Journalist, mental health advocate, wheelchair stock model, arts and crafts supporter, disabled and proud, mother of cats, mermaid. Ovo je Instagram bio naše sagovornice i već na prvi pogled vam je jasno da je reč o jednoj izvanrednoj osobi, Milici Veljković. Pre četiri godine upoznali smo se sa Milicom kada nam je ispričala svoju priču, a sada je tu i nastavak.

Kroz razgovor o poslu i aktivizmu, Milica je istakla nekoliko važnih stvari vezanih za odnos tipične populacije prema osobama sa invaliditetom među kojima je na prvom mestu edukacija od najranijeg uzrasta.

Reč-dve o poslu

Milica trenutno radi kao novinarka dve emisije Radio-televizije Vojvodine. Od 2019. godine emituje se njena autorska emisija koja se zove „Dobro ili bolje“. Kako objašnjava, ideja emisije je da u kratkim formama prikaže svakodnevicu osoba sa invaliditetom i probleme sa kojima se suočavaju. U pitanju mogu biti fizičke ili sistemske barijere, socijalni momenti kao i pristup i perspektiva ljudi iz tipične populacije prema osobama sa invaliditetom, ali i obrnuto. „Sada je već treća godina kako radim i imam utisak da sam uspela jako puno tema da prečešljam. Imam problem sa tim da ne želim da se ponavljam, a opet shvatam da se iste greške dešavaju, da se ljudi ne ophode kako bi trebalo prema osobama koje koriste ortopedska pomagla, odnosno prema onima čiji je invaliditet vidljiv, a da je situacija možda i alarmantija kada se radi o osobama čiji invaliditet nije primetan na prvi pogled. Jednostavno, koliko god mi imali utisak da dopiremo do nečije svesti, shvatamo i da i dalje nije dovoljno. To možda ponekad i porazi jer koliko god radio, nije dovoljno. Sve ostaje u našim krugovima gde su ljudi već dovoljno senzibilisani i teško ode preko toga. Meni, koja sam toliko izložena, deluje strašno i minimalno, a u stvari postoji određeni pomak koji ja u trenutku ne vidim pa mi bude vrlo poražavajuća činjenica da idem ulicom i posle toliko trubljenja o tome kako se ukazuje pomoć osobi sa invaliditetom, meni nepoznata žena samo priđe i gurne kolica. To su situacije na koje želiš da utičeš, ali treba vremena da dođe do svih tih ljudi“, govori nam Milica.

Pored „Dobro ili bolje“, tu je i emisija „Priče od kojih se raste“. Autorka je Marina Zorić, koja je ujedno urednica i Miličina mentorka. I u ovoj emisiji je u pitanju život osoba sa invaliditetom, ali je, kako Milica kaže, drugačiji aspekt: „Ovde se obraćamo publici kroz lične priče. Tu uvek imamo jednog protagonistu koji govori o svom životu i preprekama koje je prešao ili tek treba da pređe i mislim da je taj format malo prijemčivljiji ljudima jer dobiju pojedinca sa određenim problemom i mogu mnogo bolje da upoznaju život te osobe“.

O Im-pactu 21: Terminologija nije manje važna

Od prošle godine, Milica je i deo neformalne grupe mladih okupljene pod nazivom Im-pact 21. Inicijator je Radoš Keravica i njegova ideja bila je da se napravi pokret za mlade sa invaliditetom i njihove saveznike gde bi mogli međusobno da se osnažuju, kao i da osnaže i pokrenu druge da im se priključe. Zahvaljujući konkursu Yucom-a „Solidarno za prava svih“, pokrenuli su projekat koji se i dalje odvija i koji za cilj ima obezbeđivanje adekvatnih ortopedskih pomagala za svaku osobu sa invaliditetom. Članovi Im-pact-a takođe skreću pažnju na Pravilnik o ortopedskim pomagalima koji je pun rupa i nelogičnosti u odnosu na realne potrebe osoba sa invaliditetom: „Gledali smo da to saberemo na jedno mesto, naravno, uz iskustva drugih ljudi koji jesu korisnici pomagala, kroz fokus grupe i razgovore, a sada polako privodimo kraju pa ćemo da vidimo gde smo stigli, kakve smo sve insajte uspeli da prikupimo, šta je bilo i šta bi trebalo da bude.“ Dok sagledava dosadašnji učinak, Milica skreće pažnju i na ispravnu terminologiju koja na našem području izgleda još uvek nije zaživela: „Impact je neformalna inicijativa mladih onemogućavanih osoba i njihovih saveznika. To smo tako koncipirali kako bismo uveli taj izraz onemogućavani jer se trenutno i tu borimo sa terminologijom koja je vrlo važna, a sa druge strane,  ljudi oklevaju, naizgled nije bitno da li si invalid ili osoba sa invaliditetom i tako dalje, ali kad shvatiš da jeste bitno, počneš i da insistiraš na tim stvarima. Tako smo i mi pokušali da uvedemo ovaj izraz koji se negde već i prima. Na Zapadu se koristi, a kod nas se nadamo da ćemo mi bar napraviti tu malu promenu. Mislim da je dostojanstvenije i naravno, sklanja fokus sa invaliditeta na osobu što jeste suština našeg problema jer mi se uvek fokusiramo na sam invaliditet umesto na osobu sa kojom smo u kontaktu.“

Jedna od aktivnosti Impact-a bilo je i druženje sa srednjoškolcima u Bečeju koje je organizovala  Kancelarija za mlade u Bečeju u saradnji sa učenicom srednje škole, Julijanom Filipčev. Kako nam Milica prepričava, Julijana je mlada osoba sa invaliditetom, sa cerebralnom paralizom. Ona vodi blog na kom se dotiče raznih tema gde kroz svoju prizmu pokušava da ih približi ljudima i predupredi neke stvari kao i da utiče na lepši međusobni odnos. Milica se podseća da je bilo jako zanimljivo kao i da su slušaoci bili pažljivi i zainteresovani. Nada se da im je u sećanju ostao bar deo izlaganja jer ističe sledeće: „Mislim da je važno da se od ranih godina nekako prepozna različitost i da se ta različitost u isto vreme uvaži, da se shvati zbog čega je neko različit, a da se opet ne napravi jaz kao što to obično biva“.

Foto: Bernard Bodo

„Na krilima mašte“

Kada je reč o uvažavanju i prihvatanju različitosti, Milica se nadovezuje pričom na drugi projekat koji je radila sa Sokolskim kulturnim centrom „Sokolski dom“. Naime, „Sokolski dom“ je u saradnji sa Udruženjem „Sunce“ (novosadsko udruženje građana za dečiju i cerebralnu paralizu) organizovao projekat „Na krilima mašte“. Učestvovali su i Pozorišni studio „Teatrilo“, Muzički centar „Orfej“ i „Sokolski dom“ u čijim prostorijama se sve odvijalo. Projekat je počeo u septembru i za to vreme, deca sa cerebralnom paralizom su spremala predstave („Zlatokosa“, „Tri praseta“), učestvovala na dramskim radionicama, i pre svega, ostvarila nova prijateljstva sa decom iz tipične populacije koja su u početku dolazila da gledaju predstave, a sa kojima su kasnije zajedničkim snagama pripremili i novogodišnju predstavu „Svetska staza Deda Mraza“. „To je bilo sjajno jer su se ta deca toliko dobro združila, oni su uživali zajedno. Mislim da je najpoželjnije krenuti sa upoznavanjem različitosti od ranijih godina jer su tada svi mnogo otvoreniji jer deca sa pet i šest godina mnogo lakše prihvate stvari i ne vide problem. Možda ne razumeju kao sa 16 i 17, ali su opet raspoloženi da prihvate i razumeju,“ objašnjava dalje Milica i dodaje: „Bilo je plodonosno za sve koji smo učestvovali jer je svako poneo taj poseban vajb koji su oni doneli. Svi su zajedno, smeju se, vesele se, svi su srećni što su tu i ponosni na ono što su uradili. U kreiranju predstava su učestvovale čitave porodice, ne samo deca nego i njihovi roditelji, braća i sestre. Deca su to iznela perfektno i baš sam ponosna što se to desilo i smatram da je lepo što je napravljen taj iskorak, posebno za mlađe uzraste jer mislim da su oni u tim godinama kad im je sve savršeno i oni nađu rešenje bolje nego odrasli. Teže je bilo roditeljima, imali su veći gard kako će sve proći i to ide u prilog priči da od malih nogu možemo da ih učimo i da će biti uspešni. Takođe, sve je bilo lepo ispraćeno, bili su u Lenjivcima, Dečijem dnevniku, Razglednicama, zaslužili su svaki prostor i pažnju medija.“

„Drugačiji isti“ – lajv edukacija

Još jedna od aktivnosti kojoj je Milica posvećena jesu lajv nastupi na Instagramu pod imenom „Drugačiji isti“ koje je pokrenula sa Milicom Knežević. Cilj im je da na svakih nedelju, dve, imaju novog sagovornika/sagovornicu koje predstavljaju ljudima koji dođu da slušaju kako bi na taj način skrenule pažnju na teme i poteškoće sa kojima se suočavaju.  „Mislim da i to u suštini predstavlja jedan vid edukacije. Onlajn prostor kao prostor je savršen da se sve podeli i dođe do većeg broja ljudi, ali nedostaje živa reč jer u tom nekom neposrednom kontaktu bude više reakcija koje se razmene. Možda grešim, možda mi sve to prviše nedostaje. Ovako stičem utisak da je lepo i korisno kao i da donosi benefite svima koji učestvuju u tome. Impact ima ambicije da se osnaže i povežu mladi ljudi kao i da dobiju mesto gde će se osećati sigurno, gde će moći da podele sve što žele. Mislim da smo uspeli u tome, ali u kojoj meri, to treba da kažu oni koji su se priključili. Treba imati baš dosta vremena da se ljudi animiraju, pokrenu, potrebno je biti prisutan konstantno, a mi ne stižemo uvek jer svako od nas ima i poslove i nešto drugo što radi pored toga i odvojiti vreme bude izazov, ali uvek vredi“.

O slojevitosti, reakciji i značaju dokumentarnog filma „Da me nema“

Za kraj razgovora smo se dotakle samog izazova snimanja filma kao i rekcija koje probudio Miličin dokumentarac „Da me nema“. Premijerno je prikazan 2019. godine i o njemu i dalje razmišljamo. Milica se priseća početka i planiranja za snimanje: „Sve vreme se pitaš da li to treba da se radi. Bilo mi je teško da sastavim rukopis jer nikad pre toga nisam pisala o onome što se desilo. Prošlo je više od 10 godina, ali ja ni u jednom trenutku nisam poželela, sela i zapisala nešto čak ni kao dnevnik. Bilo mi je previše stresno i strašno da ponovo sama sve to preživim, ali kad sam se suočila sa tim i stavila stvari na papir, shvatila sam da govoreći o značaju mentalnog zdravlja moram prvo da ispričam svoju priču i sastavim nešto što će ličiti na poruku ili apel. Uspela sam u suštini i sada mislim da smo uradili dobru stvar za svu decu koja su tada bila i za sve ljude koji su kao deca u tim godinama imali probleme, za sve one koji sad imaju probleme. Posle svih reakcija shvatila sam da su se mnogi pronašli u tome. I roditelji i deca, i ljudi koji su nekada imali problem sa mentalnim zdravljem, loše porodične odnose, ljudi koji su upisali školu koju nisu želeli… To je toliko slojevito i ti sad kad razmišljaš o jednom šesnaestogodišnjaku, rekao bi pa šta to dete zna, kao što su i nama govorili, ali kada se sve to raščlani i kada vidiš koliko je slojevito i šta sve do tih 15 ili 16 godina mi sve preživimo i sa kakvim se izazovima suočimo, tek onda možeš iskreno da priznaš koliko je ipak odluka i iskustva iza nas i onda postane jasno koliko su oni svesni i koliko moramo da validriramo probleme koji naizgled deluju neću reći, besmisleno, za koje će ljudi ponašati kao da su takvi ili da uopšte nisu problem. Ali sa 16 godina neki problemi su jako živi i jako nas muče. Sećam se devojčice koja je bila uplakana i nije mogla da dođe do reči. Ja sam sebe videla, jer ja znam da sam ja bila ta devojčica i jako mi je bilo teško, nisam mogla da verbalizujem stvari i da su me pogađale. Mislim da stvarno ne smemo da zaboravimo na decu koja sada stasavaju i koja se još više suočavaju sa poteškoćama sa mentalnim zdravljem. Samo početi od te anksioznosti koja je prisutna na svim mogućim segmentima života i ti kad si mlad to je emocija koju najviše osećaš i za najmanju stvar, za bilo koje dileme, kada nisi siguran ili se plašiš nečega, a to može da preraste u ozbiljne probleme“.

Premijera i projekcija posle su za Milicu bile jako dirljive i osetljive i kako kaže, nikada neće zaboraviti nakon druge projekcije red srednjoškolaca, dečaka i devojčica koji su je videli i koji su želeli da joj se zahvale, kažu reč-dve, da je zagrle i vide: „To je bilo  bolje od onoga što sam ja u tom trenutku mogla da očekujem i čemu sam se uopšte nadala zato što je bio film za njih i sada smatram da je film pravljen za tu decu, srednjoškolskog uzrasta, za sve srednjoškolce, šestaestogodišnjake i šesnaestogodišnjakinje kakva sam ja bila. To mi je bio znak da sam uradila pravu stvar.“

Što se tiče reakcija ljudi iz bliže okoline, bili su puni podrške zahvaljujući kojoj je Milica bila spremna da svoju priču ispriča na taj način. Znala je da uz sebe ima ljude kojima će u svakom trenutku moći da razgovara o tome kako se oseća, kroz šta prolazi jer nije bilo lako. „Osećala sam kako sam imala svu tu podršku koja mi je bila potrebna da napravim taj korak, a što se tiče ljudi koji me nisu znali pa su me upoznali kroz film ili novinarstvo, to su bile takođe dragocene reakcije. To su ljudi koji su prepoznavanjem mene, ustvari prepoznali sebe u mojoj priči. To je taj deo koji nas je sve povezao i onda je bilo mnogo lakše. Jako zanimljivo kad vas potpuni stranac potpuno razume. Nema ničeg dragocenijeg iako je malo strašno jer se prepoznajemo po lošim stvarima u životu. Na kraju krajeva, svako od nas je prošao bilo koji od tih momenata i kada prepoznaš tuđu emociju kao svoju, to poveže ljude i stvori neku mrežu gde je ljudima drago što su mogli da čuju da je neko konačno validirao ono što i oni osećaju ili ono što su oni osećali i što je se neko u tolikoj meri suočavao sa tim. Baš je ozbiljna stvar kada pogledaš koliko su naši mentalni sklopovi različiti, ali nas izazovi testiraju pa sad, negde pređe granicu, negde ne. Imati sada takvu podršku koja je neprocenjiva je za mene i najvažnija stvar jer i ja sam tu negde porasla. Jesam bila spremna na taj korak, ali i dalje nisam bila isprocesuirala neke stvari da bih naravno posle toga i uz svu pomoć koju sam mogla da dobijem izašla iz toga mnogo svesnija i samosvesnija i osvešćenija o mnogim pitanjima koje sam potegla tim filmom i uopšte u životu. Tako da mislim  da je sa obe strane win-win koliko god mi je i sad strašno kad pomislim na ceo proces i da mi nije bilo svejedno zbog toga što je trebalo da ispričam i ostanem ok sa tim, kao i da mogu da se svesno suočim sa tuđim reakcijama koje su mogle biti potpuno drugačije, ali ipak smo uspeli da ostvarimo ono što smo u prvi mah želeli.

Za kraj razgovora, Milica kaže: „Nadam se da ćemo u godini pred nama nastaviti da pokrećemo važne teme i postavljamo neka ozbiljna pitanja koja se tiču i pojedinaca i grupa, ali zapravo svih nas i celog jednog društva. Nadam se i da smo se sada stvarno probudili i da smo odlučni u nameri da menjamo svet na bolje i da se borimo za sve one čiji se glas još uvek ne čuje.“

*Tekst je nastao u okviru projekta “Pričam ti priču” koji je podržala Gradska uprava za sport i omladinu Grada Novog Sada u okviru realizacije Lokalnog akcionog plana za mlade za 2021. godinu

Razgovor vodila: Mina Erić