Svima koji su me pitali kakav je bio sinoćni koncert Bjesova u Mađarskom kulturnom centru „Petefi Šandor” rekla sam isto što ću i napisati – kulturno, bjesno, bjesovski.
Iako povoda za dobru svirku nije potrebno ni tražiti, ipak je povod za sinoćnu „bjesnoću” bila promocija CD izdanja prvog albuma Bjesova „U osvit zadnjeg dana” (SKC Novi Sad) kao i novele „Seti se subote i Botičelija” frontmena grupe, Zorana Marinkovića, koji su se juče u holu MKC-a našli i u prodaji od 21h, kada su se vrata MKC-a otvorila za fanove.
Moglo se i pretpostaviti da će sala da bude puna do poslednjeg „stajaćeg” mesta. Organizator je tu pretpostavku i potvrdio, pa se sa sigurnošću može reći da je sinoćni koncert bio rasprodat, odnosno, da upotrebim veoma popularnu frazu, „tražila se karta više”. Na silu se ne bi mogla ni dobiti, s obzirom na jako obezbeđenje koje je bilo stacionirano na ulazu u MKC, na ulazu u salu, na galeriji, tik ispred bine… Činjenica je da su Bjesovi kultni rok sastav, pa, u skladu sa tim, ništa u obezbeđivanju koncerta nije bilo prepušteno slučaju. Gospoda tj. gomila koja je došla da uživa bila je poprilično kulturna – shodno imenu centra, tako da nije bilo potrebe za bilo kakvom intervencijom sem usamljenog pokušaja preleta na binu. Zavidan nivo kulture, može se priznati.
Već na prve taktove prve pesme sa prvog albuma („Zašto ovo ne bi bila ljubav”), shvatili smo da je ljubav to što smo svi tu – ta gomila hipnotisana svakim taktom, svakim rifom i svakim pokretom sa bine. Bilo je jasno da je slušanje Bjesova, razmišljanje o Bjesovima i (pokušaj) razumevanja Bjesova, ustvari, način života; da i oni mladi životi koji su bili prisutni u publici, i oni stariji životi, žive Bjesove.
Ljubav se prenela na zarazne, ritmične, pankerskim tonovima obojene „Džordžiju”, „Mislim na nju”, „Dođi”… Ljubav jesu Bjesovi, ali je ljubav i pank, a “punks not dead”, živi i dalje; živi i prvi album Bjesova, sada još glasniji i žešći, a „zvuci potresaju ceo svet” („Dok postojim”).
Ali, ljubav je i promenljiva… „Zli dusi” su najavili tu promenu. Bilo je jasno da će nas uzeti pod svoje okrilje.
Arhaični zvuk „Kiše”, vode sa njenog praizvora, kojoj se svi vraćamo, odjekivala je svakom kapi sve glasnije; anđeo tame preletao je nad nama uz „Ona te… voli” i „Ne budi me”, da bi se, potom, spustio na binu i izazvao u Zoranu Marinkoviću ono „bjesovski” poznato u njemu, pretvarajući ga u marionetu, ali mu nudeći i izbor („Moj izbor”). Izbor publike su, nakon toga, bili „Avioni pevaju”, kojom smo se na kratko prizemljili, pa ubrzo nastavili kosmički let kroz najtananije delove naše duše i izbore koje pravimo uz „Sve će se doznati”. Kolektivna hipnoza je zavladala pri kraju – demoni su se probudili uz „Čak i da mogu”, anđeli u horu zapevali uz „Bolje ti”, a svi zajedno, na kraju, pokušavali da shvatimo ko smo („Ime”).
Preko Bjesova, one spone koja nas je povezala, povezali smo se, u čarobnim trenucima, sa svojom drugom, mračnom stranom, pronašli put do iskona i nazad, pretražili unutrašnjost svoje ljušture, čuli glas anđela i prizvuk zlih duhova (bjesova).
Kako nam je u razgovoru pred koncert Zoran najavio da će svirati dva sata i petnaest minuta (prvi album i presek ostalih albuma), to smo i očekivali. Međutim, na svu sreću, nije ispunio zadatu reč. Svirali su dva sata i trideset minuta i završili posle pola 1. Malu omašku u satnici pripisujem kratkim prekidima između izvođenja pesama, praćenih instrumentalima, zbog sitnog komešanja izazvanog „spoljašnjim faktorom”koji je pokušavao da naruši kontinuitet pesama. Nažalost, u par navrata je uspevao da „namami“ pojedine članove da siđu sa bine i izgube se iz vidokruga, ali ni u jednom trenutku profesionalnost benda nije trpela.
Bes Bjesova je jači od svake, naizgled, jače sile.
I dok postojim i dok mi ne stane dah, zahvaljujem im se na tome!
Nataša Pudar
