili se prepoznaju u gorko-slatkoj vojvođanskoj svakodnevici, ne bi bilo zgoreg i da pročitaju Stojankinu priču.
Nataša Pudar
