Leta Gospodnjeg 2005… čekaj, neću ovako da počnem. Uopšte se ne sećam da l’ je bilo leto. Ali sam siguran da je bio neki školski raspust, jer samo tada klinci imaju vremena za ovakve avanture.
Tokom raspusta imao sam rutinu sa svojim drugarom iz detinjstva da svaki dan ili svaki drugi dan blejimo jedan kod drugog. Ono što deca rade, jelte, igraju se. Imali smo po 13 godina u tom trenutku, savršene godine za otkrivanje muzike koja će ti promeniti život.
CD koji je promenio sve
Taj dan, bili su prepodnevni časovi, drugar je došao kod mene. Uglavnom smo blejali u mojoj sobi tih dana, jer tamo su bili kompjuter i zvučnici. Nosio je sa sobom CD – mislim da je to bio legendarni CD-RW, ali ne bih smeo da se potpišem.
„Slušaj, Minja,” kaže on, „na ovom CD-u imam spotove jednog benda, meni se jako sviđaju, hteo sam i ti da čuješ. Ali moram pre nego što pustim da ti kažem nekoliko stvari.”
„Dobro, želim, hajde.”
„Amm… pevač nosi gaće.”
„Ok, pa valjda ih svi nosimo?”
„Da, da, ali on nosi SAMO gaće.”
„Kako misliš samo gaće, kao kupaći?”
„Ne, nosi bokserice, tako nastupa.”
„Zaista? To tako sme?”
“Da! I plus, to nije ovo vreme, oni su bili popularni pre 15 godina, sada su matori.”
(Duboko verujem da u ovim godinama moj drugar ne bi potvrdio tu konstataciju da su oni tada bili „matori”, ali da nastavim.)
„I još nešto,” nastavio je, „taj pevač više liči na žensko nego na muško.”
„Hmm, pa kakav je to pevač? Koji je to pevač uopšte?”
„Sad ću da ti pustim. I da, on krešti kada peva.”
„Kako misliš krešti? Ko još krešti dok peva? Da li želiš da mi pustaš koncerte nekog metal pevača?”
„Ne, ovo je rock, hard rock.”
„Onda ne vidim problem. Sada me baš interesuje… Kako si rekao da se zove pevač?”
„Zove se Axl Rose, ali je ovo zapravo bend.”
„Hmm, pa dobro, ako je bend, zašto mi onda samo pričaš o pevaču?”
„Sad mislim da on uopšte ne krešti nego peva kao MJ, znaš da i za njega kažu da krešti, a ja to volim.”
„Znam! Zato i mislim da će ti se dopasti.”
„Kako se zove bend?”
“Zovu se Guns N’ Roses.”
„Baš im je glupo ime. To bi značilo ‘pištolji i ruže’, je l’ tako?”
„Mislim da da.”
Susret sa tom pesmom
Ubacivanje CD-a u moj stari desktop računar je potrajalo večnost.
„Reci mi koja je od ovih pesama najbolja?”
„Ne znam, meni se najviše dopala ‘Don’t Cry’, u spotu slupaju auto…”
„Hmm, vidi koliko je ova druga pesma stara, čak je i crno-beli spot. Nju ću pustiti.”
To je bila TA pesma. A mislim da je svima jasno koja.
„Daaa i ta je odlična! Ali nemoj da gledaš pevača… njega zanemari.”
„Ok.”
Na 3.38 minuta, pitao sam ga: „Da li je ovo najbolji gitarista na svetu?”
„Ne znam, ali baš je dobar.”
„Meni izgleda kao najbolji gitarista na svetu! I pevač peva odlično i uopšte ne nosi samo GAĆE!”
“Dobro, možda ne u ovom spotu, ali inače nosi samo gaće.”
Iako je jako dugo prošlo, sećam se da smo samo tu pesmu slušali na replay preko 10 puta, a solo i više. Ređale su se i ostale pesme nakon te, i sve su ostavile odličan utisak, ali nijedna kao ta. Sweet Child O’ Mine.
Era interneta i tri dana skidanja
Ravno godinu dana nakon toga, uz moj veliki pritisak na roditelje (da budem politički korektan, reći ću da su mi „obezbedili”) ADSL internet.
Već nakon nekoliko dana sam naučio kako da koristim internet na osnovnom nivou i kako bih mogao nešto da preuzmem. Prvo što me interesovalo jeste da skinem celu diskografiju tog benda koji se zove glupo „Pištolji i Ruže”.
Nisam uspeo da nađem diskografiju, ali prvi predlog je bio koncert u Tokiju 1992. godine. To je bio koncert na dva CD-a. Kada sam stavio da se skida taj koncert, predviđeno vreme skidanja je bilo… spremite se… 3 dana i 2 noći.
Kliknuo sam dugme „Start” (ili dugme koje je imalo sličan poziv).
Naredna dva sata sam kovao plan kako da roditeljima objasnim zašto će računar raditi bez prestanka tri dana, i da se kuća neće zapaliti, da ću ja biti tu da pazim da se tako nešto ne dogodi.
Dela kako sam obezbedio skidanje se ne sećam, ali se sećam da je internet „pukao” posle 2 dana i da sam morao opet naredna tri dana da skidam koncert. Ali tog puta – uspešno!
Doktorat iz jednog koncerta
U narednim mesecima i godinama sam toliko puta preslušao upravo taj koncert koji sam sam skinuo (iako je već YouTube bio uveliko aktivan) da sam svaku pesmu znao napamet:
Redosled pesama na koncertu ✓
Vreme počinjanja sledeće pesme ✓
Svaku solažu ✓
Nazvao bih se doktorom za taj koncert. I nakon dve decenije, jako dobro znam sve te detalje.
Za mene je taj čupavi, kovrdžavi gitarista zaista bio najbolji gitarista.
Epilog
„Minja… otkrio sam novi bend, i ove treba da poslušaš.”
„Da li znaš da je Slash svirao sa MJ?”
„Ne?”
„Zaista je svirao! Da, slušaj pesmu.”
„Jebote, baš je dobra, ali treba da čuješ ovaj bend što ću ti pustiti.”
„Pročitao sam da će se opet okupiti i da se planira novi album, ne znam da l’ je istina.”
„Ko?”
„Pa Guns N’ Roses.”
„Brate, ima i drugih bendova, nisu oni jedini.”
„Pa siguran sam da ima, ali nisu najbolji.”
Prošlo je ravno dve decenije. Ja ću verovati da je tačno u dan – da je prošlo u dan tačno 20 godina od tada. Ja sam u međuvremenu slušao i slušam more bendova.
I posle toliko vremena, ja i sada kažem: ako nije najbolji gitarista kog znam, definitivno Slash jeste najbolji gitarista koji tako izgleda na sceni.
Obično Axl na početku kaže „Welcome to the jungle”, ali ja kažem, posle tačno dvadeset godina:
„Guns N’ Roses, dobro došli u moju džunglu.”
