Marko Šelić je odličan pesnik i pisac, narator, kreativac, buntovnik zbog mnogo razloga, prorok i prosvetitelj, jednom rečju on je Marčelo. Već dugo sarađuje sa ljudima iz pozorišnog sveta i vidno je to uticalo na njega, koncerti su mu postali određena vrsta predstave sa fantastično podeljenim ulogama.
Pamtim odlično jedan od poslednjih koncerta u Novom Sadu. Bilo je to 13. februara 2020. godine u Domu kulture gde se i sinoć De Facto odigrao Napet šou na Nojevoj varci. Te famozne godine, svega dvadesetak dana od proglašenja prvog slučaja korone u Srbiji, čuli smo premijerno uživo izvedenu pesmu “Udahni”, a pogledali smo i spot. Više od tri godine kasnije ova pesma otvorila je sinoćni događaj što je bio prvi od brojnih emotivnih momenata tokom večeri.
Predivan glas Nevene Glibetić Nensi bio je upotpunjen i scenskim nastupom, odnosno facijalnim ekspresiijama, što je davalo težinu nekim pesmama, a unosilo vedrinu u onim veselim kojih, na žalost, kod Marčela nema previše.
Marčelo i Nensi, bar na moju neizmernu radost, a verujem i vašu, i dalje nastupaju sa Šljukom, Fićom, Dramom, Fabrijem i Raidom. Falio je Max na saksofonu, ali potrudili su se da se to ne primeti mnogo.
Dupli CD “Nojeva varka”, sa kojeg je otvarajuća pesma “Udahni”, izašao je tek 2021. tako da smo i na pretposlednjem novosadskom koncertu oktobra 2021. premijerno čuli i pesmu “JBG”. Sinoć nije bilo nikakvih premijera, ali je bilo unapređenih verzija velikih hitova i predstavljanje najnovijih kako onih koje smo naučili kroz singlove, tako i one koje su ostale da “spavaju” na CD-u, tj. nisu ekranizovane.
Majstorski osmišljen koncept izvedbe pesama sa poslednjeg albuma prožet naratorskim sekvencama i presecan onim starim proročkim i prosvetiteljskim numerama, zaista zaslužuju epitet vrhunskog muzičko-scenskog šoua. Osvrnula bih se na nekoliko ključnih momenata, a redosled njihovog dešavanja sinoć potpuno je nebitan.
Svi koji ovo čitate vrlo dobro znate za proteste “Srbija protiv nasilja” koji traju preko mesec dana, jednom nedeljno. Još bolje znate šta je pokrenulo lavinu ljudi da izađe na ulice. A sigurna sam i da odlično znate pesmu “Pegla” koja upozorava na posledice vršnjačkog nasilja već desetak godina. Urušen sistem i gomila pogrešnih ljudi na vodećim pozicijama u zemlji doveli su do toga da nam deluje da nam je zemlja pogrešna. Mi smo tu, ona je tu, ali nešto nismo kompatibilni već dugo. I možda je najlakše otići, ali je slađe ostati i boriti se da se vrati ona zemlja koja će biti prava za sve nas. I onda tokom izvođenja pesme “Zemlja za vas” Marko nas je zamolio da podignemo upaljače ili telefone i oteramo mrak.
U više navrata govorio je o sebi, ali i svima nama “izdajnicima” koji “ne volimo svoju zemlju” jer delim mišljenje sa njim i prihvatam sve etikete koje njemu lepe oni koji svoju zemlju toliko “vole” da je zakopavaju sve više i više. Da, i ja sam strani plaćenik i izdajnik. Neka me, ima nas. I moja majka je, i otac. Svi smo koji smo istomišljenici sa Marčelom. Elem, održao je nekoliko toliko dobrih motivacionih govora da sam se okrenula ka svom društvu i rekla: Marčela za predsednika.
Uz “Tunel” se uvek raspadnem u sitne komade i ovu pesmu ne posmatram kao isključivo ljubavnu. Ona je toliko slojevita i višeznačna, bar meni, da se sva naježim kad krenu stihovi “menjaj sebe da se nađemo u tački, samo ko će onda biti ti ljudi”. Od starijih me svaki put dobro prodrma “Otkucaji”, a “Laž” i “Muk” osuše mi grlo, kada bih nakon njih morala da govorim, zaista ne znam kako bih progutala knedlu koju stvaraju. Toliko simbolike i toliko jednostavnosti u svakoj pesmi, to je umetnost tkanja istine u stihove za one koji žele da čuju, a ne samo da slušaju.
Poslednja Marčelova molba sinoć je bila da zagrlimo osobu do sebe bez obzira da li se poznajemo i da zajedno otpevamo “Sunce”.
Publika je bila ona prava. Ona koja sluša i upija svaku reč, ona koja ispunjava svaku želju, ona koja ume da pokaže poštovanje prema voljenom umetniku. Tako je i bez problema prihvatila da Marčelo i bend ne prave onaj pravi bis već da nakon poslednje pesme priđu do šanka, druže se s njim, fotkaju i kupe CD, dobiju autogram, ma šta god žele. I to nije bilo otaljavanje, to je bilo nešto što je trajalo skoro kao pola koncerta.
Elem, ove godine je 20 godina izlaska prvog albuma i to ćemo morati da krunišemo jednim intervjuom, sinoć za to nije bilo prostora.
I, ako se slažete sa mnom, za kraj da pošaljemo gospodinu Šeliću poruku: Mare, razmisli o kandidaturi, voleli bismo da jednog dana imamo predsednika koji će imati originalne konferencije za medije-u stihovima. Svakako ti želimo da ti pesme u budućnosti budu veselije jer će to značiti da smo pobedili!
Tekst: Ivana Jovanović
Foto: Miloš Spasić
