Zamislite da u 21. veku kada šund, kič, Instagram, instant zabava i rijaliti stvarnost preuzimaju živote većine nas, postoji mladi fudbaler iz Srbije, koji se posle napornog treninga noću iskrada kako bi pobegao na pozorišnu predstavu ili rok koncert, ili, da u toku dogovora za intervju od iste osobe dobijete link za pesmu ”1000 godina” od Partibrejkersa ili pesmu od Nikole Vranjkovića. Nemoguće? A jedan poziv menja sve.
Bivši francuski predsednik Fransoa Oland je izjavio u vezi profesionalnih fudbalera: “Oni su u mladosti bili loši klinci, a sada su bogate zvezde. Fudbaleri na to nisu psihološki spremni. Ne znaju šta je dobro, a šta loše. Fudbalski savezi bi trebali da organizuju školu u kojoj bi igrači koristili mozak.” Kod nas vladaju slične predrasude.
U ovom razgovoru ćemo moj sagovornik i ja potvrditi suprotno, i dati antipod predrasudi kako profesionalno bavljenje sportom nužno isključuje interesovanje za sadržaj koji je vezan za kulturu, pozorište i muziku. Takođe, voleo bih da ovaj razgovor dopre do moje generacije, kojoj je sistem vrednosti otupljen i da svoju inspiraciju oplemene i pokušaju da je pronađu u nekome kao što je moj sagovornik. Aha, pozorište, rokenrol i fudbal idu zajedno.
Ivan Lakićević Mogli je nekadašnji desni bek Vojvodine, trenutno nastupa za Đenovu u italijanskoj Seriji A, rame uz rame sa najvećim fudbalskim zvezdama. Kako u Voši, tako i u Đenovi, nije ostavio ravnodušnim ni saigrače, ni navijače, a ni one iz suprotnih tabora zbog svoje pojave i svojih, na prvu ruku ”čudnih” pogleda na svet, za nekoga ko ima 25 godina i čiji je poziv profesionalno bavljenje sportom.
Glumac Radoslav Milenković je izjavio da je odavno prestao da bude navijač nekog fudbalskog tima, ali da se zbog tebe stvar donekle promenila, i da je počeo da navija za tebe. Šta za tebe znači takav gest od glumačke gromade kao što je on?
Radoslav Milenkovic je glumački bard i legenda. Veliki gospodin. Obrazovan, pametan i kulturan čovek, sa zdravim stavovima i pogledom na svet. Pratim njegov rad od malena; kako u pozorištu, tako i na filmskom platnu. Oduvek sam želeo da ga upoznam i velika mi je čast što se ta želja od skoro ispunila. Puno mi je srce što su ga upoznali i moji roditelji sa kojima sam išao na čuvenu monodramu ”Naši dani.” Zbog svega navednog sam odlučio da mu u znak zahvalnosti poklonim klupski dres od Đenove. Puno mi znači njegova podrška i beskrajno sam mu zahvalan na tome. Voleo bih da dođe na moju utakmicu, ako bude u prilici.
Kada smo se već dotakli ”dasaka koje život znače”, kada i odakle se stvorila tvoja ljubav prema pozorištu, koju si očigledno nastavio da neguješ? Da li bi mogao da izdvojiš neke pozorišne komade koje si pogledao?
Od malena idem u pozorište jer obožavam glumački poziv i profesiju. Glumci i režiseri od slova na papiru stvaraju magiju i to me fascinira svaki put, iznova i iznova. Zato sam redovan u pozorištima u Beogradu i Novom Sadu. Zaljubljen sam u glumu i voleo bih da se posle fudbalske karijere oprobam na daskama koje život znače i da upišem Fakultet dramskih umetnosti. Preporučio bih svima da posete pozorište i da probude u sebi radoznalost. Pozorište je mesto gde ćete poželeti da se ponovo vratite. Misija pozorišta je očuvanje duhovnosti, pismenosti i plemenitosti. Svake večeri naši najbolji glumci nesebično i ne štedeći sebe dele talenat i energiju na pozornicama sa publikom. Izdvojio bih neke od predstava.
Obavezno pogledajte u JDP-u predstave: ”Gospođica”,”Pod zrvnjem”, ”Sudnji Dan” , ”Uobraženi bolesnik”, ”Hotel Slobodan promet”, ”Unosno mesto”, ”Tartif”, ”Mesec dana na selu” , ”Vrat od stakla.”
Narodno pozorište u Beogradu: ”Ricard III”, ”Zli dusi”, ”Vazno je zvati se Ernest”, ”Mali bračni zločini”, ”Derviš i smrt”, ”Naši sinovi”, ”Carstvo mraka.”
Atelje 212: ”Ljubavno pismo”, ”Avgust u okrugu Osejdz”, ”Kafa i cigarete”, ”Urnebesna tragedija”, ”Lice”, ”Slavna Florens.”
BDP: ”Transilvanija”, ”Kad su cvetake tikve”, ”Let iznad kukavičjeg gnezda”, ”Ne Igraj na Engleze”,”Crna kutija.”
Zvezdara teatar: ”Voz”, ”Pasivno pušenje”, ”Večera budala”, ”Klaustrofobična komedija”, ”Kumovi.”
SNP: ”Na Drini ćuprija”, ”Gospođa Ministarka”, ”Anika i njena vremena.”
Iz prethodnog odgovora zaključujem da je pozorište zaista tvoja velika ljubav. S obzirom na to da si od jula prošle godine u Italiji, da li tamo stižeš da posetiš pozorišne predstave?
U Đenovi ima mnogo lepih pozorišta, zaista. Raspitivao sam se oko repertoara i planiram da pogledam drame, opere i balete. U Italiji nije repertoar kao kod nas u Srbiji. Predstave se ne igraju svaki dan, već par puta u jednom mesecu. U svakom pozorištu u toku meseca je aktuelna jedna predstava, tako da su sva svetla i pažnja uperena isključivo ka njoj.
Kako su tvoji bivši, a i sadašnji saigrači reagovali na tvoje sklonosti prema umetnosti? Priznaćeš da nije uobičajeno profesionalnog sportistu sa ovih prostora, u slobodno vreme sresti na rok svirci ili na pozorišnoj predstavi.
U svakom klubu su mojih saigrači prihvatili moje osobine i sklonosti na najlepši mogući način i drago mi je zbog toga. Naravno, mnogima je čudno što nisam kao većina sportista. Ali takođe znam da svi oni cene i poštuju to što sam u svom fazonu. Ja sam jednostavan, dosledan, iskren i pošten čovek. To znaju svi koji me poznaju.
Obojica smo deo generacije koja je većinom zalutala na splavove i u folkoteke. Kako se kod tebe desio rokenrol?
Odrastao sam uz kvalitetnu muziku. Slušam rokenrol, pop, džez, bluz, rege, klasičnu muziku. Jednostavno ne volim da izlazim na splavove, ne prija mi ta muzika. Više volim da odem sa porodicom ili prijateljima na neki koncert, na neku rok svirku, na karaoke ili u pravu kafanu u Skadarliji. Smatram da je Skadarlija duh Beograda, tu se može čuti narodna, ali ona prava narodna muzika.
Da li si uspeo da posetiš koncerte svetskih rok bendova, i koji je ostavio najsznažniji utisak na tebe?
Bio sam na skoro svim velikim koncertima koji su bili u Beogradu u poslednjih 15 godina. Gledao sam Stonse, AC-DC, Metallicu, Billy Idol-a, G’N’R, Depeche Mode, Toto, Duran Duran, The Police, Iron Maiden i mnoge druge. Na leto planiram sa prijateljima da odem u Stokholm na koncert Bon Jovija. Na mene su najjači utisak do sada ostavili Stonsi i njihov čuveni koncert na Ušću 2007. godine pred više od 70 000 ljudi. Prisustvovati takvom spektaklu je nešto što je zaista neverovatno. Fenomenalna uspomena koja ostaje za ceo život.
Da se okrenemo na trenutak i tvom pozivu-fudbalu. I ako se čini da je tvoj transfer došao preko noći, znamo da nije. Kako si se prilagodio Italiji i Đenovi? Da li možeš meni i čitaocima dočarati osećaj kada se ispred tebe pojavi jedan Kristijano Ronaldo?
Smatram da uspeh nisam napravio preko noći već mukotrpnim radom i trudom. Od kada sam počeo da treniram fudbal sa pet godina davao sam maksimum na svakom treningu i utakmici. Na kraju mi se to sve vratilo sa 25 godina. Ovo je uspeh cele moje porodice koja mi je oduvek pružala i još uvek pruža veliku ljubav, neverovatnu podršku svih ovih godina i najviše ih volim. Jako sam ponosan na moju sestru Radmilu i moje roditelje koji su mene i sestru izveli na pravi put. Tu su i moji prijatelji, koji su sa mnom od samog početka i slobodno mogu da kažem da su oni pravi i iskreni prijatelji. Dosta ljudi prati moju karijeru dugi niz godina, zahvalan sam im na tome. Ključ uspeha je da sam oduvek imao normalne, prave i iskrene ljude oko sebe. U Đenovi sam sedam meseci i odlično sam prihvaćen od strane svih saigrača i ljudi iz kluba. Najviše mi pomažu Goran Pandev, Darko Lazović i Ervin Zukanović, sa kojima se i najviše družim van terena. Mnogo mi je bilo lakše da se prilagodim jer su tu oni i drago mi je što smo postali saigrači. To su odlični fudbaleri i sjajni momci. Za mene je velika čast što sam deo kluba kao sto je Đenova i što sam došao u jednu od najboljih liga na svetu. Ovo je veliki korak napred u mojoj karijeri. Neverovatan je osećaj igrati protiv Kristijana Ronalda koji je jedan od najboljih igrača na svetu, a do pre sedam meseci sam ga gledao na televiziji. Treba mi još malo vremena da se naviknem na takve stvari.
Da li ti fali Novi Sad, i koliko često uspeš da ga posetiš? Koliko uspevaš da održiš kontakt sa tvojim poštovaocima?
U Novom Sadu sam sklopio mnogo prijateljstva za tri predivne godine koje sam proveo u Vojvodini. U kontaktu sam sa mnogim ljudima i zaista sam srećan zbog toga. Svaki put kad budem imao priliku da posetim Novi Sad to ću i uraditi. Za mene su Novi Sad i Beograd dva najlepša grada u Srbiji. Italija jeste predivna zemlja, ali mi nedostaje Srbija jer sam jako emotivan i nostalgičan. Koristim svaku priliku kada sam slobodan da odem do Beograda i vidim porodicu, familiju i prijatelje, oni su mi najveća podrška i sa njima volim da provodim svoje slobodno vreme.
Sa kog izvora crpiš toliko pozitivne energije? To je očigledno, što u odnosu sa tvojim poštovaocima, saigračima, novinarima pa i postovima koje možemo videti na tvojim društvenim mrežama. Vidimo da su mladi uglavnom krenuli putem negativnosti, pa eto, možda im tvoj odgovor može poslužiti kao smernica i putanja.
Zdravlje, ljubav, iskrenost i pozitivna energija su pokretači svega. Važim za nekoga ko je u društvu uvek veseo. Jedan sam od onih ljudi koji nikada ne prihvataju stvarnost kao crnu i sumornu, trudim se da u svakom dešavanju pronađem svetlu stranu priče. Volim da vidim lepšu i svetliju stranu medalje, koliko god to ponekad bilo teško. Na društvenim mrežama promovišem kulturu, ljubav, iskrene emocije i dobru muziku. Problem mladih ljudi je što su nezainteresovani, a trebali bi da teže ka tome da svaki dan nauče, saznaju ili pročitaju nešto novo. Voleo bih da više posećuju kulturne manifestacije (pozorište, bioskope, koncerte, muzeje). Nažalost kod nas nema lepog i kulturnog programa, u deficitu je, čast izuzecima. Mladi odrastaju i sazrevaju gledajući sve i svašta na televiziji i na internetu. Ako već vole da su pred ekranom, preporučujem im da gledaju History, Explorer, Discovery, National Geography jer će tu naučiti nešto novo, doći do nekog zanimljivog podatka.
Opet o muzici. Omiljeni strani izvođači?
The Doors, Pink Floyd, The Rolling Stones, ACDC, Bon Jovi, U2, The Cranberries, Metallica, Whitesnake, Depeche Mode, GNR, INXS, Queen, Toto, The Who, RHCP,Iron Maiden, The Cure, The Beatles, The Police, Santana, Led Zeppelin, Free, Deep Purple, Aerosmith, Dire Straits, Sade, UB40, Simply Red, Duran Duran, Janis Joplin, Jimi Hendrix, James Brown, Eric Clapton, Stevie Ray Vaughan, Bruce Springsteen, James Brown, Eric Burdon, Marvin Gaye, Lenny Kravitz, Chris Rea, David Bowie, Joe Cocker, Tina Turner, Amy Winehouse, Bob Marley, Elton John, George Michael.
Koji su domaći autori ostavili najveći utisak na tebe? Koje osobe bi izdvojio kao najspecifičnije autore?
Najspecifičniji autori po meni su Mlian Mladenović i Zoran Kostić Cane. Milan Mladenović je bio veliki pesnik, umetnik i vrhunski muzičar, legenda jugoslovenskog rokenrola i legenda Beograda. Zoran Kostić Cane mi je omiljen zato što je isti, poseban, slobodan i samo svoj više od 35 godina. Još jedna velika beogradska legenda. Naravno spomenuću još neke izvođače koje volim da slušam: Azra, Bajaga, Rambo Amadeus, Majke, Josipa Lisac, Bisera Veletanlić, Eva Braun, Psihomodo Pop, Atomsko Sklonište, Dža ili Bu, Time, Dado Topić, Haustor, Vlada Divljan, Električni orgazam, Dino Dvornik, Leb i Sol, Smak, Death Saw, Riblja Čorba, Vlado Georgijev, Gibboni, Oliver Dragojević.
Da li bi imao da poručiš nešto čitaocima ovih redova? Da li ti imaš neke želje u godini koja je ispred nas?
Svim čitaocima želim srećnu i uspešnu novu godinu. Neka se dešavaju samo lepe stvari, a i ako dođe do onih koje nisu baš takve, neka pokušaju da nađu onu sjajniju stranu medalje, koju sam spomenuo u jednom od prethodnih odgovora. Najveća je sreća podeliti sebe sa nekim i to želim svima. Iskreno, to bih poželeo i sebi. Voleo bih da nađem pravu devojku koju tražim već dugo ili da ona pronađe mene. Osećam potrebu za srodnom dušom i ozbiljnom vezom, a za mene srodna duša treba da bude normalna, iskrena, verna, ali da bude i kreativna, interesantna i promenljiva, jer ja ne mogu ni slike u svom stanu da gledam uvek na istom mestu, i naravno da voli iskreno i do kraja. Možda puno tražim, ali puno i dajem. Ja volim svim srcem.
Navijači Voše bi verovatno zapevali od Flojda ”Wish you were here.” Ja ti se iz sve snage zahvaljujem na razgovoru, uz želju da ti se svi planovi ostvare, kako na fudbalskom, tako i na životnom terenu. Imaš još jednog vernog navijača, posle ovog intervjua. Forza Mogli!
Hvala tebi od srca za sve i na ovom razgovoru. Verujem da ćemo u budućnosti nastaviti saradnju. Voleo bih ovom prilikom da pozdravim navijače Vojvodine. Hvala im za veliku i nesebičnu podršku koju su mi pružili i koju mi još uvek pružaju. Ja takve stvari nikada ne zaboravljam. Forza Genoa!
Nenad Baraković Bara
Fotografije ustupio Ivan iz privatne arhive.
